Петар Мојић: Још по ноћи стајем уз зид, као у затвору

Петар се посебно сјећа Максе Гајића из Лончара, свог ујака, и каже да је својим очима гледао када су га заклали. „Забили су му нож у врат. Изашао му је на другу страну – то је наредио Перан Винцетић…“

Приредила: Светлана ПАВЛОВИЋ

Бивши српски логораш Петар Мојић, који је деведесетих година прошлог вијека као двадесетогодишњак три мјесеца провео у хрватском затвору у школи у Доњој Махали, општина Орашје, каже да је „психички и физички уништен“, те да и данас има ноћне море.

„Често по ноћи скачем и стојим уз зид, као што сам морао у затвору, без обзира на болове од ломљења кичме, ребара… Осјећам бол на сваку промјену времена, а ожиљке носим по цијелом тијелу“, истиче Мојић за Срну.

Данас четрдесетпетогодишњи Петар Мојић био је у затвору од 2. маја до 15. августа 1992. године са још 250 лица српске националности из Букове Греде, сусједних села на орашкој општини, Борова, Приједора..

Преживио је незамисливе тортуре, болестан је, сам, ради повремене послове које тијело може да поднесе и тако преживљава.

„Логор ми је одузео и младост и старост. Тукли су нас кундацима, палијама, шакама, вршком пушке.

Tјерали су нас да копамо њихова склоништа. Многи су подлегли батинама, био сам млађи, па сам батине некада могао да издржим“, сјећа се Мојић.

Посебно се сјећа Максе Гајића из Лончара, свог ујака, и каже да је својим очима гледао када су га заклали.

„Забили су му нож у врат. Изашао му је на другу страну – то је наредио Перан Винцетић.

Прво су дошли људи у црним комбинезонима, нису ми познати, али су били хосовци, заклали су га и одвезли у непознатом правцу у комбију. Нема му ни данас трага“, прича Мојић.

Он је гледао и како су тај исти Перан Винцетић, затим „Ракица“ и остали мучитељи сјекли затвореницима прсе на рукама, након чега су неки и умрли.

„Доносили су нам повремено радио-апарат и са касете пуштали пјесму „Ево Јуре, ево Бобана…“ и под батинама тјерали затворенике да је пјевају.

Перу поштара, који је радио у пошти у Боку, општина Орашје, унаказили су тако да му се тјеме гнојило, рука је висила пребијена на два-три мјеста, а Перан Винцетић је Аћиму Цвијановићу ланцем избио око.

Мојић је све ово испричао 2004. године оснивачу и предсједнику Удружења логораша општине Шамац Спаси Лазићу.

„Највећи проблем Мојића и осталих логораша је тај што нису у почетку били упућени да се јаве психијатру како би добили одговарајући налаз“, наводи Лазић за Срну.

Мојић се обраћао разним судовима, без резултата. Комплетну документацију доставио је адвокату Живану Благојевићу и покренуо парницу ради накнаде штете због тјелесних оштећења и душевних патњи које су му нанесене током боравка у логору.

Петар Мојић каже да ће и са одштетом његова бол остати иста, али да ће му она помоћи да преживљава у зимским данима када не може да ради или нема повремених послова на којима би могао нешто да заради.

Извор: СРНА

Везане вијести:

Мачар: Предмет „Орашје“ има елементе удруженог злочиначког …

Потресна исповест: Комшије Хрвати постајале звери преко ноћи …

Kaкo су хaрaли „нaши дeчки“ | Јадовно 1941.

Хрватска данас крије највеће крвнике из Посавине | Јадовно 1941.