Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Наша је дужност и обавеза да код Шаранове јаме на Велебиту, подигнемо капелу Јадовничким новомученицима.

Освајање слободе оружјем и уставом

Датум објаве: среда, фебруар 15, 2017
Величина слова: A- A+

У спомен на два важна догађаја – народни збор у селу Орашцу на којем је донета одлука о подизању Првог српског устанка (1804) и доношење првог српског устава (1835) – 15. фебруар се обележава као Дан државности

Карађорђе Петровић, вожд Првог српског устанка и Димитрије Давидовић, творац првог устава (Фотографије Википедија)
Карађорђе Петровић, вожд Првог српског
устанка и Димитрије Давидовић, творац
првог устава (Фотографије Википедија)

„Којекуде, ја сам љут и прек човек. Ако неко не послуша и ако пође у страну ја ћу тога да убијем, а којега ухватим у издаји тога ћу да обесим и на страшне муке да ударим. Бојим се да ћете ме замрзети и сваки на своју страну вући, па онда од нас ништа неће бити….“ Овим речима се, према сачуваним изворима, Карађорђе обратио окупљеним кнезовима и народним старешинама на збору у Марићевића јарузи, у селу Орашцу, на Сретење 15. фебруара  (2. фебруара по јулијанском календару) 1804. године. После тога они су узвикнули „баш такав нам и треба“ и Карађорђе је, после краћег размишљања, прихватио да стане на чело устанка.

У спомен на тај догађај – збор у Орашцу на којем је пре више од два века донета одлука о подизању Првог српског устанка, али и на 1835. годину када је на Сретење Кнежевина Србија добила свој први (за оно време веома либералан) устав, данас се обележава Дан државности. Овај државни празник установљен је јула 2001. године, одлуком Народне скупштине Републике Србије, а први пут је као такав обележен годину дана касније.

У чему је значај ових догађаја и због чега су они тако важни за нашу историју да се обележавају као државни празник?

Први српски устанак подигнут је фебруара 1804. и трајао је до лета 1813. године. Oзначио je почетак стварања модерне српске државе и почетак борбе нашег народа за коначно ослобођење од турске власти. Устанак је избио у области познатој као „Београдски пашалук“ (односно Смедеревски санџак), која је обухватала данашњу Шумадију, Поморавље, као и делове западне и источне Србије. Била је то погранична област према Аустрији, у којој је живело око 400.000 људи, углавном Срба. Узрок устанка била је сурова владавина четворице дахија – турских одметника који су 1801. насилно преузели власт у пашалуку, а непосредни повод „сеча кнезова“ почетком 1804. Током ње прво су убијени Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин, а потом још око сто угледних Срба. Била је то кап која је прелила чашу и навела народне старешине да отпочну припреме за отпор. О томе сведочи и Вук Караџић: „Народ пак, коме је зулум ионако био додијао, стане се већма и већма бунити, не знајући нико зашто Турци сијеку, сваки се морао бојати да и на њега ред не дође. Кад се већ стане бројати, овога су посјекли, овога убили из пушке, овога затворили, онда ови бјегунци стану тражити један другога. Тако се састану Црни Ђорђије, Јанко Катић и Васо Чарапић са другим бегунцима, пак још стану прибирати к себи и ајдуке и стану се договарати шта ће сада радити.“

Коначно, одлука о подизању устанка донесена је на народном збору у селу Орашцу, на верски празник Сретење. Дошло је око 300 најугледнијих Срба, углавном из Шумадије. На том збору, одржаном у Марићевића јарузи, за вођу устанка је, према сачуваним сведочанствима, прво предложен хајдук Станоје Главаш, а потом и Теодор Марићевић, али су обојица то одбили. Трећи избор био је Ђорђе Петровић Карађорђе, бивши фрајкор и угледни трговац из Тополе, који се одавно прочуо по својој храбрости и поштењу. После његовог избора устаници су се заклели пред протом Атанасијем и буна на дахије могла је да почне.

Поред Шумадије устанак је букнуо и у другим деловима пашалука. Тако је у почетку мала „буна на дахије“ временом прерасла у устанак против турске власти. Устаници су за кратко време ослободили цео Београдски пашалук и однели више блиставих победа, међу којима су најпознатије на Иванковцу (1805) и Мишару (1806), а почетком 1807. године су освојили и Београд. Исте године устаници су одбили  „Ичков мир“ и уз помоћ Русије, која је и сама ушла у рат са Турцима, до 1813. очували слободну територију на којој су изградили своју државу – створивши органе власти, законе, школе… Али, због напада Наполеона, Русија је са Османским царством 1812. склопила по Србе неповољан Букурештански мир, који су устаници одбили. То је био повод да султан лета 1813. пошаље огромну војску на Србију и нападајући је из свих праваца скрши отпор устаника. Али, једном започета борба за слободу и стварање државе више се није могла зауставити.

Карађорђево дело наставио је, додуше другачијим методама и под новим међународним околностима, Милош Обреновић. Он се после Другог српског устанка (1815) вештом политиком изборио да Срби добију мању аутономију, а Хатишерифом из 1830. године и кнежевину, која је унутар Османског царства имала висок степен самосталности. Тада се, после добијања „државе у држави“, указала потреба да она добије и правни оквир будући да је до тада Милош владао као самодржац.

Тај посао поверен је Димитрију Давидовићу, кнежевом секретару, ученом човеку и првом српском новинару, родом из Земуна. Он је, надахнут француском уставном традицијом, израдио тзв. Сретењски устав, прозван тако јер га је Народна скупштина сазвана у Крагујевцу усвојила на Сретење 1835. године. Био је то за оно време веома либералан устав, по угледу на француски и белгијски, какав није имала већина европских држава. У овом уставу, који је предвиђао поделу извршне власти између кнеза Милоша и државног Савета, поред осталог се каже: „Сваки Србин и без сваке разлике једнак је пред законима србским, како у одбрани, тако и у казни, на свим судовима, од најмањег до највећег (члан 111). Како роб ступи на србску земљу, од онога часа постаје слободан, или га ко довео у Сербију, или сам у њу побегао (члан 118).”

Тако је Србија добила свој први устав, због чега се 15. фебруар обележава и као Дан уставности. Али, Сретењски  устав није био дугог века. Због његове слободоумности, али и чињенице да је донесен без претходног споразума са Портом (турским султаном и његовом владом) и Русијом, убрзо је стављен ван снаге. Године 1838. Србија је добила нови устав познатији као „Турски“. Он је веома ограничио власт кнеза Милоша, стварањем Савета од 17 чланова (изабраних из реда народних старешина) који су практично постали главни орган власти. Не желећи да прихвати устав који му је ограничио власт, Милош је следеће године напустио Србију. Тада је почео нови период наше историје познат као „владавина уставобранитеља“.

Тако су ова два догађаја – почетак Првог српског устанка и доношење првог устава – сваки на свој начин одредили нашу историју.

Обичаји и веровања

Сретење је верски празник који се обележава четрдесет дана после Божића. Према Библији, тога дана Богородица је у јерусалимски храм донела малог Исуса где га је старац Симеон Богоносац препознао као спаситеља (месију). Због овог сусрета данашњи празник се и назива Сретење.

За овај празник везују се и многи народни обичаји и веровања. На пример, ако је на Сретење облачно, крај зиме ће бити топао, а уколико је сунчано, остатак зиме биће хладан и ветровит.

Сретење је у народу одувек био омиљен празник, па није ни чудо што су се многи важни догађаји из наше историје догодили баш на тај датум.

Аутор: Јован Гајић

Извор: ПОЛИТИКА

Везане вијести:

Остружница срце српских устанака | Јадовно 1941.

Обележавање 206. годишњице Боjа на Делиграду

Почело обиљежавање 213 година од Првог српског устанка …

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top