Oživljavanje grkokatolika

Datum objave: utorak, april 12, 2011
Objavljeno u Ratko Dmitrović
Veličina slova: A- A+
Ratko Dmitrović
Ratko Dmitrović

Ko je i zbog čega dao nalog terenskim aktivistima aktuelnog popisa u Hrvatskoj da Srbe iz pravoslavlja prevode u grkokatolike i u kakvoj je to vezi sa procesom koji se u 19. veku odvijao u Dalmaciji

Seme hrvatske mržnje prema Srbima izneto je iz katoličke crkve. Znam da ova konstatacija zvuči tvrdo, ali dokazi koji se u njenu korist mogu prineti još su tvrđi. Imao sam nepunih trideset godina života iza sebe kada mi je jedan penzionisani diplomata, Hrvat iz Dalmacije, u razgovoru vođenom krajem osamdesetih, u kafani zagrebačkog hotela „Dubrovnik“, doslovno izgovorio rečenicu sa početka ovog teksta. Taj čovek odavno nije živ, ali ću njegovo ime i prezime prećutati iz obzira prema njegovim potomcima koji i danas žive u Zagrebu i mogli bi da imaju neugodnosti. Razgovor koji spominjem vođen je u atmosferi „neka ovo ostane među nama“.

CRKVA U HRVATA
Diplomata je često navraćao u zagrebačko dopisništvo „Politike“ gde sam tada radio i znao je da ostane satima često nas (Radoja Arsenića i mene iz „Politike“ i Miodraga Đurića i Rajka Vujatovića iz „Ekspresa“) zadržavajući pričama o globalnoj svetskoj politici koju je izvanredno poznavao. Izbegavao je domaće teme, ali kako su srpsko-hrvatski odnosi već ulazili u napetu fazu, a o prošlosti se govorilo sve češće i sve otvorenije, tako je i ovaj vremešni gospodin počeo da iznosi mišljenja o ličnostima i događajima oko nas. Razume se da u tom životnom dobu, sa nedovoljnim obrazovanjem iz istorije srpsko-hrvatskih odnosa, nisam u potpunosti shvatao suštinu izgovorenih reči našeg povremenog, dobronamernog i jugoslovenstvom zauvek zadojenog gosta.
„Ne znam kako će sve ovo završiti, ali gospodo zapamtite zlo u hrvatskom narodu izašlo je iz katoličke crkve, tamo se vraćalo i sakrivalo i otuda će opet izaći“, rekao nam je u jednom od poslednjih razgovora. Mnogo godina kasnije, kada su mi životno iskustvo i u međuvremenu pročitane knjige upotpunili srpsko-hrvatsku slagalicu, shvatio sam o čemu je čovek govorio.
Taj ledeni polumrak visokih katedrala, skrovitih samostana i semeništa u kojima su fratri pripremali mlade „božije poslanike“, iznedrili su (da se ne vraćamo u dublju prošlost) i Antu Starčevića, čoveka koji je gajio i razvijao mržnju prema Srbima goru od one koju je Hitler imao prema Jevrejima. Starčević je u osamnaestoj godini života otišao u jedno katoličko semenište u Senju. Njegov najbliži saradnik i politički istomišljenik Eugen Kvaternik, takođe je prošao kroz semeništa, a završio je studije teologije.
Štrosmajer je bio katolički biskup, a svoju političku delatnost usmerenu navodno prema ujedinjenju Južnih Slovena zasnivao je na „učenju“ da Srbi predstavljaju najveću opasnost za Hrvate i da njih (Srbe) zbog toga treba prevesti najpre na Uniju, a potom na katoličanstvo, pa u Hrvate.
A sada obratite pažnju: Osnivač sistema koncentracionog logora Jasenovac Vjekoslav Maks Luburić završio je katoličku gimnaziju; prvi upravnik logora Miroslav Filipović bio je katolički pop, a još dvojica upravnika Jasenovca, Ljubo Miloš i Andrija Artuković, prvo obrazovanje stekli su u franjevačkim gimnazijama. Artuković je čak studirao u katoličkom samostanu na Širokom Brijegu.
Ovih dana, kada smo već pomislili da se „crkva u Hrvata“ bar privremeno povukla iz politike, te da će hrvatska nastojanja oko ulaska u Evropsku uniju na duže vreme neutralisati ili bar na najmanju moguću meru svesti antisrpstvo u Hrvatskoj, zlo se opet pojavilo. Sada u liku radnika na terenu, popisivača.
Naime, u Hrvatskoj je prvog aprila počeo popis stanovništva. Srbi strahuju od rezultata popisa i očekuju da budu svedeni na potpuno zanemarivu grupaciju, ispod ona tri procenta o kojima je Tuđman sanjao. Nestrpljivi da pričekaju okončanje procesa asimilacije, uslovljenog društvenim uređenjem u kojem nisi ravnopravan ako nisi Hrvat i katolik, a željni da za svoga života vide Hrvatsku bez Srba, predstavnici zla obnovili su skoro zaboravljenu formulu kojom je katolička crkva u prošlosti Srbe pravoslavce pretapala u grkokatolike. Znate, naravno, ko su grkokatolici. Pisao sam o njima na ovom mestu, pre nekoliko brojeva, kroz primer Žumberka.

PRAVOSLAVNA DALMACIJA
Već prvoga dana popisa u okolini Benkovca, Rijeke i Biograda na moru zabeleženi su slučajevi da popisivač odbija da kod Srba upiše versku odrednicu – pravoslavac, tražeći od osobe sa kojom razgovara da se izjasni kao grkokatolik.
Vratimo se u blisku prošlost, u oktobar 2009. godine. Važno je. Osamnaestog dana tog meseca, u selu Kričke – Dalmatinska Zagora, opština Drniš – pojavio se čovek u svešteničkoj mantiji, praćen grupom hodočasnika, koga bi, sudeći po odori, bradi, svešteničkom znamenju, mogli da svrstamo u pravoslavne sveštenike. I tu bi pogrešili. Čovek jeste svešteno lice, neodoljivo podseća na pravoslavnog popa, ali nije pravoslavni. Grkokatolik je.
U ovom slučaju radilo se o biskupu križevačkom i vladiki grkokatolika u Hrvatskoj, monsinjoru Nikoli Kekiću. Njega je pratio poverenik za grkokatolike Dalmacije protojerej Milan Stipić, ali i nekoliko katoličkih popova. Za svaki slučaj. Prvi put, posle stotinu godina, u selu Kričke pojavio se biskup grkokatolika. Zašto? Zbog obnove tamošnje grkokatoličke crkve, ali ne samo zbog toga, naravno.
Selo Kričke, uz susedne Baljke, tridesetih godina 19. veka bilo je mesto snažnog, žestokog i neravnopravnog sudara katoličke i pravoslavne crkve. Svesni da tadašnje Srbe drniškog i kninskog kraja ipak neće uspeti da prevedu iz pravoslavlja u katoličanstvo, kao što su planirali, te da ih tako pretope iz Srba u Hrvate, mozgovi katoličke crkve donose odluku da primene principe Unije i iskoriste povoljne društvene okolnosti – siromaštvo, glad, tešku borbu za preživljavanje – kako bi što veći broj Srba iz pravoslavlja prevukli u „vjeru carsku“, ali kroz mekšu formu, međufazu zvanu grkokatolicizam. Pravoslavcima koji to prihvate ostaje u crkveno-obrednom smislu sve po starom, ali sa priznanjem pape kao apsolutnog duhovnog i verskog vođe i potpunim odvajanjem od Srpske pravoslavne crkve.
Kao naručena realizatorima gornje ideje naruku je išla tadašnja situacija u kojoj su se našli sveštenici Srpske pravoslavne crkve u Kričkama i Baljcima, Petar Krička i Marko Busović. Prvom je umrla supruga, a on je nastavio da živi sa jednom ženom koja mu je pomagala u kući. Dotična je ostala u drugom stanju, što su tamošnji Srbi smatrali krajnjim nemoralom i zatražili od nadležne crkvene instance da nešto preduzme.
I pop u Baljcima Marko Busović bio je prilično slobodnog morala. On se, kao propali trgovac iz Šibenika, zamonašio u manastiru Krka i potom dobio parohiju u Baljcima. Tu ga je redovno posećivala jedna meštanka sklona raznim nestašlucima. I Srbi u Baljcima pobuniše se protiv svog sveštenika, tražili su da se ponaša drugačije, ali ovaj nije mario. Na upozorenja i opomene nisu reagovali ni Krička, ni Busović, pa je stvar došla do episkopa Rajačića, ali i do austrijskog guvernera u Dalmaciji Venceslava Lilijenberga, poznatog po krajnje neprijateljskom ponašanju prema pravoslavcima. O svemu ovome najbolje svedoči nezaobilazno delo episkopa Nikodima Milaša „Pravoslavna Dalmacija“.
Rajačić je u celom slučaju bio vrlo taktičan, davao je dvojici razvratnih popova nekoliko šansi da se poprave, ali bez uspeha. Krička i Busović odlaze u Split, kod biskupa Miočića, i tamo pristupaju Uniji, odnosno postaju grkokatolici. Želeli su da budu čisti katolici, ali im je Miočić u dogovoru sa Lilijenbergom savetovao grkokatoličku versku formu, polazeći od pretpostavke da će na taj način, povratkom u Kričke i Baljke, moći da privuku značajan broj Srba.
Sa bisagama punim novca popovi se vraćaju u svoja sela, podmićuju siromašne seljake, obećavaju im povlastice pred poreznicima i sudovima i beleže priličan uspeh. Već 1833. godine, samo dvanaest meseci posle pojave unijatstva u Dalmaciji, u Kričkama je bilo 95, u Baljcima 35, a u gradu Drnišu 14 unijata. Kroz vreme se taj broj povećavao, pa je 1875. godine župa u Kričkama imala 320 unijata, ona u Baljcima 278, u Vrlici 86 grkokatolika.

SRBI IZ BALjAKA
Početak dvadesetog veka grkokatolici drniškog kraja dočekuju u malom broju; bilo ih je svega 95. Stvaranjem države SHS unijati gube podršku koju su imali iz Vatikana i Beča i dodatno se tope, a sa Drugim svetskim ratom nestaju. Značajan broj grkokatolika sa ovog područja vratio se u okrilje Srpske pravoslavne crkve, ali su neki postali čisti katolici i žestoki Hrvati. Poslednji unijatski sveštenik u Dalmaciji bio je Janko Heraković, rođen u Žumberku. Njegov rođeni brat Nikola postavljen je za ustaškog načelnika opštine Drniš, već u aprilu 1941. godine.
Šta se dogodilo sa Kričkom i Busovićem. Ovog prvog ubio je neki Jovan Kašić, iz Žitnića, takođe grkokatolik, zbog neispunjenih obećanja, a to ubistvo austrijska vlast je iskoristila kao povod i uhapsila više uglednih Srba toga kraja, među njima i nekoliko sveštenika SPC. Nikome od njih nije dokazano saučesništvo u likvidaciji Petra Kričke. Onaj Busović se na smrt uplašio kada je Krička ubijen i pobegao je glavom bez obzira iz Baljaka. Navodno u Split. Unijatske crkve u Kričkama i Baljcima – zvane roge, zbog dva tornja – podignute su 1835. godine u organizaciji države. Ona u Kričkama je u Drugom svetskom ratu gotovo srušena, dok je crkva u Baljcima u mnogo boljem stanju.
Bio sam tamo nekoliko meseci pre spomenutih Kekića i Stipića. Selo je bilo pusto i razrušeno. Srbi iz Baljaka raseljeni su posle „Oluje“ širom sveta i nikada se neće vratiti. Pa čemu onda, pitate se, obnavljanje tih crkava? Odgovor znaju oni koji su popisivačima „sugerisali“ da preostalim Srbima u Dalmaciji umesto „pravoslavci“ napišu „grkokatolici“. Opaka je to rabota. Zlo ne miruje.

Izvor: PEČAT

 

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top