Piše Ratko Dmitrović

Vučića je u Potočarima spaslo samo dobro obezbeđenje. Da su došli do njega, ubili bi ga. Tu nikakve dileme nema.

Nikada u Evropi srpske žrtve nisu bile istovetne žrtvama drugih naroda. Zločin u Srebrenici niko ne poriče, ali Srbi traže da se makar spomenu njihove žrtve koje su pale prve, mnogo pre Srebrenice

Ono što NVO planiraju da urade 11. jula u centru Beograda imaće teže posledice po Srbiju od bilo koje rezolucije

U Srbiji je, izgleda, i dalje na snazi odluka Austro-Ugarske komande, iz 1916. godine o zabrani upotrebe ćirilice i uvođenju latinice

Neke linije moraju da se povuku, inače će Srbi u budućoj Evropi postati sinonim za fašiste i naciste

Zašto nakon toliko godina od raspada Jugoslavije njenim nekadašnjim prostorom i dalje vlada pravilo na kojem je nastala Titova država

O vladikama je reč, o prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve koje, to zasedanje, neodoljivo i snažno podseća na plenume CK SKJ

Sve religije sveta, islam i hrišćanstvo svakako, uče da su svi ljudi jednaki, i živi i mrtvi. Zašto oni iz Potočara to ne dokažu u Bratuncu? Makar na pola sata. Zar je toliko teško ući na srpsko groblje?

Draža je, u novoj Jugoslaviji, kao ratni zločinac trebao Hrvatima i to su im srpski komunisti darovali

Šta je pokazalo obeležavanje 70 godina od proboja logoraša u strašnom ustaškom konclogoru

Nakon Ramine izjave i napada UČK na Makedoniju, Albanci su „kažnjeni” ponudom da Tači dođe u Beograd

Na koga se Srbi još mogu ugledati a da to nije Đoković? Zna li neko kuda mi idemo?

Čoveku je dato da nikoga i ništa ne može da kontroliše u celosti, do kraja, osim sopstvenih misli. A to je najteže.

Ne traži Zapad od Beograda da bude kooperativan, da sarađuje. Ne, Zapad traži punu, bezuslovnu poslušnost, Zapad traži sve a ne daje ništa

Za Srbe koji drže da je svako spominjanje prošlosti besmisleno i štetno, iz Zagreba je stigla retko dobra i radosna vest

Plašimo li se ekranizacije herojstava modernog srpskog vojnika i kome je važno da se plasira priča o Srbima zločincima, agresorima, ubicama, varvarima moderne Evrope

Nalazimo se pred demografskim sunovratom, stručnjaci su nemilosrdno jasni; pređu li Srbi liniju koja im je ispred nosa, ulaze u prostor izbrisanih naroda

Ispostavilo se da Radoš Ljušić nije uništio ni jednu jedinu knjigu. Nije uradio ništa od onoga to su mu pripisivali. Hoće li konačno neko od onih koji su ga provlačili kroz medijsku kanalizaciju da izađe u javnost i kaže: Ljušiću, izvini?

Postoje u politici, u istoriji uopšte, situacije i događaji koji se ne uklapaju ni u jedan obrazac pravila ponašanja. To je ono kad vam preostane samo da slegnete ramenima i kažete: Ne umem da objasnim. Ko danas, na primer, racionalno može da objasni aktuelni odnos Nemačke prema Albancima na jednoj i prema Srbima na drugoj strani.

Sada je na državi Srbiji da ćuti i posmatra, i da se ne zaleće u rešavanju onih 60.000 albanskih zahteva za srpske dokumente. Srbima se prvi put pruža šansa da odigraju na faktor vremena i sve će doći na svoje

Pune 23 godine prostorima Balkana i Evrope kruži jedna gusta, krvava laž

Svet ćuti, znaju da je Čomski, kao i obično, u pravu, ali neće prika; skočilo iz brloga nekoliko srpskih prvoboraca protiv Miloševića. Njima to nije isto, njima je ubijanje zaposlenih u RTS-u bilo normalno

Nema više ni zabune ni greške; Kolinda je ideološko čedo Ante Starčevića, Josipa Franka i Franje Tuđmana. Oni su tvrdili isto, Kolinda ih je gotovo citirala

Posledice četvrtog kongresa KPJ u Drezdenu osećamo na svojoj koži i dan danas. Da li srbofobija tadašnje KPJ odredila sudbinu Srbije i naroda koji ju je stvorio?

Ne znam kako će se okončati ovo s Briselskim sporazumom, ali znam da rešenje, kakvo god bude, neće trajati doveka

Pisao sam u razna vremena i u raznim listovima o fenomenu savetnika i bliskih saradnika ljudi na vlasti, konkretno vlastodržaca u Srbiji. Nije vredelo, verovatno neće ni sada, ali… život se sastoji od pokušaja

Da li se nešto menja i šta se menja u percepciji dela, delova ili delića hrvatske intelektualne javnosti prema hrvatskoj novijoj istoriji i srpsko-hrvatskim odnosima u njoj

Muhamed Tunjo Filipović kazao je da su Muslimani bivše Jugoslavije dva puta imali šansu da biraju saveznika između Srba i Hrvata, da su dva puta izabrali Hrvate i oba puta pogrešili

Srbi u svom kolektivnom sećanju, i što je važnije kroz obilje materijalnih dokaza, mogu da se hvale državotvornošću

Postoje u politici, u istoriji uopšte, situacije i događaji koji se ne uklapaju ni u jedan obrazac pravila ponašanja. To je ono kad vam preostane samo da slegnete ramenima i kažete: Ne umem da objasnim. Ko danas, na primer, racionalno može da objasni aktuelni odnos Nemačke prema Albancima na jednoj i prema Srbima na drugoj strani.

Šta god ko mislio, procenjivao, očekivao, nadao se, verovao u suprotno… na hrvatskom političkom tržištu mržnja prema Srbima i Srbiji i dalje je roba koja se najlakše prodaje. To uvek ima kupca, potrošača, tako je već stotinu i više godina.

Vi s jednim problemom živite godinama, tvrdeći da je to tako i ne može drugačije, iako je taj problem rešiv za nekoliko dana, a nešto što se drugima čini kao katastrofa vama je normalno stanje, rekao mi je stranac

Uvek je hrvatska priča prema Srbiji i Srbima ista – zuboškripeća, zamućenog pogleda – i ostaće takva. Puna rezervi, najblaže rečeno, ili protkana mržnjom, realno rečeno

Samo onaj ko je bio ili je sada na čelu male države, malobrojnog naroda, zna kakva je muka kad takav sedneš nasuprot onoga ko s visoke, najviše pozicije predstavlja, uzmimo, Nemačku, Englesku, SAD, Francusku

Da budem potpuno jasan: kakve veze današnji glasni, samozvani, već dosadni beogradski antifašisti imaju s antifašizmom? Ako im je do borbe, ne treba da idu daleko kao što su išli njihovi idoli, dovoljno je da odu na Kosovo i Metohiju i tu predstave, dokažu svoj antifašizam. Bez puške u ruci, daleko bilo.

Sećate li se kad je neki od engleskih političara u Prištini ili Tirani – tamo gde se otvoreno govori o velikoj Albaniji – rekao da je prekrajanje granica na Balkanu završeno? Ne sećate se, naravno, jer toga nije bilo

Nikada niko, osim pojedinih sledbenika Starčevića, Pavelića i jugoslovenskih komunista, Bunjevce nije tretirao kao Hrvate. Oni sami – a valjda je jedino to relevantno – sebe smatraju posebnim narodom

Ta formula traje skoro stotinu godina, primenjuje se rutinski, predvidljiva je, deluje momentalno, „uređuje“ odnose među narodima Balkana i uvek je na štetu jedne, iste strane

Pošto niko odavno državu Hrvatsku niti proziva niti pita za proterivanje više od 400 hiljada Srba, službeni Zagreb je rešio da radi ono što njemu, tom Zagrebu, nije radila druga strana: na slučaju Bunjevaca krenuo je s optužbama na račun Srbije, otvarajući „problem“ položaja Hrvata u Srbiji, i to na međunarodnoj sceni

Oni koji su danas šokirani odsecanjem hrišćanskih glava pred kamerama, zanemaruju da se to već događalo ali, pošto su tada u pitanju bile srpske glave, to je skrivano od svetske javnosti

Predanje kaže da je Josip Broz zvao Staljina moleći ga da dopusti ulazak partizana na čelu oslobodilaca u Beograd, oktobra 1944. godine, skupa sa jedinicama Crvene armije

Neko će reći da poređenje nije primereno, adekvatno, ali slike uniformisanih, postrojenih ljudi u Pazaru podsetile su neodoljivom snagom na defile Tuđmanovog Zbora narodne garde, 28. maja 1991. godine

To je delovalo neverovatno, tužno, zastrašujuće; svršeni srednjoškolac, student prve godine, čovek u zreloj dobi, devojka na pragu tridesetih… i tako njih dvadesetak ne znaju ko je Nušić.

Bio je to Milanovićev ples na oštrici noža. I preživeo je. Pre nekoliko meseci, predsedmnik Vlade Hrvatske kazao je javno, pred novinarima, na jednom od brifinga, da referenduma o upotrebi ćirilice u Hrvatskoj neće biti sve dok je on premijer.

Najbolji golman bivše Jugoslavije, jedan od najboljih na svetu, Vladimir Beara, rođen je u srpskoj, pravoslavnoj porodici, u Dalmatinskoj Zagori, nikada se nije izjasnio kao Srbin, iako su ga iz Hajduka oterali kao Srbina, redovno je obilazio pravoslavni manastir Dragović a sahranjen je uz sasluženje tri katolička popa

Svakako je interesantno ali nije od presudne važnosti da se utvrdi da li je zrenjaninski biskup, Ladislav Nemet, izmislio priču o postignutom dogovoru između vrha Srpske pravoslavne crkve (SPC) i Vatikana, da patrijarh srpski Irinej ode u posetu papi. U Vatikan. Što, inače, nikada do sada bilo nije. Uslove za taj susret, ako je uopšte moguć bez saglasnosti Ruske pravoslavne crkve, iznosili su više puta do sada ljudi iz samog vrha SPC. Historija je u pitanju; misionarska područja, Unija, prevođenje pravoslavaca u katoličanstvo, Drugi svetski rat, Stepinac…

Muka Zapada zove se Rusija. Zapadni stratezi znaju da su prirodni resursi koje oni kontrolišu pri kraju, ili su zatrovani do linije sa koje nema nazad. Profit je odavno važniji od života

Obeležavanje 19 godina od akcije „Oluja“ u Kninu, pokazalo je, ovoga puta otvorenije i jasnije nego ikada do sada, da Hrvatska i dalje uzmiče pred ekstremnom desnicom i ustaštvom. Kako se događaji odvijaju, više je nego jasno da će na sledećim izborima HDZ preuzeti vlast na svim nivoima. Čak i predsedničkom

Početkom dvadesetog veka, 1909. godine u Crnoj Gori, tada samostalnoj kneževini, organizovan je popis stanovništva i 94,38 odsto stanovnika izjasnilo se kao Srbi

Zbog čega svetske velesile, Amerika i Nemačka pre svih, na ovaj način ponižavaju Srbiju? Zbog čega traže od nje da pljune ruku koja iznad Srbije nikada nije otkočila ručicu na avionu bombarderu?

Ne zna se koji put od osamostaljenja, a prvi put od ulaska u Evropsku uniju, Hrvatska je u poziciji da onima oko sebe, valjda je i neko u Evropi zainteresovan, pokaže koliko je to društvo otporno na mržnju, ustaštvo, fašizam. Razume se, u pitanju je odnos prema Srbima, taj večiti lakmus papir za utvrđivanje stepena tolerancije Hrvata.

Sveštenim licima Srpske pravoslavne crkve nikada nije bilo lako na prostoru gde se danas pruža država Hrvatska. To je mesto žestokog, ponekad perfidnog, često brutalnog obračuna Katoličke crkve s pravoslavljem

Nešto krupno događa se na liniji Beograd – Vatikan. Tajna diplomatija zategnuta je kao najtanja žica na tamburi i sve se poslednjih meseci ubrzava. Ministar inostranih dela države Srbije, Ivica Dačić, primio je prošle nedelje u Beogradu sekretara Svete stolice za odnose s državama, nadbiskupa Dominika Mambertija, i nakon sastanka izjavio da je papin dolazak u Srbiju državni interes ove zemlje.

Eno dole, na obali Miljacke, baš oni, čiji su preci generacijama poštovali i heroja i njegov metak, danas slave okupatora koga je metak iz 1914. pogodio, onoga koji je umesto turskih okova doneo svoje

Roman o tajnama oko nas i ljudima koji su s njima povezani.

Ova jednačina ima samo jednu nepoznatu: kakvi su oni koji će doći na mesto smenjenih? Ako naslednici smenjenih sledeće godine odu do na odmor do Ibice, onda smo džaba farbali ogradu

Sećate se: Albanci su tog dana u Prištini, na sednici koja je počela u 15 časova, proglasili nezavisnost, uz direktan prenos na Si-En-Enu, Bi-Bi-Siju i Juronjuzu

Vučić u Berlin putuje s koferom punim velike strepnje i malih nadanja. Šta god otuda donese, a da to nisu nove ucene i ultimatumi, dobro je prošao. Manevarski prostor manji je od bakarne površine nacionalne valute

Izbori za Evropski parlament doneli su Hrvatskoj sasvim novu političku situaciju, ubedljivu pobedu Hrvatske demokratske zajednice, dodatno urušavanje vladajućeg SDP-a i sve težu situaciju za političke snage koje pripadaju hrvatskoj levici

Pišu novinske tekstove, daju izjave iz kojih kipi primitivizam, zavist i mržnja prema Ćosiću. Imaju potrebu da pljunu na nešto veliko, visoko, nedostižno, bez obzira što im se to vraća u lice. Za obraz ne brinu, nikada ga nisu ni imali

Četrnaest godina nakon oktobarske revolucije koja je valjda, cilj je bio takav, razbila mrak u Srbiji i donela slobodu i nezavisno novinarstvo, dobili smo novog borca za slobodu javne reči i isto takvo novinarstvo. Zove se Srđan Škoro. Ko je Srđan Škoro? Da li ste, odgovorite sebi, iskreno, da vas drugi ne čuju, vi iz rukovodstva UNS-a, NUNS-a, NSPM pre ovog slučaja ikada čuli za tog čoveka?

Nisam, priznajem, gledao “Tešku reč” Dragana J. Vučićevića sa svojim stalnim gostom, predsednikom Vlade Srbije.
Znao sam šta će da kaže!

Umesto očekivane stabilizacije na svim poljima društva, kao posledice ulaska Hrvatske u Evropsku uniju, ova zemlja tone u sve veću ekonomsku krizu, s novim političkim potresima, rastom rejtinga HDZ-a i otvorenom mogućnošću vanrednih parlamentarnih izbora koji će na vlast vratiti hrvatsku desnicu

Početkom 2010. godine na Kordunu, delu nekadašnje Republike srpske Krajine, zabeležene su pojave kao preslikane sa prostora Kosova i Metohije; lopovi upadaju u kuće i staje, obore i garaže, uzimaju šta im je volja: traktore, krave, svinje, poljoprivredne mašine, seno… Na Kosovu to rade Šiptari, na Kordunu Hrvati. I na jednom i na drugom prostoru žrtve su Srbi.

Nemam nijednu lepu reč za Kristijana Golubovića, niti me interesuje njegov život. Ni s jednim od takvih kafu nisam popio, u medije koje sam vodio (i vodim) ulazili su i ulaze samo preko crne hronike

Gospodin Ratko Dmitrović spada u one srpske novinare koji ne iznajmljuju svoje pero, niti su nezavisni od pameti i morala, a zavisnici novca koji Imperija ubacuje u Srbiju da bi je srušila.

„Stožeru za hrvatski Vukovar“ nije bilo dosta što je poskidao sve ćirilične table po gradu i što je sakupio 630 hiljada potpisa širom Hrvatske za raspisivanje referenduma o zabrani ćirilice, pa je nedavno, po ugledu na Hitlerove naciste, objavio spisak lokala i trgovina čiji su vlasnici Srbi. Istorija nas uči da iza ovoga sledi „Kristalna noć“

Oni kojima je bilo i jeste važnije sve što je tuđe, a prljavo, zatucano, primitivno ono što je domaće, srpsko, ne mogu Kaporu da oproste što je devedesetih, s olovkom i sveskom, obilazio ratišta po raznim Krajinama i beležio stradanja naroda iz čijeg korena je nikao.

Predvečerje kasnog jula, 1940. godine. Dan se lagano gasio u dolini ispod Petrove gore. U kafanu na periferiji čuvene Banje Topusko, smeštene na prostoru koji spaja Baniju i Kordun, ušla su četvorica mladića i posedala za sto kod zida, suprotno od šanka.

Nije problem kad neko iz međunarodne zajednice falsifikuje istoriju i laže na račun Srba i Srbije, navikli smo, ali jeste problem kad to radi u Beogradu, ili komšiluku, a beogradski mediji laži prenose bez osećaja i potrebe da ih demantuju

Mečku s Kosova pustili su 2008. godine da luta svetom i evo je sada na Krimu. Ako su Albancima na Kosovu dopustili da razbiju Srbiju, ko je taj ko će sprečiti Katalonce, na primer, da jednoga dana naprave svoju državu

Prošlo je evo više od dvadeset godina kako službeni Beograd ćuti pred definicijom rata koji je razorio Titovu Jugoslaviju, koja je postavljena u Zagrebu, Ljubljani i Sarajevu, a prihvaćena u Bonu, Vašingtonu, Londonu, Beču…

Proces koji je počeo u Hagu, na osnovu hrvatske tužbe koja hoće da dokaže genocidnost Srbije i protivtužbe Beograda čiji je cilj da iznese dokaze o genocidu Hrvatske nad Srbima, pruža srpskoj strani veliku šansu da u međunarodnim okvirima konačno iznese istinu kako se Jugoslavija raspala u građanskom ratu što su isprovocirali secesionisti na čelu sa Tuđmanom.

Ovo što je krenulo iz Tuzle, ne sluti na dobro. Motivi i zahtevi jesu socijalni, ali nigde se početni, pojavni oblici tako velikom brzinom ne pretvaraju u nešto drugo, kao u Bosni

Nije i ne treba Srbiji da bude za utehu, ali Hrvatska je danas zemlja na rubu ekonomskog sloma. Novi porezi su jedino što cvate. Mržnja prema Srbima je ista, uporna, strasna i primenjuje se u većim i manjim količinama, prema potrebi. Što se medija tiče, onih štampanih, to je u Hrvatskoj na samom izdisaju

Olivera Ivanovića poznajem dvadesetak godina, Euleksu ništa ne verujem, znam da se svaki pravni sistem, pa i ovaj privremeni, međunarodno-kosovski, zasniva na pretpostavci nevinosti i zato uzimam sebi slobodu da stanem na stranu Ivanovića. Ne stoga što je Srbin.

Bio je, kažu, 24. jun 1981. godine. Petnaestogodišnja Ivanka Ivanković, i to kažu, na putu kući u selo Bijakovice, videla je na brdu Crnica ženu u beloj odori, s belom maramom prebačenom preko glave i detetom u rukama.

Srpske filmadžije i dalje beže od nacionalno-istorijskih tema. Ovde je, pre svega, reč o velikom nedostatku talenata i manjku hrabrosti. Čekamo da se prvo pojavi, a drugo da nestane

Aleksandar Vulin kaže da je ovo što danas imamo na Kosovu i Metohiji poslednji aparthejd u Evropi. Neadekvatno poređenje, ovo je gore od aparthejda

Ustaštvo, koje je stvorilo Nezavisnu Državu Hrvatsku, nikada unutar hrvatskog nacionalnog bića nije poraženo ni odbačeno, obnovilo je svoju snagu i svoju državu 1991. godine a već nekoliko meseci prisustvujemo otvorenim pokušajima Pavelićevih sledbenika da takvu državu po treći put revitalizuju i njome zavladaju

Nema svrhe da se pitate da li je u Prištini moguća izložba o zločinima Albanaca nad Srbima. Pitanje je ko Kulturnom centru Beograda daje snagu da žrtve razvrstava na podobne i nepodobne

Srpski zaštitnik građana zove se Saša Janković, deli građane po sopstvenim kriterijumima, na podobne i nepodobne, dobre i loše, njemu politički bliske i one koji to nisu. Dokazao je to pre neki dan brutalnim napadom na „Večernje novosti“. Razlog? Sonja Biserko

Nema nijedne loše, negativne, teške, najcrnje ocene, kvalifikacije Srba kao naroda i Srbije kao države, koja je nastala u inostranstvu. Ne, sve one rođene su u beogradskim salonskim stanovima

Problem hrvatskog društva, odnos prema ustaštvu, leži u činjenici da ogromna većina tog društva misli da Hrvatske kao samostalne, nezavisne države ne bi bilo bez ustaškog pokreta. Takav stav prožima hrvatsku inteligenciju, takav stav se odavno ne skriva, uprkos ustavnom određenju da je Hrvatska utemeljena na antifašizmu.

OLIMPIJSKI stadion u Minhenu; sudija svira kraj baraž-utakmice između Nemačke i Francuske. Nemci pobedili sa 2:0, idu na Svetsko prvenstvo. Švajnštajger uzima mikrofon od oficijelnog spikera, dolazi do centra terena, okreće se prema zapadnoj tribini i urla „Zig“, publika uglas odgovara „Hajl“, onda prema južnoj, „Zig“; „Hajl“, sledi odgovor. Isto se čulo još dva puta, sa istoka i sa severa Olimpijskog stadiona. Evropa u šoku, otvoreni nacizam. Zaseda UEFA, Savet Evrope, Francuska, Rusija, Izrael, Engleska… traže hitnu sednicu SB UN. Fikcija, naravno, nije se ovo dogodilo. Nije u Nemačkoj, ali jeste na Balkanu, u Hrvatskoj, od ovog leta ravnopravnoj članici Evropske unije.

Ovo što se poslednjih meseci događa u Hrvatskoj samo je ponavljanje istorije u drugim okolnostima, repriza događaja iz 1914, 1941. i 1990. godine kad je sve počelo najpre minornim akcijama a onda sve slobodnijim demonstracijama mržnje prema Srbima. Ovoga puta moguć je i hrvatsko-hrvatski sukob

Smrt poslednjeg narodnog heroja u Hrvatskoj ignorisana je sa ciljem da se slučajno, u ovim burnim danima – obeleženim novim talasom antisrpskog divljanja širom mile domovine – ne otvori pitanje suštine antifašističkog pokreta u Hrvatskoj. Od dana uspostave nezavisnosti, početkom devedesetih, u Hrvatskoj je srušeno više od tri hiljade spomenika i spomen-obeležja koja su podsećala na Drugi svetski rat.

Obrazac je davno postavljen, prilično je jednostavan, crno-beli, i glasi: S prostora bivše Jugoslavije jedino Srbi ne mogu da žive ni sa kim, Srbi su netolerantni, ksenofobični, ne trpe pripadnike drugih naroda, njihovu kulturu, veru. Kraj citata obrasca. Pre toga smo imali tvrdnju, živu i danas u definiciji građanskog rata vođenog u granicama SFRJ, da je Beograd, početkom devedesetih, imao nakanu da od Jugoslavije silom napravi veliku Srbiju.

Postoje konstante u našem životu koje se okončavaju pobedonosno ili porazno po nas; verujemo u nešto, istrajavamo, trudimo se da ubedimo druge, hranimo ta ubeđenja u komunikaciji sa istomišljenicima, polemišemo sa onima kojima je do polemike ili stoički trpimo napade, uvrede, omalovažavanja. I onda dođe trenutak kad se sve slomi, kad shvatite da niste bili u pravu. Zaćutite. Ili se dogodi ono drugo pa zadovoljno kažete u sebi; eto, bio sam u pravu.

Turska prolazi kroz virove savremenog i tradicionalnog, okreće se tehnološkim progresima, ali još više vremenima kada je sablja Osmanlija vitlala Balkanom, sve gore do zidina Beča.

Nije prošlo ni mesec dana, pa verujem da niste zaboravili ko je sve i kako iz Evrope reagovao na odluku Vlade Srbije da ne dozvoli gej paradu

Gotovo sve rđave slike, postavke, ocene o Srbima i Srbiji, u poslednjih tridesetak godina, rođene su u Beogradu. Odatle su odlazile u svet, tamo se umnožavale, dorađivale, i vraćale kao strašne optužbe

Nikada nije do kraja objašnjeno zbog čega su hrvatski komunisti najpre Hrvati sa žestokim nacionalnim nabojem, pa onda komunisti, dok su srpski komunisti potpuno anacionalni sa konstantnom potrebom da se bore protiv srpskog nacionalizma

Za veliku i moćnu Nemačku ništa u dosadašnjem ponašanju samostalne hrvatske države nije bilo sporno, ni to što je proterala nešto manje od pola miliona Srba, a onda je ovih dana Zagrebu iz Berlina  priprećeno sankcijama zbog neizručenja jednog bivšeg udbaša 

Srba danas gotovo da i nema na prostoru između Dvora na Uni, Gline, Petrinje i Dubice. Sunja osuđena na tiho umiranje, kao i Kostajnica.Preostale Srbe ubija samoća. Pitomina rađa, grane se savijaju, ali sve propada

Nisu to ekstremisti, povređeni branitelji, žrtve srpske agresije, ne, u pitanju je klasično ustaštvo iza kojeg je, na veliko iznenađenje, ovoga puta otvoreno stala Katolička crkva, gurajući fratre u prve redove antisrpskog orgijanja

Ekranima Zapadne Evrope šetale su slike iz Podujeva, Uroševca, Lipljana, Vučitrna, na kojima ljudi padaju kao snoplje, izbezumljeno se bacaju po zemlji, leže iskolačenih očiju na nosilima koja u rukama drže mladići u belim mantilima

Obeleženo je trideset godina od smrti bivše Titove desne ruke „abadžije iz Obrenovca“ Aleksandra Leke Rankovića a neki Đilasovi zavičajci, zemljaci, pokreću inicijativu da se Đido sudski rehabilituje.

Već decenijama svedoci smo da se srpski umetnici domaćoj i posebno međunarodnoj javnosti preporučuju otklonom od jedne velike teme, zločina nad narodom iz koga potiču, iz razloga koji se samo delimično mogu racionalno objasniti

Ovogodišnjom pojavom od svake krivice oslobođenog Ante Gotovine, na proslavi u Kninu, dodirnut je maksimum, svi ciljevi su ispunjeni, sve energije potrošene i „Oluja“ gubi kod Hrvata značaj koji je imala, ali je baš ovogodišnje slavlje u „gradu kralja Tomislava“ otvorilo jedan drugi proces 

Imaju li Srbi pravo da zamere ikome išta, antisrpsko delovanje, na primer, pre nego što sami sebe upitaju šta su učinili i šta čine da im sećanje na sopstvenu istoriju ne izbledi

Videlo se to i na slučajevima Bugarske i Rumunije, ali nismo obraćali pažnju, nije nas dodirivalo Bog zna kako, ali ulazak Hrvatske u red punopravnih članova Evropske unije prineo je još jedan dokaz da u međunarodnom poretku prošlost ne znači apsolutno ništa. Kod velikih sila, moćnih imperija, možda. Kod malih naroda, i to u odnosu na one velike, vladajuće, možeš mačku o rep da okačiš.

Jedna iz Like vuče korene, druga je rođena u Lici, bile su slične po skromnom obrazovanju i ogromnoj ambiciji, jednoj je priroda podarila raskošnu fizičku lepotu, drugoj strast prema poslu za koji nije bila talentovana; Leposava Bela Kangrga i Jovanka Budisavljević, supruge Miroslava Krleže i Josipa Broza. 

Nikada neće moći da progutaju predstavljanje istine o tome šta se Srbima preko Drine i Dunava događalo početkom devedesetih. To ruši njihovu čipovanu pamet softverski postavljeno na temeljima programa Komunističke partije Jugoslavije, donetog na Četvrtom kongresu održanom u Drezdenu, 1928. godine. To je jače od njih, to deluje proz podsvest, tome se ne mogu odupreti. Đilas je jedan iz reda „drezdenske dece“. Ideološka majka im i danas živi u Beogradu. Odlaze redovno kod nje na poklonjenje i po mišljenje.

Od najbogatijeg Hrvata, Ivice Todorića, stigla je ovih dana ideja/predlog da se prostor bivše Jugoslavije integriše po principima Beneluksa. I površnim posmatranjem jasno je da bi od toga korist imale samo Hrvatska i Slovenija kao članice EU, a štetu Srbija 

Iznenada, krajnje neprofesionalno, diletantski, suprotno osnovnim principima kritike i stručne rasprave, najuticajniji hrvatski dnevni list napao je jednu seriju „Radio-Televizije Srbije“ i pored toga što ista još nije snimljena do kraja, niti je iko u Hrvatskoj pročitao scenario. 

Uprkos činjenici da je današnja Hrvatska ustavno definisana kao država nastala na antifašizmu u Hrvatskoj ni slučajno nećete naći mladog čoveka koji bi se podičio partizanskom uniformom; ljubitelja crne ustaške uniforme ima bezbroj

U samo dva dana, presudama bosanskohercegovačkim Hrvatima, odnosno Stanišiću i Simatoviću, Haški tribunal je potpuno razorio dvadeset godina stare antisrpske postavke po kojima je Jugoslavija srušena agresijom Srbije i Srba

U današnjoj Hrvatskoj, u razgovoru među običnim ljudima, nacionalno određenje Srba zamenjuje se njihovim verskim predznakom i tu bi trebalo tražiti razloge obnavljanja „Hrvatske pravoslavne crkve“ 

Na upravo završenim lokalnim izborima u Hrvatskoj, Split je glasove HDZ-a, svojevremeno posuđene lokalnom lakrdijašu Željku Kerumu, vratio starim vlasnicima, dok je u Zagrebu po peti put trijumfovao čovek koji iza sebe nema ni partiju, ni medije, ni snažne finansijere

U sagledavanju i tumačenju delovanja Katoličke crkve na prostoru Balkana, tačnije na području koje je nekada pokrivala Austro-Ugarska monarhija, a kasnije Kraljevina SHS, odnosno Jugoslavija, često se zanemaruje, bar kod publicista i novinara, jedan događaj iz 1900. godine, čije se dejstvo osetilo maltene sutradan, a oseća se i danas. Radi se o „Prvom hrvatskom katoličkom kongresu“, održanom u Zagrebu, od trećeg do petog septembra spomenute godine.

Koliko je značajno prenošenje znanja, širenje istine i rad sa drugima, govori jedan susret u Karlovcu, u drugoj polovini 19. veka, koautora Svetosavske himne i mladića čije će životno delo ostaviti dubok trag među Srbima 

Ni danas, mada su prošle decenije, nema odgovora na pitanje zašto se ratni zločinac, prijatelj Ante Pavelića, čovek koji je spasao i njega i hiljade ustaških koljača, vratio 1967. godine u Jugoslaviju, nastavio da živi u slobodi, i kao častan čovek umro u gradu svoje mladosti

Više od trideset godina traje i razvija se priča nastala u glavama dvojice seoskih fratara, priča koja je dobila planetarne razmere, a smišljena je sa ciljem da zauvek potopi sećanje na jedan veliki zločin počinjen nad Srbima

Zvuči nelogično i čudno, ali je istina; jedino glasilo Srba u Hrvatskoj, nedeljnik „Novosti“ o Srbiji piše gore i grđe nego većina hrvatskih štampanih medija što, složićemo se, ne ide ruku podruku sa zdravim razumom. Zašto je tako?

Niko se još ozbiljno nije pozabavio ponašanjem tzv. liberalne hrvatske inteligencije u vreme raspada Jugoslavije, a to ponašanje je ispod nivoa humanosti i intelektualne pozicije hrvatske inteligencije iz vremena uspostave ustaške Nezavisne Države Hrvatske

Otkud sada, kad je Hrvatska na korak do ravnopravnog članstva u Evropskoj uniji, provala mržnje prema Srbima u toj državi, ima li tu sistema, određenih ciljeva i ko popušta lanac privezanog zla koje je mirovalo neko vreme.

Zdravku Mamiću je trebalo manje od dva minuta da narodu hrvatskom, i ostalima u Regionu, pokaže kako iznutra izgleda semenka iz koje izbijaju mržnja, netrpeljivost, nacionalna isključivost, prezir, fašizam…Ono što se nisu usuđivali javno da kažu najekstremniji kerberi Franje Tuđmana, još tamo početkom devedesetih, izgovorio je marta meseca 2013. godine predsednik NK Dinamo, Zdravko Mamić

Govor Ratka Dmitrovića na tribini, “JASENOVAC-prećutani genocid“ u organizaciji Pokreta Srpske Dveri u Čačku, 11. marta 2013. godine. Ratko Dmitrović, prvoklasni poznavalac srpsko-hrvatskih odnosa, njihove svakodnevnice, hrvatskog života, hrvatske kulture, novinar i kolimnista „Pečata‟, rođen u blizini Jasenovca. Govorio je o stradanju srpskog naroda, fenomenu ustaškog ubijanja, o pojavi Srba konvertita, njihovom učešću u zverskim ubijanjima pravoslavne braće kao načinu uklanjanja svedoka sramote odricanja verskog i nacionalnog identiteta; o tome kakva je hrvatska država i zašto je takva, ali i da Srbi ne stvaraju iluzije o bratskim odnosim sa onima koji im nikada nisu bili prijatelji. Po njemu, Jasenovac je najzloglasniji logor u svetu, jer niko nikad nije ubijao svoje protivnike kao što su ustaše ubijale Srbe.

Uprkos najavama izgleda da se priča o najhumanijoj ženi dvadesetog veka, Dijani Budisavljević, neće naći na filmskim trakama. Problem je u činjenici da je Dijana spasavala srpsku decu, što znači da su Srbi bili žrtve, a to u ovom svetu, kao nesporna činjenica, odavno ne može da prođe

Visilo je o koncu, Hrvatska je bila odlučna da uzme Srem, sa Zemunom, komunisti u Beogradu su ćutali, i danas bi ušće Save u Dunav verovatno bila pogranična zona da se u tu priču, u Zagrebu, nije umešao jedan Srbin iz Obrovca. Kad su ono komunisti, došavši na vlast, crtali „administrativne linije“ između šest tek uspostavljenih republika, upakovanih u Federativnu Narodnu Republiku Jugoslaviju, Srbija je dobro i prošla, imajući u vidu ko je branio njene interese. Osim što su joj natovarili dva tega u vidu autonomnih pokrajina – Vojvodina i Kosovo i Metohija…

Hrvatska se – napisao je nedavno jedan zagrebački profesor – ulaskom u EU vraća sebi, svojim evropskim korenima, Hrvatska se vraća kući. Zvuči dobro, ali nije istina. Precizna definicija mogla bi da glasi; Hrvatsku u svoje kolo uzimaju oni koji su je i napravili. I geografski, a bogme i nacionalno.Bez Evrope ili da budemo precizniji, bez Vatikana, austrijskog carstva, i u novije vreme bez Nemačke i grupe demohrišćanskih partija centralne Evrope, Hrvatska danas ne bi ni postojala

Jedan skup u Zagrebu, od pre nekoliko dana, otvorio je,  ne zna se po koji put, potrebu razgovora, rasprave, o pravim razlozima ćutanja SANU pred jednom podmetačinom koja tu instituciju već dve decenije drži prikovanu na stub srama,  o ćutanju SANU uopšte, uprkos svemu što se događa

Ćurka je jedno mirno stvorenje i retko se oglašava, šeta dvorištem, kljuca, traži hranu, gnezdi se po uglovima i, rekoh, uglavnom ćuti. Ali…dovoljno je da počnete zviždukati i ćurke se uznemire, fijuču, galame iz sve snage. Ne znam zbog čega. Ako ponovite zvižduk to kod njih proizvodi efekat alarma i pretvara se u histeriju. Jedva se smire.

Povodom nedoumica oko statusa i finansiranja ovog teatra, mnogi postavljaju pitanje: Kako pozorište sa jugoslovenskim prefiksom – posle svega što se ovde dogodilo u poslednjih 20 godina – može da bude kuća  važna za „srpski nacionalni interes”?

Jedno od najbolnijih poniženja u novoj južnoslovenskoj državi, Kraljevini SHS, Srbi su doživeli na vojnom planu; dojučerašnji neprijatelji postali su njihovi komandanti, gubitnici su, uz unapređenja, prešli među pobednike

Mediji su javili, pozivajući se na policijsku procenu, da se na antićiriličnom mitingu u Vukovaru okupilo 25.000 ljudi. Hrvata, dakako. Nije istina ovo za procenu broja, za Hrvate je istina

Rukovodstvo „Hrvatske televizije“ pozvalo je urednika Vladimira Brnardića na razgovor, da objasni veličanje ustaše Francetića. Ovaj se, kako javljaju zagrebački mediji, i nije nešto žestoko branio, oslanjajući se na teoriju da je Francetić istorijska ličnost koju neki vide kao ratnog zločinca, a neki kao velikog hrvatskog heroja

Kovanica “faktičko stanje” prilepila se za svaku beogradsku raspravu o Kosovu i Metohiji, čvršće nego nokat za meso. Krenulo je od Sonje Biserko, razmnožilo se u Liberalno demokratskoj partiji, Čedomira Jovanovića, a poslednjih meseci progovara i kroz usta Ivice Dačića. Ovo na Kosovu je faktičko stanje; šta mi tu možemo; stanje na terenu je takvo; moramo da prihvatimo stvarnost, a stvarnost kaže da je Kosovo faktički nezavisno…tako govore iz dana u dan. I sve su glasniji.

Počelo je; sve pripremne radnje su obavljene, novac iz inostranstva već pristiže, medijska mreža je razapeta, svi kadrovi su na svojim mestima… počinje borba za osamostaljenje Vojvodine. Konačan ishod treba da bude konfederalizacija sadašnje Srbije, njeno pretapanje u državnu zajednicu pod imenom “Srbija i Vojvodina”. Ovo će Dačiću i Nikoliću-držite me za reč – još ove godine u Briselu biti ispostavljeno kao jedan od uslova koje Beograd mora da ispuni na putu za EU.

Nije  prošlo ni desetak dana od kako je predsednik Hrvatske Ivo Josipović ponovio raniji stav da će odnosi Srbije i Hrvatske ostati na zamrznutom nivou – jer, kazao je Ivo, da bi došlo do susreta najvažnijih faktora u tim državama čelni ljudi Srbije, pre svih Tomislav Nikolić, moraju da promene neka mišljenja i stavove – a u Beograd je dospeo premijer Hrvatske Zoran Milanović. Iznenada, mora se priznati. Ko ga je poslao? Josipović, izvesno, nije, a nije došao ni sam od sebe.

Kako i zašto je izvesni Mikulić, u jednom selu nedaleko od Širokog Brijega, u Hercegovini, poznatoj po ustaštvu i ljutom hrvatstvu, podigao spomenik ćiriličnom pismu „zaboravljajući“ neke vrlo važne podatke iz vremena koje, tvrdi on, Hrvatima služi na čast Dvadesetak kilometara od Mostara, uz reku Lišticu, smeštena je varoš Široki Brijeg. Teritorijalno, to je Bosna i Hercegovina, sve ostalo je u duhu i obeležjima hrvatstva. Sam gradić nema više od deset hiljada, a istoimena opština više od trideset hiljada stanovnika. Na dvadesetak minuta lagane vožnje kolima od Širokog Brijega, na magistralnom putu za Lišticu, nalazi se selo Kočerin

Kako su Austrija i Katolička crkva, za neverovatno kratko vreme, manje od jednog veka, gradu Dubrovniku promenili istorijske predznake, izbrisali skoro sve srpske tragove, a u hrvatsku istoriju, kulturu i nauku upisali imena koja nemaju ni najmanje veze sa Hrvatima

Upravo objavljeni rezultati prošlogodišnjeg popisa u Hrvatskoj potvrdili su ostvarenje najslobodnijih političkih snova Ante Pavelića; da je Hrvatska skoro očišćena od Srba (400.000 zauvek proterano), a ono što je preostalo topi se kao led na vreloj plotni

Umesto medijskog ili političkog melema na srpske rane, kakav je mogao da se očekuje posle puštanja Gotovine i Markača, zaštitnici hrvatskih interesa otvorili su novu etapu u odnosima Srbije i Hrvatske, nagoveštavajući nova poniženja i ustupke službenog Beograda

Srbi su šokirani odlukama Haškog tribunala kojima su svake odgovornosti zbog ubijanja Srba oslobođeni Gotovina, Markač i Ramuš Haradinaj, iako su već godinama svedoci ovakvih i sličnih odluka u Hrvatskoj, Bosni, čak i SrbijiHaški tribunal, tu od početka nema dileme, osnovan je sa idejom da potvrdi falsifikovanu istoriju o uzrocima koji su doveli do smrtnog ropca države Jugoslavije.

Držeći se definicije rata, uspostavljene početkom devedesetih, odnosno teorije o srpskoj agresiji na Hrvatsku, službeni Zagreb nagoveštava novu fazu odnosa sa Srbijom koja podrazumeva da se ništa ne menja, da Beograd i dalje ćuti i trpi uvrede i poniženja

Laže svako ko kaže da se zločin ne isplati; velike sile provodile su konstantno kroz vekove genocid i etnička čišćenja, gradile na tome uticaj, proširivale moć, uvećavale bogatstva, i debelo im se isplatilo. Milioni ljudskih tela ugrađeni su u temelje velelepnih dvoraca i palata nekada silnih imperija, danas uticajnih država.

Oslobađajuća presuda za Gotovinu, Markača i „Oluju“ samo je jedan u nizu velikih srpskih poraza kojima se ne nazire kraj, jer se ne vidi ni moguća promena srpske politike od koje svi imaju značajnu korist, a samo Srbija i Srbi veliku štetu

Decenijama se i u Beogradu i u Zagrebu izbegava otvorena rasprava o tome šta je komunizam doneo narodima bivše Jugoslavije, pre svega Hrvatima i Srbima, kakve je tragove i darove tu ostavio, a razlog bežanja od ove priče leži u istini da nikome na svetu komunisti nisu podarili takve blagodeti kao Hrvatima 

Gotovo niko u međunarodnoj zajednici ne zna ili neće da zna, da je u Hrvatskoj, državi koju je ta zajednica na čelu sa Nemačkom i Amerikom oberučke prigrlila, spaljeno tri miliona „nepodobnih“ knjiga, o čemu svedoči delo „Knjigocid“ objavljeno nedavno u Zagrebu 

Posle kraćeg prekida, za vreme i posle rata, opet u Srbiji registrujemo već patološku snishodljivost i ljubav prema Hrvatskoj, nalazeći je u politici, kulturi, novinarstvu, dok istovremeno Zagreb prema Beogradu pokazuje sve veće gađenje 

Mnogi se još uvek sećaju briljantnog hrvatskog pevača, rođenog u Šibeniku, koji je sve svoje talente i životne prednosti, a imao ih je mnogo, podredio nacionalnom osećanju, borbi za samostalnu hrvatsku državu, skončavši i bukvalno na stepenicama Sabora Hrvatske

Samo dve godine posle Titove smrti, kada je mirna površina bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda tek počela da se blago talasa, dva mlada književnika razbila su svojim delima debeli zid ćutanja nad onim što se Srbima dogodilo u vreme Drugog svetskog rata

Pre više od jednog veka, u vreme kada se antisrpstvo sa druge strane Dunava zahuktavalo, pripremajući Jasenovce, Jadovna i „Oluje“, jedan vredni i umni čovek, paroh zemunski, napisao je knjigu koja, mada je tome bila namenjena, Srbima nije otvorila nijedno oko, a aktuelna je i vredna danas kao i te 1895. godine

Bosna i Hercegovina je trajno, zanavek, podeljena zemlja. Bosna nikada neće postati jedinstvena država, njeno tlo je nabijeno istorijom čije avetne senke uporno i bez prestanka podižu zavese od mržnje među Bosancima. Tom zemljom je vladala jedna imperija koja je iza sebe ostavila večnu vezu sa ostacima sopstvenog bića – ostavila je religiju, islam – i ta veza ovih dana i godina bubri kao vrba u proleće, pokazuje svoja različita lica od kojih nijedno ne doprinosi ujedinjenju bosanskohercegovačkih naroda.

Genocid nad Srbima u Drugom svetskom ratu bio je poznat samo na potesu od Vardara do Triglava, i među malobrojnim istoričarima…Zato je zapanjujuće, gotovo neverovatno, da jedan muzičar, istina svetskog kalibra, planetarno poznat, ali samo muzičar, izgovara ono što niko pre njega nije; Pavelićeve Hrvate stavlja u rang nacista, a Srbe na poziciju Jevreja 

Zbog čega se državni izdavač Srbije odlučio da štampa knjige dvojice autora iz Hrvatske i Bosne, čiji stavovi bez sumnje podležu bar kritičkom preispitivanju, zašto takva prilika nije pružena nekom od srpskih pisaca ili istoričara iz spomenutih država i otkuda u svemu tome Latinka Perović?

Pre tri godine i pre nekoliko dana, na državnoj televiziji, gradonačelnik Splita, drugog grada po veličini u Hrvatskoj, širio je mržnju i netrpeljivost prema Srbima, ali ni onda, ni danas hrvatska država ne interveniše, što samo potvrđuje Kerumovu tezu da većina Hrvata podržava ono što on priča.

Svojevremeno je Božidar Violić, najcenjeniji hrvatski pozorišni reditelj, u intervjuu zagrebačkom „Globusu“, objašnjavajući probleme sa kojima se susreće zbog svog „nacionalno nekorektnog“ jezika, sa ponekim srbizmom, rezignirano zaključio: „Mi Hrvati smo ionako sklepan narod.“

Ovih vrelih letnjih dana, Borka Pavićević, perjanica „druge Srbije“, zatekla se na jednom od izvorišta srpske istorije i kulture u Dalmaciji, u Islamu Grčkom, i očekivano, umesto svedočenja o ranjenim ostacima jednog naroda koji je odatle proteran, ona se potrudila da to mesto dodatno „očisti“ od srpskih tragova.

Kako je moguća saradnja dve države kada se u jednoj od njih, u ovom slučaju Hrvatskoj, javno govori da pripadanje manjinskom narodu, srpskom, predstavlja porugu i najtežu uvredu, i šta u tom smislu može da uradi nova vlast u Beogradu 

Dobro je što su stavovi o Jasenovcu i ubijanju Srba, iako poznati odranije, koje je izneo anonimni katolički sveštenik, u Hrvatskoj izazvali burne i žustre reakcije, ali nije dobro, i svakako je čudno, što nema reagovanja na iste takve i još gore stavove jednog mnogo poznatijeg građanina Hrvatske

Ne znam iz kojih razloga, niti me nešto posebno interesuje, Jovo Bakić uskače u hrvatsku knjigu falsifikata o logoru Jasenovac i broj tamo ubijenih Srba fiksira na 100.000. Valjda čovek ima neku potrebu. Ne znam ni zbog čega „Politika” spoljnjem saradniku pušta da plasira kolosalnu laž unutar vrlo, vrlo osetljive teme, ali znam da se u ovom slučaju ne sme ćutati.

Šta se to dogodilo da inače smireni i u svakoj komunikaciji krajnje uzdržani Ivo Josipović nasrne na Milorada Pupovca rečnikom koji prema lideru Srpske samostalne demokratske stranke nikada nije koristio ni Vladimir Šeks, na primer

Jedan lokalni događaj, polaganje venca ispod spomen-ploče u znak sećanja na pogibiju četvorice hrvatskih dragovoljaca, 1991. godine, podigao je ovih dana u Hrvatskoj skramu sa već pomalo zaboravljene priče o tome ko je i zašto likvidirao ubicu jugoslovenskog ambasadora Vladimira Rolovića

Kome i zbog čega je Veljko Džakula bio potreban u Kninu kao predstavnik Srba iz Hrvatske, šta je time izgubio a šta dobio on i njegov narod i kakav značaj za Hrvate ima Oluja, pored činjenice da je zauvek rešila srpsko pitanje? 

U novijoj svetskoj istoriji samo dve države imale su razrađen plan, u velikoj meri sproveden u delo, za uništenje određenog naroda. Hitlerova Nemačka htela je da ubije i poslednjeg Jevrejina, a Pavelićeva Hrvatska sve Srbe u NDH. Zbog čega se ovo drugo ne spominje nigde u svetu? 

 Pre mnogo godina kada sam mlad, naivan, nezreo, pun neobjašnjive, uglavnom beskorisne energije krenuo sam da pisaćom mašinom rušim postojeći i gradim bolji svet, zaista sam mislio kako se tekstovima u novinama u korenu mogu menjati društvene okolnosti, procesi, ljudi. Mladost, neiskustvo, ništa novo. Menjao sam jedino sebe.

Prošlo je osam decenija od jednog skupa jugoslovenskih komunista, koji je u politički život tadašnje države uveo mržnju prema Srbima i nacrtao granice država koje će se roditi početkom devedesetihUlupao sam pedeset i četiri godine, od toga trideset u novinarstvu, namenski pročitao brežuljak knjiga, dokumenata, zapisnika, istorijskih udžbenika, sećanja učesnika važnih događaja, analiza ideološki protkanih i analiza oslobođenih ideologija, razgovarao sa ljudima, sve tragajući za rešenjem jedne misterije, ali … nije vredelo. Nikada nisam dokučio odgovor na pitanje zbog čega se komunizam, sa svim pojavnim oblicima na prostoru bivše Jugoslavije, najdublje ukorenio kod Srba, iako je ta ideologija u bivšoj državi jedino Srbima donela ogromna stradanja, muke, proterivanja, gubitak teritorija. Odnosno, zbog čega mnogi Srbi i danas poštuju komunističke vođe koje su im nanele više zla nego Hitlerove divizije. Preterujem? Ne, nažalost. Onaj ko hoće, može da sazna, samo je pitanje truda i vremena.

Nekako pred kraj svog diplomatskog boravka u Beogradu, 1981. godine, kada su ono Šiptari na KiM podigli ustanak sa zahtevom da i formalno dobiju republiku (u praksi su je već imali) američki ambasador Lorens Iglberger tražio je hitan prijem u vrhu države. Na početku razgovora, a ovo je kasnije potvrđeno iz nekoliko izvora, Iglberger pita svoje sagovornike koliko na Kosovu živi Albanaca.

Posle dugo godina, u kojima je vladalo pravilo da se o genocidu nad Srbima i uopšte stradanjima tog naroda ne sme govoriti javno, da se drugi narodi ne bi uznemiravali i vređali, gotovo šokantno je delovao direktan prenos na „RTS“-u Svečane akademije održane povodom 70 godina od stradanja Srba na Kozari

Jedan od najuspešnijih privrednika bivše Jugoslavije Borislav Mikelić – oslobođen je optužbi u Hrvatskoj, ukinuta mu je kazna zatvora izrečena 1993. godine – najavljuje procese koji će, nema sumnje, pobuditi veliku pažnju hrvatske javnosti, a među takvima sigurno je osporavanje privatizacije giganta „Gavrilović“

Hrvatska demokratska zajednica odbacila je Jadranku Kosor i dovela na čelo bivšeg obaveštajca Tomislava Karamarka, koji tvrdi da će u stranku vratiti nacionalizam, traži oprost hrvatske javnosti zbog koaliranja HDZ-a i SDSS-a Milorada Pupavca, a Tomi Nikoliću poručuje da opere biografiju

Šta sve čeka novog predsednika Srbije u odnosima sa Hrvatskom, odnosima koje je nakaradno, protivno svakoj državnoj i prostoj logici kreirao Boris Tadić, dajući službenom Zagrebu sve, a ne tražeći od njega ništa, i u kojoj meri na sve to može da utiče prošlost Tomislava Nikolića

Početkom devedesetih, u poznatim okolnostima, neke hrvatske porodice napustile su sremsko selo Hrtkovce, taj slučaj je dospeo i do Haga, eksploatišu ga mnogi srpski neprijatelji, ali niko se ne upušta, a trebalo bi, u poreklo Hrvata iz Hrtkovaca

Davno je počelo to kidisanje na Rusiju, intenziviralo se sredinom 19. veka, ubrzalo u vreme Oktobarske revolucije, na razne načine održavalo za vreme trajanja SSSR-a da bi pojavom Jeljcina horovi i pojedinci zaključili da je posao gotov; Rusija, rekli su, postoji samo kao forma koja će ubrzo biti svedena na Moskvu i Petrovgrad sa okolinom. Ostatak, onaj koji se ceni kao najvredniji deo planete zemlje, sa svim rezervama nafte, gasa, vode, šuma, lignita, dijamanata, zlata… već je bio viđen kao prostor rasparčan na tridesetak samostalnih država. Naravno, pod kontrolom Vašingtona i Londona. Onda im se dogodio Putin. Kako?

Kada je Sabor Hrvatske pod pritiskom iz inostranstva ukinuo višegodišnje pokroviteljstvo nad ustaškim dernekom u Blajburgu, i posle Josipovićevog govora u Jasenovcu, uzburkala se „desna Hrvatska“ i novim podmetanjima, zloupotrebljavajući Jevreje, krenula na Srbe

Najpre sam bio zbunjen, pa iznenađen da bi nakon dvominutnog čitanja jednog teksta shvatio kako je sve veoma jasno i logično. Počelo je žestokim napadom „stručnog lica“ a onda su napadnutoga nastavili da cipelare izviđači i medijski jurišnici „druge Srbije“.

Kad se već umirite u ubeđenju da iz Hrvatske, posle svega, ne može doći ništa što bi vam uzdrmalo nervni sistem, pojavi se izmišljotina na granici fantastičnog, laž na nivou tvrdnje da su Jevreji za vreme Drugog svetskog rata četiri godine u konclogorima ubijali Nemce

Država Izrael stavila je pored imena nemačkog nobelovca Gintera Grasa „nepoželjna osoba“ i taj dopis dostavila svim graničnim prelazima jevrejske države. Odluka je publikovana javno, da zna ceo svet, a razlog leži u stihovima pesme „Šta mora biti jasno rečeno“ koju je nedavno napisao i objavio Gras.

Najradosnijim pozdravom „Hristos vaskrse! Zaista vaskrse!“ Njegovo preosveštenstvo vladika Nikanor (Bogunović) svim pravoslavnim Srbima širom sveta čestita najveći hrišćanski praznik – Vaskrsenje Isusa Hrista. Episkop banatski svojim sunarodnicima u otadžbini i rasejanju takođe želi da im ova godina bude srećna i blagoslovena i da žive u miru, ljubavi i bratskoj slozi.

Dvadeset godina Hrvatska slavi Josipa Jovića, policajca koji je 1991. godine izgubio život u rano uskršnje jutro na Plitvicama, proglašavajući ga „prvim poginulim braniteljem Domovinskog rata“, iako se zna da je to obična laž

Gotovo da je zaboravljeno ko je i na kakav način medijski pripremao događaje koji će razbiti Titovu Jugoslaviju, ko je prvi satanizovao i Srbe i Srbiju, otvarajući prostor za sve ono što je u tom smislu kasnije stiglo i sa Zapada

Žestoko, kao da se radi o napadu na njihovu državu, jedinstveno i bez izuzetka, hrvatska javnost – od prostih glasača HDZ-a i SDP-a, do predsednika Josipovića i svih vodećih intelektualaca – ustala je protiv rehabilitacije Draže Mihailovića. Zašto?

Čekalo se kada će se Hrvati uključiti u srpsko-mađarski spor od pre godinu dana, izazvan postavljanjem spomenika jednom od vojskovođa Mađarske revolucije u Adi, i to se dogodilo ovih dana, postavljanjem jedne spomen-ploče

„Hrvatski helsinški odbor“, preko svog predsednika Ivana Zvonimira Čička, pokreće inicijativu u Saboru Hrvatske da se zakonski sankcioniše iznošenje „lažnih podataka“ o tome da je u koncentracionom logoru Jasenovac ubijeno preko pola miliona Srba

Film Dušana Kovačevića „Balkanski špijun“ pripada samom vrhu srpske i jugoslovenske kinematografije, remek-delo koje bi, da je snimljeno u Holivudu, bilo značajnije od „Građanina Kejna“ ali … Sudbina je to malih naroda, njihove umetnosti i produkcije te umetnosti u svetu.

To što su ime Zagreba proneli svetom, osnovali čuvenu školu crtanog filma, doneli u Zagreb „Oskara“ nije pomoglo trojici legendarnih crtača, majstora filma, da žive mirno u novoj hrvatskoj državi, pa su dvojica od njih pobegla u inostranstvo. Problem je bilo njihovo srpsko poreklo.

Najveće selo u Dalmatinskoj Zagori, Kistanje, srpsko prebivalište od davnog vremena, izuzetno bogate istorije, opet je u centru pažnje, ali ne zbog Jove Opačića, kao pre 22 godine, već zarad srpsko-srpskog sukoba u kojem će, naravno, profitirati Hrvati

Različite okolnosti izbacile su ponovo u žižu javnosti dvojicu ljudi čiji se krvavi tragovi iz devedesetih godina vide i danas, a koji su pre rata živeli mirno, za druge gotovo neprimetno, ničim ne nagoveštavajući da će iz njihovih bezličnosti uskoro iskočiti monstrumi

Sad kad su sve kuke i motike pobacali na Anđelinu Džoli i njene laži, Srbima ne bi bilo na odmet da se malo pozabave sobom; da se upitaju šta su oni u svojoj filmskoj raboti uradili u korist istine. Ostavimo se Anđe, ona je jasnija od tablice množenja; „Vesti“ su obelodanile iz kakve družine dolazi, kojim organizacijama pripada, ko su joj nalogodavci i savetnici.

Od brojnih fenomena koje nalazimo u političkom i društvenom životu ovih prostora, odnos zagrebačkih Jevreja prema novoj Tuđmanovoj državi svakako spada među najinteresantnije, tim pre što takav odnos nije zabeležen u Beogradu

Hoće li Srbi sledećeg patrijarha Srpske pravoslavne crkve (SPC) dobiti na stranačkim izborima? Po principu, jedan čovek jedan glas.

U današnjoj Hrvatskoj nije mala nevolja pronositi i veličati hrvatstvo i katoličanstvo, a prezivati se Mitrović. U toj muci čak se i knjigama pokušava dokazati da su slavne harambaše i serdari dalmatinskih Srba, Janko Mitrović i Stojan Janković, bili Hrvati.

Dok god čelni ljudi Srbije, ma kako da se zovu, budu ćutali pred teorijom stvorenom na laži da je Slobodan Milošević razbio Jugoslaviju i započeo rat sa ciljem stvaranja velike Srbije, te da je napao Kosovo u nameri proterivanja Šiptara, Srbija i Srbi zauvek će nositi teret krivice i plaćati cenu za to

Događaji na i oko Evropskog prvenstva u rukometu, održanog u Srbiji, naterali su novu hrvatsku vladu da pokaže kakvu će politiku voditi prema Srbiji i Srbima uopšte, a ono što je viđeno bez sumnje zabrinjava.

Srbima je politička naiva urođena. Većina ih je (Srba) poverovala da će nedavna smena vlasti u Hrvatskoj – odlazak u opoziciju desničara iz HDZ-a i dolazak na vlast levih političkih snaga, predvođenih Zoranom Milanovićem i Vesnom Pusić – doneti suštinske promene u politici službenog Zagreba prema Srbiji i Srbima. Prvi pojavni oblici koje beležimo govore drugačije. Suprotno.

Uz Srbe, čiji je posredni i neposredni doprinos hrvatskoj istoriji i kulturi veliki i nesporan, ogroman je broj izuzetno značajnih ličnosti u hrvatskom nacionalnom korpusu, hrvatskih državotvoraca, nacionalista, umetnika… koji nemaju hrvatsko poreklo

Sve je ove godine na Radio-televiziji Srbije u dane katoličkog badnjaka i Božića bilo podređeno tom verskom prazniku. Drugi dnevnik RTS-a posvetio je Božiću čak pet prvih minuta, a kada tome dodamo izveštaje sa Tadićevog boravka u jednoj bogomolji u Vojvodini i božićnu poslanicu beogradskog nadbiskupa Stanislava Hočevara, prvog među katolicima Srbije, dobijemo vremenski blok koji se, u najmanju ruku, može ravnopravno nositi sa vremenom koje je RTS do sada odvajao za pravoslavni Božić.

Evo, zaokružilo se dvadeset godina kako razni beogradski krugovi, građanske inicijative, samozvani nezavisni novinari i intelektualci, političari čije su karijere vrhunci beščašća a životi sastavljeni od epizoda razvrata i amorala, grupu srpskih novinara, među kojima i moju malenkost, guraju pod odrednicu „ratni huškači „.

Može li Ivo Josipović, prvi hrvatski predsednik koji nije bio na robiji, da podigne srpsko-hrvatske odnose makar na nivo koji isključuje javno ispoljavanje mržnje? Hoće li prijateljstvo Srbije i Hrvatske ostati samo pusta želja i naivna retorika Mesićevog naslednika ili će „gospodin i kompozitor“, neuobičajena pojava na zagrebačkom Pontovčaku, uspeti da stvori pretpostavke za veliko istorijsko pomirenje Srba i Hrvata. U bližoj ili daljoj istoriji, svejedno je?
Dok nam se ne ukažu elementi za kakav-takav odgovor na gornja pitanja, hajde da zaronimo u prošlost i vidimo ima li tamo sličnih pokušaja.

Pošto sa službenih srpskih adresa nije došla nijedna reč zamerke, ni osporavanja, Hrvatska ulazi u Evropsku uniju kao čedna i nevina zemlja utemeljena na antifašizmu, sa visokim stepenom prava i sloboda nacionalnih manjina u njoj

Uprkos značajnom broju Srba i najvećoj koncentraciji srpske inteligencije u Zagrebu kao i velikim medijskim mogućnostima koje je pružala situacija u glavnom gradu Hrvatske, početkom raspada Jugoslavije Srbi nisu povukli potez koji bi, izvesno je, drugačije odredio danas poznatu istoriju

Zbog čega je visokorangirani službenik Katoličke crkve u Hrvatskoj, državni vojni ordinarijus, bezbožnicima pripisao rat i šta o tome „kažu“ dve značajne, kapitalne knjige, napisane rukom Hrvata, a nezvanično zabranjene u Hrvatskoj

Na prostoru Balkana (da ovoga puta ne širimo na celu Evropu) jedino kod Srba nalazimo grupe koje u sebi imaju i konstantno pothranjuju mržnju prema sopstvenom narodu. Istina, taj fenomen moguće je pronaći i kod drugih naroda ali je on tamo pojedinačan slučaj, incident, i ti ljudi su predmet sprdnje ili zgražavanja. Njihova društvena pozicija je marginalna, pristup uticajnim medijima isključen a komunikacija sa visokim državnim krugovima nezamisliva.

Da li je moguće da neko u samo jednom životu (isključujem teoriju reinkarnacije) bude fašista i antifašista, internacionalista i žestoki nacionalista, pobornik totalitarizma ali i demokratije, rigidni partokrata i liberal, borac protiv prava manjina pa kasnije borac za prava istih tih manjina…

Utemeljenje NDH u kolektivnom podsvesnom pamćenju Hrvata hrani njihov stav da je normalno što su bosanski muslimani okrenuti prema Hrvatskoj i Hrvatima, a ne prema Srbiji i Srbima. Zato im Kusturica predstavlja problem

Kako je Ilija Stanić, sin ustaše, od likvidatora Vjekoslava Maksa Luburića jednog od najvećih zločinaca Drugog svetskog rata i agenta Udbe, postao član oružanih formacija pod komandom Alije Izetbegovića

Dok su u centru Zagreba, u crkvi Preobraženja Gospodnjeg, Josipović i Milanović sa Srbima proslavljali Badnjak, nedaleko odatle legendarni košarkaš, jedan od najboljih u bivšoj Jugoslaviji, Nikola Plećaš, čekao je Božić uz gorku i tešku priču o svom narodu

Samo jednom čoveku, u novijoj hrvatskoj istoriji, ideološko i političko pitanje bilo je važnije od nacionalnog, hrvatskog, a meru ljudskog i moralnog kredibiliteta određivao je i kroz odnos prema Srbima u Hrvatskoj.

Među najinteresantnije i svakako tragikomične teorije o tragovima hrvatstva u Hercegovini spada ona koja istovremeno objašnjava istoriju malog gradića u kojem je rođen Gojko Šušak

Neki srpski nacionalisti, ili Srbi sa izraženim nacionalnim osećajem, još uvek imaju problem sa čovekom koji se zove Rade Šerbedžija; ne ide im u glavu zbog čega Šerbedžija nije srpski glumac i zbog čega tako dugo i tako uporno beži od svog srpskog porekla. Nikada se nije izjasnio kao Srbin, a za sebe kaže da je hrvatski glumac.

Piše Ratko Dmitrović
Srbi ga doživljavaju kao hrvatskog nacionalistu, što on nije bio, Hrvati u njemu vide opasnost po hrvatsku kulturu, što je svakako pogrešan stav, komunisti mu nikada nisu do kraja verovali, i imali su razloga za to. Najviše su u pravu oni za koje je Krleža bio oličenje narcisoidne kukavice

Piše Ratko Dmitrović

Ako Srbija i službeni Beograd zaista imaju potrebu da vide pravu, većinsku Hrvatsku, Hrvatsku sa kojom će se susretati na svim poljima društvenog i političkog delovanja, onda u „Beogradsku arenu“ što pre treba dovesti Marka Perkovića

Ako i kad Srbi budu tražili više od onoga što danas imaju u Hrvatskoj, a nemaju ništa, naslednik Jadranke Kosor može da ih upita što to nisu tražili, odnosno uzeli, dok su bili u koaliciji i na vlasti sa HDZ-om, i biće u pravu

Malo je danas u Srbiji onih koji znaju šta je sve za svoj narod, posebno u Vojvodini, uradio patrijarh Rajačić, a među Hrvatima teško će se naći ijedan da ispriča detalje ustoličenja bana Jelačića, ceremonije koju je po pravoslavnim običajima vodio Rajačić

Ovih dana, na Konferenciji o izbeglicama, održanoj u Beogradu, definitivno je rešeno pitanje jednog dela srpskog naroda i to na način da Srbi po ko zna koji put gube sve, a njihovi neprijatelji, bez obzira na počinjene strašne zločine, dobijaju sve. Beograd je u tome odigrao presudnu ulogu

Strašnu i teško pojmljivu mržnju, koju je devedesetih godina prema Srbima javno širio sarajevski glumac Emir Hadžihafizbegović, Srbi su zaboravili, ali nije zaboravio jedan travnički Hrvat, kazališni stvaralac, koji je za tu rabotu u pomoć pozvao Iva Andrića

Slavko je bio oficir u štabu legendarnog feldmaršala Svetozara Borojevića, ratovao je sa njim, a onda se priključio armiji Kraljevine SHS. Njegov sin, Eugen, organizovao je atentat na kralja Aleksandra u Marselju, a obojica su 1941. godine obukli ustaške uniforme.

Trideset godina ulupao sam u profesiju koja se zove novinarstvo, napisao stotine kilograma tekstova, imao i televizijska iskustva, ali nikada u svemu tome nisam upotrebio pojam izdajnik. Ni za koga, a bilo je razloga.

Službeni Beograd je prećutao sramnu odluku ministra unutrašnjih poslova Hrvatske Tomislava Karamarka da zabrani otkrivanje spomenika pobijenim srpskim civilima u selu Golubić, kod Knina, dok je za jedan razbijeni „hrvatski“ prozor u Subotici službenom notom reagovala Vlada Hrvatske, iako je počinilac i dalje nepoznat

Hrvatski „povjesničari“ ih zovu „Uskocima“, što može da se čita kao ime naroda, ali nikako kao Srbi, jer ko će od današnjih Hrvata priznati da su mu deda ili pradeda bili Srbi

Ne slažem se sa zagovornicima teze da su „španski borci“, Jugosloveni, revolucionari, koji su 1936. godine otišli da se u španskom građanskom ratu bore na strani komunista – velikani naše istorije. Držim da se tu radi o međunarodnom terorizmu, jer svako nametanje neke ideje silom, bilo da je ta ideja komunistička, kapitalistička, fašistička, nije ništa drugo do terorizam.