PARTIZANI I ČETNICI I DALjE RATUJU – I nikako da odlože oružje!

Datum objave: sreda, avgust 21, 2019
Veličina slova: A- A+

Komunistička pošast stigla je Srbima samo dve godine pošto je polomila Rusiju i tek što je osnovana (1919), Komunistička partija Jugoslavije (KPJ) založila se za uspostavljanje „sovjetskog Balkana“, za progon „zapadnih Srba“ s njihovih vekovnih prostora jer su oni tamo označeni kao „okupatori“, za razbijanje tek stvorene Jugoslavije „na posebne države – Hrvatsku, Crnu Goru, Makedoniju, Sloveniju… dok će se mađarska i albanska nacionalna manjina otcepiti, jer je njihovu zemlju… »anektirala« srpska buržoazija“.

KP je podržala ustaški ustanak u Lici (1932), a nešto kasnije, u zatvoru u Sremskoj Mitrovici,  Mile Budak i Moša Pijade potpisali su sporazum o uništavanju Srba.

Na Bujanskoj konferenciji (1943), Miladin Popović i Dušan Mugoša obećali su Šiptarima Kosovo i Metohiju, a zasluga je Sretena Vukosavljevića, ministra za agrarnu reformu i kolonizaciju, što je odbio da potpiše dekret o iseljavanju tamošnjih Srba kada je 1947. Enver Hodža došao da mu se, u skladu s dogovorom, „preda Kosovo“. (Enver se tada vratio praznih ruku, ali je posle toga nad Srbima tamo pojačan teror i on se danas demokratski našao u završnoj fazi).

Na zasedanju Avnoja u Jajcu, na kome je pripremljena osnova za definitivni slom Srbije, ona nije imala svojih predstavnika.

A komunizam je i zasnovan s jedinim ciljem da satire narod – po skraćenom postupku.

Kad to Srbi shvate, ne znam hoće li im biti lakše, ali bi možda mogli makar pokušati da svoje četničko-partizansko ratovanje privode kraju, recimo, po onom obrascu koji im je, kao dobar fašista, ostavio Franko; kad je, naime, u Španiji završen građanski rat, ako sam dobro zapamtio, on je podigao zajednički spomenik i svojim pristalicama i svojim neprijateljima i na njemu zapisao: Oni su se borili za Španiju.

Možda je vreme da Srbi prestanu da se bore – protiv Srbije.

PIŠE: Dragoljub Petrović

Imao sam šest godina kad sam prvi put video „Moša i Đilaša“. I posle shvatio: oni su došli u Pipere da tamo „povedu krvavo kolo“, po onim pravilima koje je godinu dana kasnije, na Prvom zasedanju Avnoja u Bihaću, formulisao isti taj Mošo:  „Potrebno je… stvoriti mnogo beskućnika, da ovi beskućnici budu većina u državi. Stoga mi moramo da palimo. Pripucaćemo pa ćemo se povući. Nemci nas neće naći, ali će iz osvete početi da pale sela. Onda će nam seljaci, koji tamo ostanu bez krova, sami doći i mi ćemo imati narod uza se pa ćemo na taj način postati gospodari situacije. Oni koji nemaju ni kuće ni zemlje ni stoke, brzo će se priključiti nama, jer ćemo im obećati veliku pljačku… Seljak koji poseduje kuću, zemlju i stoku, radnik koji prima platu i ima hleba, za nas ništa ne vredi. Mi od njih moramo napraviti beskućnike, proletere. Samo nesrećnici postaju komunisti, zato mi moramo nesreću stvoriti, mase u očajanje baciti. Mi smo smrtni neprijatelji svakog blagostanja, reda i mira“.

Biće da je upravo zbog toga svoje „oslobodioce“ narod nazivao komunističkim ološem budući da je udarnu komunističku pesnicu činio onaj društveni sloj kome je obećano da će moći opljačkati sve ono što nije ni pokušao zaraditi; njima se  priključio i robijaški talog koji je 1941. pušten iz zatvorâ (da ne bi izginuo pod nemačkim bombama) jer je s komunistima mogao najbolje zadovoljiti svoje lupeške i ubilačke nagone, a onaj viši „komandni sloj“ dovela im je Kominterna tražeći od svojih „saveznika Nemaca“ da iz svojih zatvora oslobodi proverene „španske borce“ i da im omogući da u Jugoslaviji stignu do onih mesta u kojima će biti „najupotrebljiviji“.

I tada su iz evropskih zatvora stigli kasniji najviši Brozovi komandanti Peko Dapčević, Ivo Rukavina, Ivan Gošnjak, Vladimir Popović, Kosta Nađ, Veljko Kovačević, Vlado Ćetković, Robert Domani, Srećko Manola, Stjepan Milašinčić, Drago Štajnberger-Adolf, Ivan Hariš (čuveni Brozov Ilija Gromovnik!), Izidor Štrok, Jakov Krščević“, pri čemu je njihovo puštanje na slobodu tražio Broz i od Pavelića i od Kominterne, a oni taj zahtev neposredno prosledili Hitleru i tako se dogodilo da su elitni robijaši preuzeli komandu nad neradnicima, ništacima, položarama, secikesama i ubicama i od njih napravili okosnicu elitnih jedinica oslobodilačke komunističke vojske; njima se, dve godine kasnije priključilo 80.000 proletera-ustaša, koje je Broz 2. jula 1943. pozvao pod komunističku zastavu garantujući im i bezbednost i činove koje su stekli kao narodnooslobodilačke ustaše, a otvorio im i mogućnost da i u komunističkoj vojsci stignu do najviših komandnih položaja, ako ne da je u jednom trenutku i u celini preuzmu (onoliko ustaša upisano je u komuniste do 6. aprila 1944, ali to Brozu nije bilo dovoljno pa je posle nekoliko meseci pozvao i onaj ustaški ostatak da mu se pridruži i tada mu se nisu priključili samo oni koji su bili ili gluvi pa poziv nisu čuli ili glupi pa u njega nisu poverovali – i posle se uputili prema Blajburgu).

U sklopu toga Brozovog projekta u komuniste je upisana i 13. SS Handžar divizija Muhameda Hadžiefendića, valjda će se saznati da li u taj krug ulazi i 16. SS Handžar divizija (zaboravio sam u kojoj je od njih za Hitlera ratovao rahmetli Alija Izetbegović), kao što je izvesno da je od njih najslavnija ona pukovnija Marka Mesića koja je s Nemcima ratovala za Staljingrad, a posle toga, uz dolinu Zapadne Morave, Srbe oslobađala i od najumnijih glava i od najboljih domaćina. I sve je to činjeno po obrascu proverenom u Sovjetskom Savezu, a Ivan Iljin predstavio ga na sledeći način: „Privremena Vlada je amnestirala kriminalce… oslobađajući mesto u zatvorima  za »kontrarevolucionare« – i stalni stanari tamnica slili su se sa revo­lucijom. Kriminalci koji su prihvatili komunistički program brzo i lako su urastali u partiju, posebno u ČEKU… Kriminalitet se učinio prirodnim korektivom u komunističkoj ludnici… U revoluciji političko urasta u kri­minalno. U socijalnoj i socijalističkoj revoluciji politika i kriminal po­staju nerazlučni“.

Komunisti su se na taj način, dakle, našli na istom talasu sa fašizmom kome se mora priznati da je predstavljao dečje lice komunizma. Komunisti su, naime, mnogo temeljitije satirali sopstvene narode nego što je to fašistima uspevalo sa satiranjem tuđih. Uostalom, još je pre mnogo decenija to isto tvrdio i onaj francuski ministar policije, a ta je njegova izjava izazvala konsternaciju u svakom kutku tadašnjega komunističkog raja na našoj planeti.

KOMUNISTI TEMELjITIJE SATIRALI NARODE OD FAŠISTA

Koliko su to komunisti uspešno činili, može se videti i iz posledica četvorogodišnjeg partizanskog ratovanja, uvek po zapadnim srpskim prostorima (drugde se to, i preciznije, određuje kao NDH), ratovanja koje je, istovremeno, bilo i priprema za razaranje Srbije. Komunisti su se, naime, za premeštanje svojih „ratnih“ aktivnosti ozbiljno pripremali već od 20. oktobra 1943, kada su pokrenuli „savezničku avijaciju“ na razaranje svih važnijih gradskih centara po Srbiji i Crnoj Gori. Iako je to vrlo uspešno činjeno punih jedanaest meseci, sve do 18. septembra 1944. godine, na ta razaranja gleda se i danas kao na misteriju: „Misterija kojom je ova akcija Engleza i Amerikanaca obavijena istrajava tako i do današnjega dana. Ključne karike te velike enigme potpuno su zamagljene. Još se pouzdano ne zna  ni ko je tu operaciju zahtevao.

Sve je to normalno činjeno pod firmom isterivanja Nemaca iz Srbije i Crne Gore, a ni danas se ne zna ni šta je bio pravi cilj ove invazije, ni kakvi su bili njeni pravi efekti. Još manje se zna zašto su Englezi i Amerikanci ovu operaciju izvodili »na poseban način«, zašto su Srbiju i Crnu Goru zasipali »tepisima bombi«, zašto su na našim gradovima i selima uvežbavali ono  što će kasnije primenjivati u tvrđavama nacističkog režima Adolfa Hitlera u Nemačkoj. Najzad, zašto je ova teroristička kanonada sistematski produžavana iako se od samog početka znalo da Nemci u Srbiji i Crnoj Gori »nemaju gotovo nikakve gubitke«, a da je njen pravi efekat »hiljade naših mrtvih ljudi«, kako je tvrdio Titov najbliži saradnik Edvard Kardelj“. (Ivan Miladinović, Depeša otkriva: Tito je bombardovao Srbiju. – Večernje Novosti, Beograd, 12–19. januar 2015; posle se pokazalo da su saveznici, od srpskog zlata koje je „čuvano“ po raznim svetskim bankarskim trezorima, naplatili svaku bombu koju su bacili na Srbiju, kao što su to u Prvom svetskom ratu učinili i Francuzi naplaćujući Srbima svaki metak i svaku pertlu, a ovi im, zauzvrat, na Kalemegdanu podigli Spomenik zahvalnosti.)

Treba odmah reći da u tome nije bilo nikakve misterije, ali jeste nezapamćene zločinačke strategije jer su komunisti upotrebili savezničku avijaciju da pročisti teren na kome će oni, kad preuzmu vlast, produžiti sa zločinima kakve moderna civilizacija još nije zabeležila. Oni bi najpre „obaveštavali“ narod da će bombardovati nemačke položaje „po gradskoj periferiji“, da bi se, kad se narod grupiše u centru gradova, „odjednom“ setili da su s Nemcima „potpisali dogovor o nenapadanju“, posle čega su legitimni ratni ciljevi tada postajali deca, žene i starci. I to samo po srpskim gradovima, a kako se tada tamo ratovalo protiv bolnica, porodilišta, crkava i kulturnoistorijskih spomenika, neka pokažu još neki primeri:

  • Predstavnik „Odeljenja za Evropu u Stejt departmentu, Matjus, 14. avgusta šalje dopis Ruzveltu u kome ga obaveštava da se oružje koje se šalje u Jugoslaviju koristi za okršaje sa pokretom Draže Mihailovića, a ne protiv Nemaca. Primili smo više izveštaja da se američko oružje šalje za ubijanje Srba… Postoji još američkih dokumenata iz kojih se može zaključiti da je cilj vazdušnih napada zapravo pokoravanje Srbije i da se omogući što bezbolniji ulazak Titovih partizana, a ne borba protiv Nemaca“;
  • „U svojim memoarskim zapisima, general Maklin o vazdušnoj kampanji u Srbiji uopšte ne pominje ometanje nemačkog povlačenja iz Grčke, već piše o pomoći komunistima da »ponovo osvoje Srbiju«“;
  • „Radio Bejrut je u emisiji na rumunskom jeziku objavio da su u mnogim engleskim avionima koji su sejali smrt po Beogradu bile jugoslovenske posade koje je Tito 1944. godine uputio na obuku u angloameričke baze smeštene na jugu Italije“;
  • „Kvislinška vlada generala Milana Nedića, koja je činila sve što je mogla da zaštiti narod od »pomoći« Engleza i Amerikanaca, ubrzo je bila na vešalima ili u večnom izgnanstvu“, a „nova komunistička vlast, koja se ustoličila i na krvi ovih nesrećnika, nikad nije ni pomišljala na potrebu da popiše nevine žrtve angloameričkog bombardovanja, a kamoli da obelodani istinu o ovim terorističkim operacijama. Nije to pokušala ni za Titovog života, a ni posle njegove smrti. Čak ni posle raspada Titovog Saveza komunista, ni posle krvavog sloma komunističke Jugoslavije“.

Komunistička pošast stigla je Srbima samo dve godine pošto je polomila Rusiju i tek što je osnovana (1919), Komunistička partija Jugoslavije (KPJ) založila se za uspostavljanje „sovjetskog Balkana“, za progon „zapadnih Srba“ s njihovih vekovnih prostora jer su oni tamo označeni kao „okupatori“, za razbijanje tek stvorene Jugoslavije „na posebne države – Hrvatsku, Crnu Goru, Makedoniju, Sloveniju… dok će se mađarska i albanska nacionalna manjina otcepiti, jer je njihovu zemlju… »anektirala« srpska buržoazija“. KP je podržala ustaški ustanak u Lici (1932), a nešto kasnije, u zatvoru u Sremskoj Mitrovici,  Mile Budak i Moša Pijade potpisali su sporazum o uništavanju Srba. Na Bujanskoj konferenciji (1943), Miladin Popović i Dušan Mugoša obećali su Šiptarima Kosovo i Metohiju, a zasluga je Sretena Vukosavljevića, ministra za agrarnu reformu i kolonizaciju, što je odbio da potpiše dekret o iseljavanju tamošnjih Srba kada je 1947. Enver Hodža došao da mu se, u skladu s dogovorom, „preda Kosovo“. (Enver se tada vratio praznih ruku, ali je posle toga nad Srbima tamo pojačan teror i on se danas demokratski našao u završnoj fazi).

Na zasedanju Avnoja u Jajcu, na kome je pripremljena osnova za definitivni slom Srbije, ona nije imala svojih predstavnika. O njenoj sudbini tamo su odlučivali oni koji su se potpisivali latinicom, njen sunovrat planirali i tamo je kasnije odveli: hrvatski i slovenački komunisti, uz pomoć svojih srpskih istomišljenika, specijalista za prljave partijske poslove. Na to ukazuje i činjenica da su komunisti u Srbiji i Crnoj Gori tada imali samo pokrajinske, a u Hrvatskoj i Sloveniji centralne komitete. Razlozi za takav odnos bili su vrlo jednostavni: Srbe je trebalo držati pod kontrolom, onemogućiti im uvid u sve „strateške zamisli“ o onome što se srpskom narodu pripremalo i upotrebiti ih tamo gde im „učitelji“ nisu mogli stići – kao „kontrolore lijevih skretanja“ u Hercegovini i Crnoj Gori, tj. tamo gde ustaška kama nije mogla dosegnuti. Ne znam šta je sve u Hercegovini postigao Petar Drapšin, ali je upamćeno da su u Crnoj Gori, kako rekoh na početku, krvavo kolo zaigrali Milovan Đilas i Moša Pijade, da je posle njihovoga boravka tamo počela da se ispisuje knjiga Pakao i komunizam u Crnoj Gori, da se priča o kolašinskom zatvoru i Pasjem groblju, da se pominju Kečina jama i Mačkova jama, da je u onu prvu ubačeno više od 3.500 ljudi, a u ovu drugu, „malo zabačenu“, Jovan Kapičić, tamo poznat kao Jovo Kapa, ubacio je samo dvesta zarobljenih talijanskih vojnika i „400 Srba“ (tada još nisu bili „Crnogorci“), a pričalo se i o mnogim drugim strahotama.

NAŠI PARTIZANI – RATOVALI JEDINO PROTIV SRBA

Druge slične pojedinosti „inventarisao“ sam u drugim prilikama, a ovo što sad pominjem smatram dovoljnim za neke opštije eksplikacije o onome što su socijalisti/komunisti, od Svetozara Markovića do Dimitrija Tucovića, pripremali Srbima a doneli im tokom Drugoga svetskog rata: za sve to vreme, „naši partizani“, tj. komunisti, ratovali su jedino protiv Srba, te je, „u tom smislu“, između njih i fašista bilo mnogo više savezništava i dodirnih tačaka nego izrazitijih razlika i neprijateljstava.

Da je tako, neka kao potvrda najpre posluže njihovi „programski navodi“ ili naknadna priznanja nekih istaknutih komunističkih ratnika. Takav je bio, recimo, Ratko Dražević, za koga je ostao zapis da je „neograničeno raspolagao tuđim životima, čašću i imetkom“, da je bio „partizan, udbaš, državni švercer, obaveštajac, moćni filmski producent, najveći ljubavnik Titove epohe. Možda jedini koji je srušio mit o partizanskoj herojskoj i čestitoj borbi ne štedeći ni sebe kad je Mariću svojevremeno priznao da neke naročite borbe on i njegovi drugovi sa Nemcima nisu ni vodili, da su ceo rat čekali kad će se pojaviti Rusi da oslobode zemlju i da se njihova borba uglavnom svodila na hvatanje i klanje četnika. Priznao je i komunistička masovna ubistva srpskih seljaka izvršena iz obesti i najnižih strasti“ (https://www.ekspres.net/vesti/bog-udbe-hapsili-smo-srbe-da-bi-im-oteli-zene-i-cerke). Time je on samo posvedočio da se ponašao u skladu  s onim što je potpisao načelnik štaba partizanske komande Arso Jovanović u „Naredbi Strogo Pov. broj 39 od 27. decembra 1941“, i to „pod pretnjom smrtne kazne“ za sve partizanske komandante i političke komesare ako bi se desilo da se naredbe ne izvrše:

  • „Da se komandanti i pol(itički) komesari, oficiri, kaplari i vojnici svih rodova imaju bezuslovno ubuduće u svim pravcima pridržavati i pokoravati komunističkoj ideologiji“.
  • „Dražu Mihailovića i njegove vojne i političke saradnike treba što pre likvidirati (vidi naredbu ove Komande od 11. dec. 1941. g. pod strogo pov. broj 14)“.
  • Protiv okupatora komunističke jedinice ne mogu se boriti, zato što je okupator i suviše jak, što je sposoban i spreman da uništi jednim zamahom našu celokupnu organizaciju, ako to interesi budu zahtevali“.
  • „Takođe i sa ustašama besmisleno bi bilo s naše strane da se vodi bilo kakva vojna akcija s obzirom na njihovo moderno naoružavanje od strane okupatora, a drugo što ustaše u ovom po nas zgodnom vremenu istrebljuju srpski narod koji je u ogromnoj većini protiv nas. Naš zadatak nije u tome, da se organizuje borba protiv okupatora i ustaša, jer bismo u tom slučaju potpuno oslabili sasvim uzaludno završnu fazu borbe za naše oslobođenje kada će nam snaga biti najpotrebnija. Okupatora ima da skrše i oteraju iz naše zemlje svetski događaji i Sovjetski Savez, naša majka. Živeo SSSR! Za nas je komuniste najvažnije u tome: organizovati pokret i prikupiti snage protiv četnika. Četnici su naš prvi neprijatelj, protiv koga treba upotrebiti sva moguća i nemoguća sredstva radi njihovog uništenja, jer na drugi način njihov otpor ne može se slomiti“.
  • „Da bi se kod okupatora mogao izazvati veći gnev i reakcija protiv srpskog naroda, komandantima stavljam u dužnost da iz svojih područja i borbenih jedinica izaberu najpouzdanije i najhrabrije drugove kojima staviti u zadatak, da s vremena na vreme iz zaseda ubijaju po jednog ili više vojnika, kako bi okupator na osnovu toga preduzimao represalije protiv neposlušnog srpskog naroda i njegovog vođstva“.
  • „Da komandanti i pol(itički) komesari najhitnije preduzmu na svojim teritorijama sa smrtnim kaznama za sva ona lica za koja bi se i najmanje steklo ubeđenje da su protiv naše vojne i političke stvari. Za ovaj zadatak potrebno je da komandanti blagovremeno pribave u što većem broju četničkih amblema koje staviti na raspoloženje onim drugovima koji budu određivani za ova likvidiranja, s tim da iste upotrebe, preobuku se u četnike, upadnu u selo, poharaju ga do gole kože, i pobiju ugledne domaćine, koji su naravno štetni po našu organizaciju. Svako u selu misliće da su to četnici i da čine po naređenju njihovog vođstva represalije“.
  • „Komandanti imaju bezuslovno da na svojim teritorijama spreče narodu, bez obzira na veroispovest, posećivanje crkava i manastira, a njihove sveštenike u koliko pojedinci ne bi iz ma kojih razloga želeli prići našoj borbi, odmah takvog likvidirati…“.
  • „Da komandanti i polit(ički) komesari ulože sva svoja znanja i silu da što više pridobiju uz komunističke jedinice što mlađe, ženskog pola, kako bi mogle poslužiti našim drugovima za prirodne seksualne potrebe. Ovo je potrebno u što kraćem roku učiniti radi podizanja morala kod naših drugova prilikom presudnih borbi. One ženske, koje bi eventualno ostale u drugom stanju treba odmah likvidirati, pogotovu što kao takve ne bi mogle izdržati naše tako česte otstupnice, a ne smemo ih ostavljati u pozadini, pošto bi naš neprijatelj takve slučajeve dobro iskoristio u propagandne svrhe protiv našeg pokreta“ (up. o tome i Miloslav Samardžić, Partizanke strogo pov. – Tabloid, Beograd, br. 235, 23. jun 2011, 36–37).

Ta se naredba pominje i u jednoj sličnoj i vrlo je zanimljivo kako se one međusobno potvrđuju:

„Naredba KPJ za Crnu Goru, 5. 2. 1942. godine. Strogo pov. Naređujemo: Komandantima i političkim komesarima sa područja Kolašina, Mojkovca, Berana, Bijelog Polja i Andrijevice, da odmah bez razmišljanja ili traženja nekih dodatnih objašnjenja pod hitno organizuju napad na vasojevićko pleme jer su oni veliki Srbi.

Njih treba najstrožije kazniti tako ubijajući sve redom, sve za koga se zna da nije za našu ideologiju. Ne rukovodeći se na pol i starost, žene i djecu, ne pitajući nikoga za krivice. Kuće konfiskovati, a po tom zapaliti. Stoku zaplijeniti. Ukoliko bi neko od partizanskih vojnika pokušao da ne postupi po ovoj naredbi, komandanti imaju takve na licu mjesta strijeljati.

Prilikom napada na Vasojeviće partizanska vojska mora dobro voditi računa da ne dođe do sukoba između njih i okupatorske vojske, koju naše partizanske jedinice ne smiju da napadaju, pridržavajući se strogo naredbe vrhovne partizanske komande izdate 27. 12. 1941. godine, a sa kojom su upoznati svi komandanti, politički komesari i povjerenici. Ovu naredbu izdaje rukovodstvo KPJ za Crnu Goru, Boku i Sandžak“.

A potpisali su je Vlado Martinović-Bajica i, nezaobilazni, Milovan Đilas, ne znam koliko su oni tada pobili Vasojevića, ali je ostalo svedočanstvo nekih boraca Četvrte krajiške brigade da se ta jedinica povukla iz Velike dan pre nego što je, 28. jula 1944. godine, 21. SS divizija „Skenderbeg“ spalila taj kraj i poklala mnogo stotina srpske nejači (Politika, 6. decembar 2015, 27). I ne zna se je li ta divizija bila tada upisana u partizane kao one dve ustaške koje su napred pomenute, ali je izvesno da su komunisti vrlo brižljivo vodili računa da satiru Srbe gde su god mogli, ali i pazili da se pri tome nikad ne nađu u blizini nemačkih jedinica (a s ustašama su i bez toga bili dokazani saveznici).

U vezi s tim pominjem ovde i neka svoja sećanja na pojedinosti o kojima govorimo. Jedno je na ono vreme kad su, posle sloma na Sutjesci, u Pipere stigli ostaci jedne velike partizanske jedinice i kad su, u inače vrlo bezvodnom kraju, svi „ublovi“ bili potrovani plodovima partizanskih ljubavi. Drugo je sećanje iz znatno kasnijeg vremena i tiče se jednoga potonjeg generala i narodnog heroja: njegova je bork(inj)a ostala u drugom stanju, on poslao vojnika da je ubije, vojnik je zatekao s drugaricom i ubio obe. Treće je vezano za vreme kad je rat svuda u Evropi već bio završen osim, kako vele naši komunisti, u Sloveniji – gde je trebalo pobiti sve one zarobljenike koje su im Englezi vratili iz Austrije i čijim leševima je trebalo zaravniti topovske tranšeje kod Dravograda ili napuniti jame oko Kočevskog roga: pričao mi je neposredni svedok da je ispred zarobljeničkog stroja naišao Krcun sa pratnjom vodeći jednom rukom na kratkom kaišu policijsku kerinu, a u drugoj držeći pištolj. I svakom drugom – metak u čelo!

I kad isprazni šaržer, preko ramena preda pištolj pratiocu, a od njega uzme drugi. Pa opet tako. Šokiran pričom, nisam pitao ni koliko je bio dug red ni koliko je pištolja promenio, a posle za to nije bilo prilike – moj se kazivač ubrzo posle toga upokojio.

U svojoj knjizi Kazna i zločin (Beograd, 2015) Milan Radanović pedantno je opisao sve četničke zločine, pa među njima i onaj s kraja decembra 1943. godine u Vraniću, kod Beograda, kad je poklano sedamdesetak žitelja toga sela, među njima i nekoliko dece; kao krivac za taj zločin proglašen je Draža Mihailović, ali se kasnije pokazalo da i to treba uneti u spisak komunističkih zasluga (up. Novica Stevanović, Komunisti klali u četničkim uniformama. – Srpska stvar, Beograd, br. 2, 15. febr. 2014, 30–31), kao što valja očekivati da će se naći još pokoji podatak o tome kako su to radili mnogi komunistički funkcioneri kojima će se, pokatkad, pronaći i pokoja „bradata“ fotografija.

Zanimljivo je, međutim, da se u mnogim takvim zapisima žrtve pominju poimenično, a ređi su oni u kojima se one broje desetinama ili stotinama  Komunisti, međutim, ne pominju svoje zasluge u satiranju Srba: Ranković se jednom pohvalio da je od 1945–1951. pobijeno 586.000 „narodnih neprijatelja“, Brozov istoričar Antun Miletić zapisao je da je na Sremskom frontu izginulo 80.000 srpskih dečaka (Novica Vojinović veli da ih je bilo 180.000!), u jamu Ponor kod Foče, od 13. do 20. maja 1945. ubačeno je 25–30 hiljada prisilno mobilisanih dečaka koji su se vraćali iz istočne Bosni, a početkom avgusta dodato im je još 20–25 hiljada dece od 7–15 godina i svi zatrpani jalovinom iz obližnjeg rudnika.

Zahvaljujući brizi komunista „o prirodnim seksualnim potrebama“, uz ono o čemu smo napred govorili, mi danas znamo ponešto i o onome što narodu nije trebalo saopštavati, a dve su takve pojedinosti posebno zanimljive. Prvu je otvorio jedan general javno se „požalivši“ da su mu neki „drugovi preuzeli“ ženu (veseli muž tada nije znao da su se nad njom izmenjala 54 člana CK – kako je to kasnije elegantno saopštio Ratko Dražević) i on je tada, ne znam već u kom kontekstu, pomenuo onu betonsku platformu u Đerdapu na kojoj je bilo složeno četiri miliona kg trotila s tim da se, u slučaju sovjetske agresije, Dunav pregradi i Srbija potopi (pri čemu su pre toga po Srbiji bili demontirani svi industrijski kapaciteti i preneseni u „bratske zapadne republike“, a ona banatska pruga stigla u Albaniju i tamo spojila Drač i Elbasan).

Posebno je, međutim, zanimljiva i druga pojedinost: kad je bataljena Užička republika, pre odstupanja za Bosnu da se izmakne od Nemaca i primakne svojim ustaškim saveznicima, potonji „najveći sin naših naroda i narodnosti“ upriličio je tragičnu predstavu na Kadinjači žrtvujući dvesta boraca Radničkog bataljona poslatih da („praćkama“) zaustave moćnu nemačku motorizovanu kolonu da bi on još jednu noć mogao mirno prespavati u udobnom krevetu – sa svojom sekretaricom.

***

Srbi su bili moćni dok su ih predvodili najbolji, dok su imali svoje careve i svoje patrijarhe, a kad su oni nestali, zasluge da se srpska žiška ne ugasi pripale su kmetu i popu, pri čemu je onaj prvi uvek morao biti najčestitiji i najbolji domaćin u selu, a onaj drugi bio izaslan da podrži molitvom i ukrepi blagoslovom. Poslednji put Srbi su se vratili tim svojim, pravoslavnim, ishodištima desetak godina na početku prošlog veka, posle dva iscrpljujuća balkanska rata uspeli da zaljuljaju Austrougarsku monarhiju i pomogli joj da se raspadne.

I to je trajalo dok Srbima, iz nekog zapadnoevropsko-američkog bordela, nisu poslati komunisti i počeli da im školuju i kmeta i popa birajući za one prve pijanice, protuve i slične ništarije, a one druge sramoteći ih i postavljajući za ministre policije ili za predsednike „svojih“ svešteničkih udruženja, ali i školujući ih za najviša zvanja i u „njihovoj Crkvi“ i u njihovoj Partiji. (Da je tako, ispovedio je vladika Danilo Budimski priznajući da je bio „njihov pitomac“, ali da ne zna „ko su bili drugi“; posle su „drugi“ pričali da je „takvih“ bilo više od 2.000, ali će se to saznati tek kad se otvore tajne policijske arhive ako u međuvremenu nisu „pročišćene“ ili se nekud „posakrivale“.)

Za razliku od nekada prirodno harmonizovane svetovne i duhovne vlasti kod Srba (i Rusa!) i njihove okrenutosti prema narodu, njeno „harmonizovanje po komunističkim pravilima“ izvršeno je tako što je usmereno protiv naroda. I to se potvrđuje najpre činjenicom da je svetovna vlast razradila moćne mehanizme za satiranje naroda, a da je duhovna, umesto da se tome suprotstavi kao moralni korektiv, postala komunistička sluškinja pa i ona počela da se ponaša na isti način, da se zalaže za „slične vrednosti“ i da, kao i komunisti, „sudi po skraćenom postupku“.

A komunizam je i zasnovan s jedinim ciljem da satire narod – po skraćenom postupku.

Kad to Srbi shvate, ne znam hoće li im biti lakše, ali bi možda mogli makar pokušati da svoje četničko-partizansko ratovanje privode kraju, recimo, po onom obrascu koji im je, kao dobar fašista, ostavio Franko; kad je, naime, u Španiji završen građanski rat, ako sam dobro zapamtio, on je podigao zajednički spomenik i svojim pristalicama i svojim neprijateljima i na njemu zapisao: Oni su se borili za Španiju.

Možda je vreme da Srbi prestanu da se bore – protiv Srbije.

PIŠE: Dragoljub Petrović

Izvor: balkanskageopolitika.com

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top