Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

„Педесет мртвих разреда спава“: Ђорђе Ђурић

Датум објаве: четвртак, новембар 15, 2018
Објављено у Банија
Величина слова: A- A+

Банија га је и прије грађанскога рата у Хрватској потпуно заборавила. А био је један од најпознатијих и најпопуларнијих њених пјесника, прозних писаца, писаца епитафа на спомен-обиљежјима по Банији. И писаца за дјецу. Писаца и поезије и прозе. Гостовао је по школама, у селима, градовима… Са свима добро, са свима добар. 

Ђорђе Ђурић

Тежак је живот имао Ђорђе Ђурић (Кињачка, 1929 – Загреб, 1991, сахрањен је у Сиску). Школовао се у родном селу, Крижевцима, Загребу и Ријеци. Оца су му почетком Другог свјетског рата одвеле усташе у Јасеновац и тамо ликвидирале.

У мају 1942. одводе мајку, старијег брата и њега у логор Стара Градишка, а одатле у логоре на сјеверу Њемачке. Још на поласку мајка је одведена на једну, а њих двојица на другу страну. И сви су преживјели и вратили се на своје огњиште.

Ђорђе је радио краће вријеме у просвјети, затим у новинарству, био је и директор и уредник листова и у Сиску и у Загребу, друштвенополитички радник, синдикални је функцинер за област школства у Београду.

Најприје се као средњошколац јавио поезијом, а онда, за вријеме студентских дана, и новелама, за које је и награђиван. Поезијом и прозом за дјецу сарађује у бројним листовима и часописима за дјецу. Излазе му и књиге за најмлађе.

Илустрација из књиге „Пакао крај ријеке“

Међутим, у поезији, коју ствара у исто вријеме, другачији су садржаји. То су претежно стихови о рату, о страдању његовог и сваког другог страдалничког народа, о властитом логорашком страдању, али и стихови из којих избијају нада, вјера у бољу људску душу, вјера у слободу.

Такве су му збирке пјесама „Сјећање“ (Сисак, 1961), „Звијезде не читају поруке“ (Сисак, 1964) и „Јато црних птица“ (Сисак, 1965). Није било на Банији приредбе, било какве свечаности, академије, програма посвећених сјећањима на догађаје из историје, а посебно из Народноослободилачке борбе, а да се на њима нису читале, говориле пјесме Ђорђа Ђурића.

Па ту су и поеме „Бесмртна као вјечност“ (о Нади Димић, Сисак, 1962), „Педесет мртвих разреда спава“ (Сисак, 1981) и „Епитаф крај зелене ријеке“ (Костајница, 1981). Ту су и романи „Најдража зора“ (Сисак, 1977) и „Пакао крај ријеке“ (Сисак, 1986), а ту су и књиге „Европом између жица“ (Јасеновац, 1973) и „Згажена свирала“ (Загреб, 1984).

Ђорђе Ђурић је један од покретача сисачког листа за дјецу Курир у Сиску и његов први главни и одговорни уредник. Колико је само тај лист, с њим као уредником, а касније и с нама другима, објавио разних прилога о Банији, са Баније: и дјечјих литерарних, ликовних и новинарских прилога, и прилога одраслих – новинара, разних стручњака, педагога: и репортажа, и путописа, и разговора, и књижевних прилога писаца из читаве бивше Југославије, преведених прилога, прича из школа…

Од свега што је написао, можда су најпотресније и литерарно најуспјелије странице, посматрајући укупно његово књижевно стваралаштво, у роману „Пакао крај ријеке“.

Ту је аутор до најситнијих детаља описао своје логорашке дане у Старој Градишки. Прочитао сам многе текстове, многе књиге, прелистао бројне документе о страдањима у усташким логорима Независне Државе Хрватске, разговарао са логорашима и с најближима оних који су страдали, али на причу писану као што је Ђурићев роман, нисам наишао.

Аутор је ту спојио свјетове страдања, глади, непојмљивих мука са свјетовима дјечјих надања, размишљања о злу која су несхватљива дјечјем уму. А све су, готово све око тог дјечака у паклу крај ријеке (у овом случају Уне) друга, безбројна исто таква уплашена, глађу и тортурама унакажена дјеца. А такве логоре у свијету само су Хрвати имали!

50 мртвих разреда

Од нашег првог сусрета, кад сам предложио Душку Богданићу, директору Учитељске школе (и тада већ првих разреда Гимназије „Браћа Ханжек“), да позовемо пјесника Ђорђа Ђурића у школу, он се сложио.

И Ђорђе је дошао. Иначе је Ђорђе једно од најрадоснијих и најведријих лица у мом животу.

Подржавао ме, на предњој клапни моје прве збирчице пјесама његове су двије реченице, био је код мојих у селу, био сам код његових и њега у њиховом стану, играли смо заједно фудбал, пекли кукурузе у његовој родној Кињачки, обишли бројне школе, књижевнике, били заједно више пута у Јасеновцу, водили награђене литерате у Трст, Венецију, Будимпешту, састајали се у Загребу, Београду…

Има Ђорђа у антологијама, у лектирама, у појединим прегледима, зборницима, али га прескачемо ми, крајишки, српски… А заслужио је и сјећање и поштовање. Јер како се он радовао сваком новом, талентованом литерарном гласу са Баније (и не само са Баније)… да не кажем којима.

А из поеме „Педесет мртвих разреда спава“, посвећене дјеци убијеној и умрлој у најстрашнијим мукама у сисачком логору за дјецу, наводе се почетни стихови:

Овдје су умрле ваше очи,
овдје су умрле ваше руке,
овдје су ваши кораци стали,
овдје су ваши костури пали.
Овдје су престале ваше патње,
овдје су нестале ваше муке,
овдје сте постали земља и трава,
у овој гробници хладној
педесет мртвих разреда спава...

(Из књиге „Било једном на Банији“, СКД Просвјета, Загреб, 2018)

Извор: банија онлајн

Везане вијести:

Пуста земља Банија..

Прича о баки Ђули

Бака Милица и њено право




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top