Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Милан Ружић: Писмо предака

Датум објаве: субота, јул 15, 2017
Објављено у Косово
Величина слова: A- A+

„Шаљемо вам ово писмо по ветровима са Кајмакчалана, птицом кукавицом са Косова поља, Дрином из муља где вам преци спавају, НАТО ловцем са Ловћена издатог, писано кошћу српском у крв умоченом, перјем двоглавог орла кићено, у три боје обојено и унапред осуђеног да остане непрочитано!

Милан Ружић
Милан Ружић

Где год је чизма, точак ил’ гусеница на српску земљу стала, ми смо легали под њих да нам земљу не угазе, обљузгају и прокопају. Пуцале су нам кости под тим чизмама, точковима и гусеницама, а земља се крвљу натапала. Небо смо бранили од челичних птица, не знамо ни како, али нас престаше надлетати и ватру на нас бљувати! Од Косова, грдне муке светске, кренула је крв српска да лута земљом и рекама, али није дала да чизма утаба црницу са које смо јели! Пролазила су сечива кроз нашу кожу, коњске ноге кроз наше главе, бичеви су нам исцртавали по леђима потписе оних који су нас поробљавали, али смо увек устајали и стајали усправно и тако обогаљени, и тако осакаћени, па смо и мртви знали да стојимо одбијајући да умремо пред непријатељима!

Од Првог и Другог устанка српског, како устадосмо, тако на ногама остадосмо иако тврде да су угушени! Јесмо грцали у крви, јесмо на колац набијани, јесмо обезглављивани, јесмо мучени, јесмо пљувани и стрељани, али само на ногама! Бежали смо у шуме и пећине, али само да бисмо се вратили јачи! Из пећина јуришасмо, па смо непријатеља у мишје рупе сатерали!

Од Принциповог пуцња одјекнуо је свемир, али да није, ни нас не би било! Тај метак је знао куд је кренуо, иако можда Гаврило није био сигуран где ће завршити! И није се дао ни он, који би ово писмо потписао да му руку не пребише и одбацише, али знајте да у њему и њега има и да би опет тамновао и руке за вас губио! Све што је изгинуло, за вас би устало, у било ком рату да је угашено, за вас би засијало! Топови да крену грмети, са неба бисте имали већу помоћ него са земље! Из земље бисмо ницали као божури, да само имамо за кога!

Како крену рат поново, опет смо спремни били и за ову земљу сви изгинули! Гинули смо колико смо могли, па нам на томе немојте замерити ако смо недовољно страдали! Није нас више ни било! И да можемо, сви бисмо поново изгинули и све бисмо главе поново на пањ ставили!

На Косову бисмо изашли из попаљених кућа, из рупа од меткова бисмо поиспадали, испод камења испузали и из јама главе провирили, па опет за Србију гинули, али нас се нико не сећа. То наше појављивање било би сувишно, јер нас нико не би могао препознати! Кад бисмо из јама сви испузали, из живог креча се поново саставили, од меткова се покрпили, са кочева сишли, од сабљи се ушили, мора попили и из њих изашли, из земље процветали и са конопаца сишли, не знамо коме бисмо дошли и да ли бисмо за жртвом својом зажалили!

Све што је Срба икада живело и за Србију мученички страдало, све је то у писму уписано, потписано и све је наше записано, само да то има ко прочитати! А ако неко и препозна ћирилицу, прочита како треба, да ли ће га бити брига? Хоће ли ишта осетити ако му за то нико не плати?

Сећате ли нас се Срби данашњи? Сећате ли се клања, стрељања, силовања, дављења? Сећате ли се дедова, кумова, бивших огњишта? Сећате ли се Албаније, Кајмакчалана, Јасеновца, Јадовна, Пага, Београда на крви, Херцеговине намучене, цркава попаљених, крстова истргнутих, ђака поубијаних? Сећате ли се било кога ко је за вас погинуо?

Јесте ли све продали? Колико су вредели наши животи? Шта су вам дали да се одрекнете части? За колико дадосте Његоша? Ко вам оте Светога Саву? Где загубисте Грачаницу? Ко запечати јаме? Што заборависте? Што ућутасте? Што угасисте? Што пропадосте? Погледајте пред ким клечите!

Коме да ово писмо шаљемо кад га нико не прима и ничије га очи не читају? За кога га писасмо? Људи без главе га измашташе, слепи га написаше, безруки га на рукама понесоше, глуви га чуше кад га неми наглас прочиташе, сиромаси га златом окитише, нарикаче га са смехом испратише, они без ногу потрчаше да га виде, нехајни га сачуваше, оспоравачи га похвалише, неписмени научише слова како би га ишчитавали, гусле без струна га опеваше, орлови га земљом носе, вукови га окоту измјаукаше, рибе га небом носише, а песма га тишином опоја.

Само ви, потомци наши, ви који имате чиме читати, имате чиме упамтити, имате га коме прочитати, ви га се одрекосте! Оспористе га, проказасте, пљунусте, исмејасте му се и поцепасте на ситне комаде! Тако ће проћи и Србија, Бог је измаштао, написао и опевао! Ви писмо нисте читали јер сте језик заборавили, претке под земљу сакрили, образ намазали, а част продали онима који су вам претке и Србију газили оним истим чизмама, точковима и гусеницама, поносе бивши, а срамото вечна!“

Вечно Ваши и баш због тога заборављени!

Милан Ружић

Извор: ИСКРА

Везане вијести:

Високи Дечани | Јадовно 1941.

Шаранова јама | Јадовно 1941.

Логор | Јадовно 1941.

Скот | Јадовно 1941.




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top