Ovakav Dodik odgovara jedino RS

Datum objave: utorak, septembar 6, 2011
Objavljeno u Ratko Dmitrović
Veličina slova: A- A+
Ratko Dmitrović
Ratko Dmitrović

Za razliku od drugih srpskih političara Milorad Dodik ima sposobnost da iz lokala sagleda globalnu sliku i svoju ulogu u njoj. To mu je omogućilo poziciju državnika, iako nema državu, čoveka realno velike moći kojeg ne vole vlastodršci ni u Zagrebu, ni u Beogradu

Pošto svaka hrvatska politika, evo već 150 godina, svoju motoriku obnavlja uglavnom ili samo na odnosu prema Srbima, bilo je pitanje vremena kada će službeni Zagreb, posle pada Miloševića, u vrhu srpske vlasti locirati nekoga kome će na leđa natovariti breme „velikosrpstva“. Našli su Koštunicu i od njega, onakvog kakav je, počeli da prave sotonu, nastavljača Miloševićeve politike, najvrednijeg đaka SANU, opasnost koja se nadima i preti tek uspostavljenom miru na Balkanu. Posle odlaska Koštunice u zavetrinu opozicionog delovanja na pozornici je ostao Tadić kome i najzlonamerniji Hrvat ne može pronaći ni srpski nacionalizam, ni antihrvatstvo. Naprotiv. Zameraju mu jedino što na „Oluju“ gleda malo drugačije od Jadranke Kosor i Vladimira Šeksa.
Istovremeno sa odvijanjem ovih procesa, nekako nasred puta između Beograda i Zagreba pojavio se „novi Milošević“. Tako je Stipe Mesić, još dok je bio predsednik Hrvatske, krstio Milorada Dodika.
„Dodik radi ono što je radio Milošević; On je velika opasnost za mir u Bosni; Dodik je Milošević i Karadžić u jednom telu“, galamio je Mesić. Dodik mu, razume se, nije ostajao dužan. On u verbalnoj politici nikome ništa ne duguje.
Naravno, nije se Dodik na političkom terenu Bosne i Hercegovine pojavio posle 2000. godine, do tada je iza sebe već imao tri godine staža na mestu predsednika Vlade Republike Srpske i ogromno iskustvo u opozicionom delovanju protiv Karadžića i Srpske demokratske stranke, ali nikada ga niko nije doživljavao kao žestokog srpskog nacionalistu.
Pa kako je onda Dodik postao i gore od toga, što reče Mesić, i da li Milorad Dodik, takav kakav je, sve više smeta Borisu Tadiću? Ovakvom kakav je.

GOVORI ONO ŠTO MISLI

Da bi se došlo do odgovora na ova pitanja valja poznavati biografije i politički put relevantnih učesnika u srpskoj državnoj politici od devedesetih do danas. Dodik spada u takve, bez obzira na to što ne živi i nikada nije živeo u Srbiji. Postojanje Republike Srpske i Dodika u njoj nezaobilazno je državno pitanje Srbije, uprkos činjenici da sadašnji beogradski vlastodršci to ne shvataju.
Milorad Dodik je jedini srpski političar, od Miloševića naovamo (uključujući i samog Miloševića), koji zna šta je sitna i krupna trgovina, kome su dva i dva uvek četiri, koji zna da svako davanje za posledicu ima primanje i obrnuto. Dodatna Miloradova vrednost leži u činjenici da je sve to lično iskusio, za razliku od Miloševića, Đinđića, Koštunice, Tadića…
Pre ulaska u politiku, još kao golobradi momak, Dodik je sa ocem i kamionom punim povrća i voća obilazio jadransku obalu; dok su se drugi kupali i provodili on je pekao zanat koji će mu kasnije, kad postane političar, koristiti više nego deset fakultetskih diploma. Doda li se tome prirodna bistrina, iskustvo stečeno u žestokim političkim obračunima, sa pobedama i porazima, te osećanje da se iz lokalnog sagleda globalno, dobije se Milorad Mile Dodik, ovakav kakav je poslednjih sedam, osam godina.
Nedavno je Emir Kusturica rekao da je Dodik jedini političar u regionu koji govori ono što misli. Savršeno tačna definicija.
Neopterećen tegovima kakve za sobom vuku Srbi iz Bosne koji su uzimali učešća u vladavini Srpske demokratske stranke, oslobođen mogućnosti prigovora o njegovom eventualnom doprinosu ratnim zločinima, etničkom čišćenju, genocidu i sličnim optužbama koje Srbima i RS dolaze iz Sarajeva i međunarodne zajednice, Dodik je dobio otvoren prostor na kojem će svoju ličnu politiku i politiku SNSD-a modelirati u skladu sa okolnostima, promenama na terenu, inicijativama iz centara moći lociranih daleko od bosanskohercegovačkih gudura.
Zato njemu nije problem da natrlja nos i Silajdžiću i Stipi Mesiću. Da kaže kako ga Sarajevo podseća na Teheran, da je Hrvatska nastala na zločinu i etničkom čišćenju. Ne bi to trebao da bude problem ni Borisu Tadiću. Ništa se njemu ne može staviti na teret iz vremena Miloševića, sa te strane Boris je potpuno čist, ali šta vredi. On ćuti i pred Mesićem i pred Jadrankom Kosor i pred strašnom sudbinom koja je zadesila Srbe u Hrvatskoj.

INTELIGENTAN I OBRAZOVAN

A kako je Dodik postao nacionalista? Nemam utisak da je on i za vreme rata bio bitno drugačiji. U pitanju je čovek izraženog ega koji bez velike muke neće pristati da raznosi i populariše tuđe stavove. Bilo čije; Karadžićeve, Biljane Plavšić…svejedno je. Čak i kad se sa njima slaže. Uostalom, za vreme svog opozicionog delovanja u Skupštini Republike Srpske Dodikovi nastupi nisu bili upereni protiv nacionalnih interesa Srba u Bosni, već zasnovani na upozorenjima da će kriminal unutar SDS-a i srpski kriminalci koje je SDS štitio srušiti pretpostavke za ostvarenje osnovnih ciljeva Srba u BiH.
Današnji kritičari Milorada Dodika spočitavaju mu primenu nacionalističke retorike kojoj sve do sredine protekle decenije nije bio sklon. Na tome je, kažu oni, dobio poslednje parlamentarne izbore u RS, kao i funkciju predsednika Srpske. Dodik, rekoh gore, reaguje u skladu sa datim okolnostima, a vreme na koje se ukazuje bilo je opterećeno žestokim, silnim i upornim nastojanjima delova međunarodne zajednice i vlade u Sarajevu da se Republika Srpska ili ukine, ili svede na regiju sa isključivo ekonomskim predznakom.
Taj proces pratilo je sramno ignorisanje srpskih žrtava, uz maksimalno medijsko i političko eksploatisanje zločina počinjenih nad Bošnjacima. To niko normalan i uravnotežen nije mogao da prećuti, a kamoli čovek koji ima ambiciju da preuzme vlast u Srpskoj. Tu se jednostavno radilo o pitanju morala i časti. Dodik je odbio da ćuti pred dvojnim standardima i ponašanjem Pedija Ešdauna i njemu sličnih, pred nadobudnim predstavnicima američke administracije u Bosni i privremenim bosanskim konagdžijama kojima je u oči govorio: „Kako ste došli tako ćete i otići iz Bosne. Vi ste ovde prolazni, a ja sam trajan“.
Ranije, dok je još bio neki faktor u Bosni, Haris Silajdžić je svaki javni istup koristio za obračun sa Dodikom. Onih nekoliko susreta sa Tadićem Haris je shvatao kao šansu za uticaj na „beogradskog sultana“, da pripomogne kako bi se „onome iz Laktaša“ uvrnule ruke. To će, bio je uporan Silajdžić, Amerika primiti sa velikim odobravanjem i svakako će koristiti Srbiji. Ima informacija da je Tadić u više navrata od Dodika tražio mekše stavove prema Sarajevu, kooperativnost u kontaktima sa međunarodnim posrednikom za BiH i raznim administratorima iz inostranstva, ali da je to Dodik u startu odbijao.
Raznorazni eksperti za Balkan, iz Londona, Vašingtona, Brisela, opisujući Milorada Dodika podvlače da se radi o inteligentnom, ali slabo obrazovanom čoveku. Ovo oko obrazovanja ne stoji jer način na koji Dodik balansira između Moskve, Vašingtona i Brisela govori da globalnu politiku poznaje bolje od svih drugih aktera srpske politike, a to, priznaćete, nije moguće bez solidnog obrazovanja, pre svega iz istorije.
I još nešto; upoređivanjem današnjeg Dodika sa onim iz sredine devedesetih dovodi do čvrstog zaključka da je Mile jedan od retkih u srpskoj politici koji konstantno uči i to – a ovo je posebno važno – na greškama drugih. Zato mu se do sada nije dogodilo ništa od ovoga što se konstantno događa predsedniku Srbije Borisu Tadiću.
Koliko široko Dodik sagledava i razume politiku, položaj Bosne i Republike Srpske u njoj, bolje od svega drugog, govori činjenica da je za specijalnog savetnika imenovao čoveka koji se zove Arie Livne, Izraelca, Jevrejina vojvođanskih korena. Onaj ko nešto zna o gospodinu Livne, njegovom uticaju u američkim i vanameričkim neformalnim krugovima gde se kreira svetska politika, zna o čemu govorim.
Sve više verujem da je Tadićevo zatezanje oko severa Kosova i Metohije poslednjih dana, posledica toga što predsednik Srbije zna šta ga čeka kad u nastavku serije poniženja proguta i taj zalogaj koji mu je nedavno servirala Angela Merkel. Čeka ga obračun sa Miloradom Dodikom, odnosno svođenje sadašnjeg predsednika Republike Srpske na nivo moći i uticaja kakvim je svojevremeno raspolagao Nikola Poplašen. Znači… nula.
Dodik treba međunarodnoj zajednici u Bosni, ali ne ovako jak i moćan. Vašington i London Bosnu vide kao zemlju u kojoj se nabujalom islamu mogu suprotstaviti ili oružjem, što svakako žele da izbegnu, ili uspostavom terazija na čijem će drugom tasu biti Srbi, kao sastavni deo bosanske vlasti, onaj deo koji treba islam da drži u mestu. Dodik je to odavno shvatio, ali ne pristaje da igra tu ulogu. On stalno, što direktno, što posredno, poručuje međunarodnoj zajednici da se Srbima u Bosni neće i ne sme dogoditi ono što se dogodilo Srbima u Hrvatskoj i na Kosovu. To upozorenje ima prizvuk pretnje na koju zajapureni istomišljenici Pedija Ešdauna nemaju odgovor.
Svet se u poslednjih deset godina menja velikom brzinom i tu brzinu Milorad Dodik uspeva da prati. Tadić od svega toga ne vidi ništa. Njemu je i Turska, sa sve brutalnijim uplivom na Balkan i Bosnu, poželjan partner, a Hrvatska „srpski prijatelj“. To Dodik ne razume jer za takvu politiku Tadić (Srbija) ništa ne dobija. Zato Milorad Dodik, ovakav kakav je, ne odgovara ni Zagrebu, ni službenom Beogradu, ni Istambulu. Odgovara samo Republici Srpskoj i tamošnjim Srbima. Malo li je?

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top