Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Писмо деди

Датум објаве: среда, мај 17, 2017
Објављено у Моје Јадовно
Величина слова: A- A+

Тебе су ми узели, те звијери у црним униформама, и ова сјећања која сада измишљам, сјећања која немам. И Господа су тако, деда, убили. И Њега.

Зорица и Вукашин
Зорица и Вукашин

Пише: Зорица Ђоковић

Драги деда,

Жалила сам од најранијег дјетињства што те нисам познавала. Отели су те од мене и од живота лажима и преваром, и ниси дочекао да видиш одраслу ни сву своју дјецу, а камоли мене, најмлађу од твоје унучади.

Болно је било одрастати без тебе кога једноставно ­ нема. Стање ствари ­тебе нема, немам деду. О теби се не говори, јер тебе су позвали и ти си отишао, невин и наиван, у страдање и смрт. Смрт су донијели фашисти.

Усташе. Изворно зло у људском облику, сазнала сам касније.

И живот се наставио, без тебе. И многи су још страдали, послије тебе. Ни о њима се није говорило.

Били смо земља нијемих.

Долазила бих понекад у кућу коју си ти направио и сједила у твојој авлији. Показивали су ми собу у којој је рођен мој отац, али ми нису показали ништа што је било твоје, неку ситницу, твој сат, твој алат, стари шешир, било шта. Ти си напросто био само неко ко је породици дао име и све што је стекао и имао, и потом ­ нестао. И твојих слика је било мало, можда ни десетак. А ја сам маштала ту, пред кућом, како би изгледало да си тада, у тим тренуцима, у својој авлији са мном.

Друга су дјеца имала деду. Нека и деду и бабу. Гледала сам како их изводе у шетњу, или им машу испраћајући их на неки пут, или како пажљиво прелазећи улицу, поносно одводе до школе своје мале прваке.

Ја сам замишљала да сједим у твом крилу и посматрам твоје бркове како се мрдају док ми причаш приче, твоје зубе док одбијају звонке самогласнике, обрве које поскакују од узбуђења и да ослушкујем како трепери твој глас.

Причао би ми приче, деда, зар не? Неке необичне, пустоловне приче? И гдје си упознао баку, и о завјету под крушком, и како си једним великим дукатом купио сва врата и прозоре за своју нову кућу, пред којом сада сједимо. И ја бих гледала како седефно дугме твоје кошуље бљеска на сунцу…

Ти би ми свакако правио дрвене играчке у својој радионици, и тротинет, јел’ да, деда? И дозволио би ми да дирам твој алат понекад, јер ја сам најмлађа и најмања од све твоје унчади и свашта ме занима, зар не?

Показивао би ми кошнице за своје пчеле које си ти правио, оне посебне, необичне и лијепе, од дрвета које си сам обрадио… Увијек сам дрво сматрала за најплеменитији материјал, захвалан за обраду.

Деда, Господ је био столар, знаш ли то?

Учио би ме све што знаш о пчелама, о томе како лете са цвијета на цвијет и скупљају нектар. Правио би ми воштане рођенданске свјећице и давао мед право из саћа, јер ја сам твоја најмлађа и најмања унука…

Немајући те, деда, тјешила сам се да ти то све свакако не би могао, јер си рођен давне 1889 и био би одвећ стар и немоћан.

Тебе су ми узели, те звијери у црним униформама, и ова сјећања која сада измишљам, сјећања која немам.

И Господа су тако, деда, убили. И Њега.

Неки такви, слични.

И Господ је васкрсао, деда, знаш ли то?

Грлим те и љубим у вјечности, ја, твоја најмлађа и најмања унука.

 

Од истог аутора:

Созерцаније

Први пут с дедом на Јадовну – Jadovno 1941.

Зашто ћу поћи на Јадовно – Jadovno 1941.

Везани чланци:

Дани сjећања на Јадовно 1941-2014.

Ходочашће Јадовинско 

 


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top