Papa ne dolazi u Srbiju

Datum objave: petak, april 20, 2012
Objavljeno u Ratko Dmitrović
Veličina slova: A- A+

Najradosnijim pozdravom „Hristos vaskrse! Zaista vaskrse!“ Njegovo preosveštenstvo vladika Nikanor (Bogunović) svim pravoslavnim Srbima širom sveta čestita najveći hrišćanski praznik – Vaskrsenje Isusa Hrista. Episkop banatski svojim sunarodnicima u otadžbini i rasejanju takođe želi da im ova godina bude srećna i blagoslovena i da žive u miru, ljubavi i bratskoj slozi.

Post, molitva, pričešće i milosrđe hrišćanske su vrline koje spasavaju dušu i oslobađaju je od greha, poručuje vladika Nikanor, dodajući da sve što nam se dešava, događa se po Svetom pismu, kao i da individualizam i egoizam vladaju svetom i napreduju tolikom brzinom da ljudi zaboravljaju na suštinske stvari.
Briga o rasejanju

Pošto trećina srpske populacije živi u tuđini, kako naš svet u ovo vreme materijalizma da očuva pravoslavnu veru, svetosavsku tradiciju i nacionalni identitet?

 

vladika nikanor

Vladika Nikanor

– Naš narod se rasuo po svetu sticajem raznih, a najviše nesrećnih okolnosti koje su vladale našom zemljom. I to je nesreća naša. Tu je najpre trebalo da mi kao Crkva, kao država, kao škola, kao porodica i druge institucije društva, zadržimo narod naš, pogotovo stručnjake da ostanu u svojoj zemlji. Jer, nigde im neće biti lepše nego kad su svoji na svome. Kad napuste svoju zemlju, biće sa svojima, ali neće na svome. Ali, kad je već do toga došlo, onda je njihova obaveza da čuvaju veru i da brinu o grobovima predaka, a sami sebe i svoje potomstvo sačuvaju od asimilacije. Njima to nije lako i zato im je potrebna pomoć. Najpre pomoć od Crkve naše, zatim preko sredstava javnog informisanja, poput „Vesti“, treba da budu u toku sa dešavanjima u starom kraju i da čitajući literaturu na srpskom čuvaju svoj jezik. Važna su i okupljanja oko naših nacionalnih organizacija, dopunske škole, časovi veronauke, negovanje folklora, kulture i umetnosti. Možda je u Evropi, za razliku od Australije, Amerike i Kanade, lakše da brinu o očuvanju duhovnog i nacionalnog identiteta, jer nije velika razdaljina od otadžbine. Ali, ni u prekomorskim zemljama, ukoliko postoji dobra volja, to nije nemoguće. Važno je hteti i imati dugoročni plan. Naš narod u rasejanju je zaslužio da mu se pruži ono što se najviše može, kad nažalost nije moglo u otadžbini, pa su mnogi morali da odu.

Bili ste episkop gornjokarlovački tokom građanskog rata devedesetih godina, kada je mnogo Srba napustilo svoje domove.

– Trudim se da makar u molitvama zadržim u uspomeni sve te naše stradalnike koje sam upoznao za skoro pet godina nesrećnog rata, od prvog dana svog dolaska pa do poslednjeg dana izlaska zajedno sa narodom i sveštenstvom iz Gornjokarlovačke eparhije. Bio sam prvi episkop koji je prvu srpsku žrtvu toga rata sahranio. Bio je to Rajko Vukadinović, koji je poginuo 31. marta 1991. na Plitvicama. Bogu se molim da se tako nešto nikad ne ponovi. Da niko nikad više ni u jednoj zemlji ne doživi ono što smo mi tamo doživeli i preživeli. Bila je to strahota poznata celom svetu i šteta je što mnogi ne žele da čuju pravu istinu. Ili ne mogu da je razumeju. Može da je shvati samo onaj ko je tamo živeo i sve to preživeo.
Dobra volja sve rešava

Kako sada, nakon povratka iz Australije gde ste bili od 1999. do 2003, sagledavate episkopsku službu na petom kontinentu?
– Potreba je bila da se pošalje jedan episkop u Australiju, jer je Crkva uvek brinula o našem narodu. Žreb je, tako da kažem, pao na mene. Ne zato što nije bilo boljih episkopa koji su bolje poznavali prilike u tom delu sveta, već je SPC smatrala da bi moj odlazak tamo bio koristan. Poslušao sam Crkvu, znajući za probleme sa kojima se suočavao naš narod tamo, ali sam smatrao da oni nisu toliko veliki i da se radeći može doći do nekih poboljšanja i rezultata. Čini mi se da je tako nešto i bilo.

Sa kakvim mukama se danas suočavate u arhipastirskoj misiji na terenu Eparhije banatske?
– Nemamo nekih posebnih problema osim svakodnevnih domaćinskih briga oko vođenja svoje kuće. Tražimo od sveštenika i monaha da budu što bolji pastiri. Da sa narodom rade koliko mogu, da u ovoj ekonomskoj krizi vidimo gde smo i šta možemo učiniti da se ne zapustimo. Bogoslužimo, sastajemo se, podižemo nove i obnavljamo dotrajale hramove, rukopolažemo nove sveštenike.

Sa kakvim iskušenjima se srećete u banatskoj multikonfesionalnoj i multinacionalnoj sredini?
– Mi apsolutno nikakvih problema nemamo. Tu je najveća rumunska zajednica i sa njima smo u vrlo lepim odnosima, na čemu smo Bogu zahvalni. Nažalost, naša Crkva i naše sestrinske eparhije poput Timočke i Braničevske imaju problema sa Rumunskom crkvom. Ima u Banatu i Mađara katolika sa kojima takođe nemamo nikakvih problema. Bilo je pre nekih pet-šest godina na teritoriji naše eparhije malih međunacionalnih sukoba među omladinom, ali se brzo prevazišlo dobrom voljom obe strane. Imamo i dosta Makedonaca sa kojima smo u vrlo lepim odnosima. U nekoliko crkvenih opština imamo Makedonce za predsednike ili blagajnike. Oni dolaze u naše hramove i sa radošću možemo da istaknemo da u Banatu imamo lepe međunacionalne i međukonfesionalne odnose. Ali, može uvek biti bolje i na tome stalno radimo.

O kanonizaciji Njegoša

Zašto ste svojevremeno na zasedanju Svetog arhijerejskog sabora SPC izdvojili svoje mišljenje u vezi s odlukom vezanom za jerarhiju u Makedoniji koja prebiva u raskolu?
– Jednom prilikom je naš Sabor zauzeo stav po tome pitanju. I doneo je odluku da se makedonski narod zajedno sa delovima makedonske jerarhije stavi pod određene sankcije zato što je tzv. Makedonska crkva prethodno zauzela isti stav prema našoj Ohridskoj arhiepiskopiji na teritoriji Makedonije. Mislim da je trebalo mudrije postupati, da je trebalo razgovarati. Razgovorima se sve može postići, pa neka i duže traju. Odluka je ipak doneta na predlog arhiepiskopa Jovana (Vraniškovskog). Moje mišljenje je, po tome pitanju, ostalo usamljeno. Nisam hteo da glasam za tu saborsku odluku i danas sam protiv nje.

 

vladika nikanor sa dmitrovicem.jpg

 

Iduće godine slavi se jubilej Milanskog edikta, kojim je rimski imperator Konstantin dopustio hrišćanstvo. Kako teku pripreme u SPC za proslavu u Konstantinovom rodnom gradu Nišu i koliko su realne priče o pozivu vatikanskom papi?
– Bila je na dnevnom redu Svetog arhijerejskog sabora proslava 1.700 godina Milanskog edikta u Nišu. Zvanični stav zasad je da se pozovu svi poglavari pomesnih pravoslavnih crkava i predstavnici svih drugih verskih zajednica iz naše zemlje. Definitivno je otpao poziv papi na tu proslavu. To je konačno odlučeno. Ako bi se kojim slučajem pozvao papa, i sami predstavnici pomesnih pravoslavnih crkava rekli su da se ne računa na njihov odziv. Nama je stalo da dođu predstavnici svih pomesnih pravoslavnih crkava na proslavu.

Bili ste najpre vikarni hvostanski episkop u Crnoj Gori na ispomoći tadašnjem mitropolitu Danilu. Kakav


Daleko je svepravoslavni sabor

 

 

Učestalo se govori o predstojećem sve pravoslavnom saboru. Dokle se stiglo sa pripremama?
– Smatram da se nije mnogo odmaklo od samog početka. Koliko mi je poznato, ključna pitanja koja su bila na dosadašnjim predsaborskim zasedanjima nisu rešena. I to osnovna pitanja kao što je na primer diptih, odnosno poredak crkava, a mora da se zna i precizira gde će biti čije mesto. U vezi s tim, sada ima spornih pitanja između nekih pomesnih crkava, kome šta pripada. Istočne patrijaršije, njih četiri, imaju svoje stavove, Moskovska patrijaršija svoj stav. Dok to ne bude rešeno, sva druga pitanja se ne mogu rešavati za okruglim stolom.

 

je vaš stav o kanonizaciji Petra Petrovića Drugog Njegoša, odnosno vladike Rada?
– Svaki nadležni arhijerej predlaže za svetitelja kandidata sa svoje eparhije. To je sad u nadležnosti mitropolita Amfilohija. Znam da ima ljudi koji su raspoloženi za kanonizaciju Petra Petrovića Drugog Njegoša, ali Sabor je taj koji donosi konačnu odluku, pa ćemo videti. Ne bi mi smetalo da u diptihu i kalendaru srpske crkve bude i Njegoševo ime. Radovao bih se. Bio bi to još jedan više razlog za molitve i još veću radost Crkvi našoj. Ali, to je najpre stvar nadležnog episkopa, zatim komisije za kanonizaciju i proučavanje žitija kandidata koji se predlaže, pa onda dolazi odluka Sabora.

Novotarije i samovolja

Sveti arhijerejski sabor je odavno formirao i komisiju za liturgijska pitanja da bi se razrešile nedoumice oko odstupanja od viševekovne tradicije bogosluženja u srpskim crkvama.
– Ta komisija je osnovana još za vreme života vladike Save Šumadijskog i patrijarha Pavla. I vrlo malo je uradila. Ostalo je sve kao što je bilo -tradicionalno. Smatram da je to dobro. Ove novotarije, koje se nažalost uvode u pojedinim našim eparhijama, plod su samovolje. Preporučeno je i poručeno da se ostane pri starom načinu bogosluženja, ali neki episkopi se oglušuju i nastavljaju po svome. Zato nastaju rasprave među sveštenstvom i narodom, otuda problemi. Ja se držim odluka Svetog arhijerejskog sabora, držim se predanja kao što su se pridržavali i naši stari.

Koliko je realno objašnjenje da se uvođenjem novotarija u bogosluženje, u stvari vraćamo u rano hrišćanstvo?
– Kako se možemo vratiti u vreme kada su živeli apostoli i u doba kad je Gospod Isus Hristos ustanovio evharistiju (pričešće)? Kako ćemo se vratiti u prvi vek hrišćanstva kad tada nije bilo hramova? Bile su katakombe. Kako ćemo otići u prva tri veka ove ere kada nije bilo slobode hrišćanstva? Od četvrtog veka dobijamo slobodu. Od tada počinju da se grade hramovi, postavljaju ikonostasi, pa opet dolazi do rušenja, ponovo dolazi do blokada. Crkva se do osmog veka bavi poslovima koji su bitni za njen opstanak do današnjeg dana. Ne možemo mi sve to sada da zanemarimo. Kakvo smo učenje od naših predaka primili, tako ima i danas da bude. I to nije smetalo nikome, ni jednom srpskom svetitelju počev od Svetog Save, pa do svetog Nikolaja Žičkog i svetog Justina Ćelijskog, a sad smeta nekim našim novim ljudima. Ne smatram da smo veći od svih naših svetitelja.

 

 

Znanja sticao u Rusiji i Nemačkoj

 

Episkop Nikanor (Veljko Bogunović), rođen je 20. avgusta 1952. u Medveđi kod Obrovca, u Dalmaciji. Bogosloviju Sveta Tri jerarha u manastiru Krka završio je 1973. Posle položenog bogoslovskog ispita zrelosti – mature, zamonašen je 27. avgusta 1975.
Odlazi zatim na bogoslovske studije u Zagorsk (Sergijev Posad) u Rusiji, a postdiplomske studije završio je u Nemačkoj.
Na majskom redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora SPC 1985. godine izabran je za episkopa hvostanskog, vikara mitropolita crnogorsko-primorskog Danila. Čin arhijerejske hirotonije 11. avgusta te godine obavio je patrijarh srpski German uz učešće nekoliko arhijereja SPC.
Na ovoj dužnosti ostaje do izbora za episkopa Eparhije gornjokarlovačke 1991. godine. Sveti arhijerejski sabor 1999. bira vladiku Nikanora za episkopa upražnjene Eparhije za Australiju i Novi Zeland Mitropolije novogračaničke i administratora Eparhije australijsko-novozelandske. Za banatskog episkopa izabran je 2003. godine.

 

Izvor: vesti




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top