Pisma čitalaca – DIJASPORA NA RASKRŠĆU

Datum objave: utorak, decembar 27, 2016
Veličina slova: A- A+

Piše Miodrag Kreculj

Deca treće generacije u rasejanju izopštena su iz srpskog obrazovnog i pedagoškog sistema, lišena su mogućnosti da prate redovno dopunsku nastavu, uglavnom su prepuštena perfidnoj integraciji, odnosno inkluziji (nov termin), u stvari nedužne su žrtve sociolingvističkog fenomena asimilacije, pa sve slabije vladaju maternjim jezikom u ambijentu moćnih domicilnih kultura koje apsorbuju nacionalne specifičnosti i brišu identitetska obeležja

Opasno je samozavaravanje živeti u uverenju da država Maks Veberovski nepristrasno tretira sve građane, posvećuje im jednaku pažnju i na isti način pristupa rešavanju njihovih problema. Prošlo je osam meseci od parlamentarnih izbora i 100 dana od formiranja Vlade, ali nema pomaka, nije konstituisana Uprava za dijasporu, već preko dve godine nema Skupštine dijaspore, jedinog predstavničkog tela rasejanja! Ništa se ne događa slučajno, bez ideja, koncepta, plana i dugoročne strategije! Država tragično nespremna da prihvati realnost potpuno je zatajila u komunikaciji i pronalaženju prihvatljivih rešenja mase problema godinama prisutnih u odnosu sa rasejanjem. Umesto ekspertske upućenosti i osmišljenog rada zaživeli su vulgarni amaterizam, improvizacije i nepotistička personalizacija institucija. Nesumnjivo da rezultati na ekonomskom i političkom planu koje beleže premijer i Vlada zaslužuju pohvale uprkos skepticizmu pojedinih ekonomista, ali život nisu ekonomija i novootvoreni kilometri auto-puta već ljudi i njihove sudbine, a njih je u Srbiji i rasejanju sve manje.

KOMUNIKACIJA TREĆE GENERACIJE
Uskoro imaćemo najbolju ekonomiju, ali neće biti onih ili će ih biti zanemarljivo malo koji će uživati njene blagodeti. Depopulacija Srbije i rasejanja u punom je zamahu, pored niskog fertiliteta godišnje Srbiju napusti 25.000–30.000 ljudi u reproduktivnom dobu. Deca treće generacije u rasejanju izopštena su iz srpskog obrazovnog i pedagoškog sistema, lišena su mogućnosti da prate redovno dopunsku nastavu, uglavnom su prepuštena perfidnoj integraciji, odnosno inkluziji (nov termin), u stvari nedužne su žrtve sociolingvističkog fenomena asimilacije, pa sve slabije vladaju maternjim jezikom u ambijentu moćnih domicilnih kultura koje apsorbuju nacionalne specifičnosti i brišu identitetska obeležja. U komunikaciji treće generacije sve prisutnija je diglosija, bilingvistička srpsko-nemačka jezička kompilacija nalik srpskom jeziku. Zahtev bavarskog CSU-a, verovatno se radi o „probnom balonu“ i „opipavanju“ javnog mnjenja, da se na javnim mestima, ali i po kućama u familijama govori nemačkim jezikom radi bolje „integracije“, jasno ukazuje na moguće posledice jer odumiranjem jezika gubi se sećanje na etničko poreklo, a Nemačka je stara nacija, do prošle godine nacija najnižeg fertiliteta na svetu – do 2060. godine imaće16 miliona stanovnika manje. Kako reče Žan-Mari Listiže: „Jezik na tajanstven i koncentrisan način sadrži u sebi celokupnu dušu, celokupnu prošlost, celokupni duhovni sklop i celokupne stvaralačke zamisli naroda.“ Po Konvenciji UNESKO: Maternji jezik je najvažniji element nematerijalnog kulturnog nasleđa (NKN) jednog naroda. Ili kraće, kako reče duhovni utemeljitelj srpske kulture i jezika Sveti Sava u Zakonopravilu: „Reč jezik ima dvojako značenje, znači i jezik i narod.“ Država fascinirana ekonomskim rastom, svakodnevnom medijskom mantrom, fokusirana na zadovoljenje postavljenih makroekonomskih kriterijuma MMF-a i političkim laviranjem između Istoka i Zapada izgubila je kompas za sve ostalo i pasivno prepustila stvari da idu svojim tokom ispustivši iz vida da je jezik, naročito u rasejanju, ozbiljno ugrožen. Deca, ako jezik više ne uče i ne govore kao maternji, nesvesni su i nevini saučesnici njegovog samouništenja! Bez jezika nema identiteta, a čini se zanemarljivo malo, nedovoljno da bi bilo drugačije, čak i tamo gde bi uz minimum napora moglo da se uradi mnogo više u čemu bi Javni servis (RTS) svih građana Srbije mogao da ponudi značajniji doprinos.

BEZ PODRŠKE DRŽAVE
Nema razumevanja i dovoljno podrške od Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Ministarstva kulture i informisanja, Instituta za srpski jezik SANU (u osnivačkom Aktu SANU zapisana je briga o jeziku), Filološkog fakulteta, Matice srpske. Da je nekim slučajem u programskom Odboru RTS-a od 19 članova samo jedan iz rasejanja, verovatno se ne bi dogodilo da umesto zabavno-poučne emisije, nedeljom u udarnom terminu „Ja volim Srbiju“ (domaća produkcija), dijaspora preko satelita gleda film jugoslovenske kinematografije iz 60-ih, a i kvalitet (koncept, sadržaj) emitovanog programa preko satelita bio bi primereniji potrebama rasejanja i bolji. Samo je logička refleksija opšteg stanja činjenica da u Nacionalnom savetu za kulturu (19 članova) nema predstavnika uspešnih i priznatih zagraničnih autora i poslenika kulture, niti se u Zakonu o kulturi jednom rečju pominje stvaralaštvo rasejanja kao da je trivijalno i bezvredno ili da ga uopšte nema. Za sve je lako naći krunski argument kao dobar izgovor i odgovornost nečinjenja prevaliti na pleća dijaspore: nisu organizovani, nemaju svoje predstavnike, ne čine ništa da bi se infiltrirali u domicilne političke institucije, po mogućstvu parlamente, kako bi pomogli sebi, ali i „uticali“ na politiku prema Srbiji, što su za lakoverne banalizovana kazivanja Šeherezade iz „1001 noći“. Možda je u vremenu političkog romantizma takav aranžman bio moguć, poput prijateljstva Mihajla Pupina i američkog predsednika Vudru Vilsona, ali danas u politici nema prijatelja i emocija, sve su potisli kalkulacije, interesi i korist. Problemi o kojima je reč su sistemske prirode, duboko su ukorenjeni kao model mišljenja i prkose svim političkim i ideološkim promenama, opstaju kao praksa i prazna obećanja državnih činovnika, ali i premijera. Bez temeljne revizije Zakona o dijaspori i Srbima u regionu i drugih pravnih akata (nov Ustav je dobra prilika) kako bi se premostila zakonska, ali i strateška praznina, kao prekretnica u lociranju i rešavanju problema i unapređenja odnosa matice i rasejanja. Kako se pokazalo, deklaracije, proglasi, odluke – sve su to bile samo priče bez pokrića i praktičnog efekta za naivne, i tako po potrebi ukrug od prilike do prilike. Dopunska nastava je takva, kakva je, na satelitski program ne mogu da utiču oni kojih se najviše tiče, komunikacija sa državnim ustanovama praktično ne postoji uprkos Zakonu o dostupnosti informacijama od javnog značaja, lokalna birokratija još uvek uprkos izvesnim pomacima obeshrabruje po inerciji svaki pokušaj investiranja, gradnje, vađenja bilo kog dokumenta… U takvoj situaciji rasejanje mora biti u stanju sebi da pomogne, ali i da ispuni svoju društvenu obavezu i doprinese opštem dobru – da Srbija bude poželjno mesto za život, dobra za najbolje, zemlja povratka, a ne zemlja iz koje uspešni i najperspektivniji masovno odlaze sa stečenim znanjem i profesijama na našim univerzitetima, finansiranim narodnim parama.

IZOPŠTENI
Građani u dijaspori nisu zastupljeni u Narodnoj skupštini i državnim organima kao specifična interesna grupa, praktično je izopštena iz političkog života, za razliku od nacionalnih manjina zastupljenih kroz nacionalne savete sa administrativno-političkom strukturom, pripadajućim budžetom i većim ingerencijama od Skupštine dijaspore i Srba u regionu. Mnogo pitanja je bez odgovora jer uzrok takvog stanja je nepostojanje prepoznatljive, konzistentne i potrebama rasejanja primerene realne državne politike kao trajne odrednice, norme i mere međusobnog funkcionalnog odnosa i oživotvorenja zamrlog poverenja. Neverovatno, ali je istinito da u skupštinskom Odboru za dijasporu i Srbe u regionu, mestu na kojem bi trebalo da se stiču i ukrštaju interesi dijaspore, nema njenih autentičnih predstavnika, već se o njenim potrebama dogovaraju i donose odluke oni koji imaju sasvim ograničena i površna saznanja, ponekad i sasvim pogrešna o stvarnoj problematici, naročito u vremenu bez Skupštine dijaspore i Uprave za dijasporu i Srba u regionu. Niko nema ekskluzivno pravo da govori u ime dijaspore osim dijaspore lično. Evidentan državni javašluk prema rasejanju nije slučajnost već posledica postojećih okolnosti, i nikakva politika neće ostvariti potrebne rezultate i zamah ako rasejanje konačno ne dobije političko uporište i ne progovori svojim glasom, oslobođenim od nekompetentnih tutora, selektora i suflera, u Narodnoj skupštini, državnim i društvenim institucijama i svuda gde bi resursi dijaspore mogli biti od obostrane koristi.

Autor živi u Minhenu

Izvor: PEČAT

 


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Jedan komentar za Pisma čitalaca – DIJASPORA NA RASKRŠĆU

  1. Apiss je napisao:

    Recimo neslazem se sa tekstom.Evo par razloga Deca mi znaju da se krste kao i dole ja kazem cak i bolje nego dole.Znaju citati pisati cirilicu.Znaju vise o SRPSTVU nego 70% populacije u Srbiji.U kuci pricamo srpski ne srpsko-hrvatski.Idemo dalje stidim se sto sam srbin i sto sam svoju decu naucio da budu SRBI.Razlog nasa vlada nas unistava prodaje ponizava i sve radi da mi nismo srbi vec neznam ko.Kao sto rece Toma -diploma oni su bosanci npr.Ja branim Srbiju Srbe moj predsednik vlade potpisa i otcepi u Briselu 15% teritorije drzave Srbije i te Srbe na KiM tretira ko stoku, kada im treba velica ih kada netreba nepostoje.I to ti je drzava Srbija.JMoja deca nose pasos srpski i srbi su moraju da se svadjaju u skoli sa ucenicima i nastavnicima na ulici sa albancima i ostalom stokom braneci srbe i srpstvo.Zasto? da bi to neko prodavao.Ako nesto kazes ti si izdajnik, ako ides u Srbiju maltretiraju te na granici, ako ides u ambasadu em te maltretiraju em albanci i ostali imaju prolaz ti cekas u redu.Ako ides na salter u drzavi mrzete sto oni nisu tamo gdje si ti i sto si drzak sto trazis pravdu.Ima toga jos ali nemogu se sve setiti.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top