Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Оружани прогон Срба са Билогоре

Датум објаве: петак, јун 4, 2010
Величина слова: A- A+
Дио дворишта концентрационог логора у згради Окружног суда Госпић. Слика преузета из књиге Комплекс усташких логора Јадовно 1941. аутора др Ђуре Затезала
Дио дворишта концентрационог логора у
згради Окружног суда Госпић

Напад паравојних формација међународно непризнате Хрватске на Билогору почео је концентричном ватром и наступањем из правца Велике Писанице, Великог Грђевца, Грубишног Поља, Д. Рашенице и Вировитице. Најжешћи окршај одвијао се и збио на ужем подручју источне Билогоре 31. октобра 1991. године на прилазима Зрињској и Горњој Ковачици, на сјеверном врху Грубишног Поља и на прилазима Горњој Рашеници и Лончарици.

Нити један обрамбени положај Срба тога дана није пао у руке нападача. У току вечери и ноћи из готово свих села кренуле су колоне трактора са приколицама, приватних камиона, комбија и особних аутомобила. Оне су се од почетка Дапчевачких Брђана слијевале у једну колону која је касније сезала од Мале Ператовице до Кореничана. У колону су се укључили и браниоци Билогоре. Положаји су падом мрака напуштени, а пред зору су остали празни.

У савлађивање блатног и мочварног, а према Турчевић Пољу и клизавог пута уложени су надчовјечански напори. Додатна невоља била је ниска температура. У тракторским приколицама и камионима свијет се напросто смрзавао непомично сједећи десетине сати. Ништа боље није било нити у комбијима и аутомобилима, који су сваки час стајали или су били гурани и извлачени по леденом блату. Кад се колона коначно извукла на асфалт, била је дуга километре и километре. У свом саставу имала је око 600 разних возила, а највише трактора са приколицама и у њима око 4.000 промрзле, али спашене чељади. Правац кретања – Окучани, Стара Градишка, Бањалука. Циљ је био Србија.

У подруму школе у Великој Ператовици био је затвор за који је био одговоран чувар Божо Трбојевић. Божо је био тешки инвалид у ногу. Оставши сам у ноћи, а знајући да су већ сви отишли, морао је сам донијети одлуку што да ради са шест затвореника. Знао је да су то, наводно, тешки злочинци, а свјестан своје физичке неспособности да их тјера пред собом неповезане и по ноћи, донио је одлуку да их поубија. Резултат тога стравичног чина није провјеравао из личних сигурносних разлога. Кренуо је за колоном и негдје при крају Велике Дапчевице, већ у зору, примили су га у једну тракторску приколицу. Ово ми је Божо, негдје концем рата, испричао у својој викендици повише Смедерева.

Зенге су сутрадан опрезно прилазили рововима до којих јучер због убитачне ватре нису могли доћи. Послије дуго оклијевања, сумњичења и опреза, наводно тек око подне ушли су у празне ровове! Дакле, што се битке тиче, то се завршило јучер – кад је сватко збринуо своје рањене и покупио мртве. А онда – они не би били они, да не чине звјерства и злочине. У Дапчевачким Брђанима на кућном прагу су убили Раду Кравића, старог око 55 година. У Лончарици су, у његовом властитом дворишту, заклали Мишчевић Живка, старог око 50 до 55 година. У Тополовици су у својој кући заклани Љуба и Љубан Ормановић, супружници, стари преко 65 година. То нису једини примјери. За илустрацију, и ово је више него језовито. Почела је, још 1941. до 1945. године научена пљачка напуштених кућа. Многе су и попаљене. Бестијални и беспримјеран рушилачки нагон свега што је српско представља минирање и паљење српских кућа у великом, углавном српском селу Мали Грђевац[11]. Он је дословно сравњен са земљом. Успут речено, у дане тзв. „Откоса 10” у томе мјесту није испаљен нити један метак отпора.

* До 2. св. рата Горњим крајем је називан дио Грубишног Поља од центра до краја мјеста идући према Ператовици, одн. Вировитици. Послије рата ова улица се звала од раскршћа до Сингеровог сокака (према Сталовици) улицом Ивана Сењуга–Ујака, а од овог сокака до врха мјеста (до шуме) улицом Жртава фашизма.

** Од УКУПНО 113 српских кућа 1941. године (58% свих имања) 2009. године је остало 7 породица са два и више чланова, те 5 породица са једним чланом. Дакле, од 1940. до 2009. године угасило се, нестало је, домаћинство 101 српске породице што износи 89,38 посто.

*** Власник крчме „Стари граничар“ коју је касније купио Хрешић

Све ове бестијалности, без примјера у цивилизираном свијету, праћене су оркестрираном, огавном пропагандом и вријеђањем основног достојанства једног народа. Спомињана су имена часних и поштених људи и жена из тога народа и лажно оптуживани за аморална дјела, управо таква каква су над њиховим сродницима почињена. Успут су порушена сва обиљежја усташких злочина и антифашистичке борбе из Другог свјетског рата. Билогорски крај остао је без Срба и без свих обиљежја злодјела које су им учиниле хрватске усташе 1941. до 1945. године и хрватске неоусташе 1991. и наредних година.

Еклатантан, управо беспримјеран узорак гашења српских огњишта и нестајања народа представља горњи крај, сада града Грубишног Поља. Тај дио мјеста носио је име улица Жртава фашизма. Безобзирно бришући трагове својих недјела, власт хрватског народа преименовала га је у улицу Краља Звонимира. Уз ту част великану хрватске историје, локални оци требали су одредити и краљевско столовање – било на Трандлеровој дјетелини, било у Киселовом јарку. То драстично стање ствари и ток нестајања стално су били незапажени, гурнути су у страну.

Посљедице ове посљедње (да ли и задње?) геноцидне усташке етапе јасно су видљиве на приложеном цртежу који приказује ушорене куће са презименима домаћина 1940. године. Црним квадратићем означени су редни бројеви кућа у којима данас више нема Срба.

Геноцид је учинио своје, а остатке ће позобати свакојака асимилација.

Дио дворишта концентрационог логора у згради Окружног суда Госпић. Слика преузета из књиге Комплекс усташких логора Јадовно 1941. аутора др Ђуре Затезала
Дио дворишта концентрационог логора у згради Окружног суда Госпић. Слика преузета из књиге Комплекс усташких логора Јадовно 1941. аутора др Ђуре Затезала
Цртеж остатака логора Јадовно (Коста Ј. Поповић из Новог Сада, син убијеног др Јована Поповића из Сремских Карловаца, 26. јул 1947). Слика преузета из књиге Комплекс усташких логора Јадовно 1941. аутора др Ђуре Затезала
Цртеж остатака логора Јадовно (Коста Ј. Поповић из Новог Сада, син убијеног др Јована Поповића из Сремских Карловаца, 26. јул 1947). Слика преузета из књиге Комплекс усташких логора Јадовно 1941. аутора др Ђуре Затезала
 Шематски приказ логора Јадовно. Слика преузета из књиге Комплекс усташких логора Јадовно 1941. аутора др Ђуре Затезала

Шематски приказ логора Јадовно. Слика преузета из књиге Комплекс усташких логора Јадовно 1941. аутора др Ђуре Затезала
Јадовно, 2007. године. Девастирано спомен-обиљежје (аутор Ђуро Затезало)
Јадовно, 2007. године. Девастирано спомен-обиљежје (аутор Ђуро Затезало)
Јадовно, 12. мај 2006. године. Девастирано спомен-обиљежје, без иједне спомен-плоче. (аутор Душан Басташић)
Јадовно, 12. мај 2006. године. Девастирано спомен-обиљежје, без иједне спомен-плоче. (аутор Душан Басташић)
Јадовно, 12. мај 2006. године. Шаранова јама, свијећа и икона Богородице. (аутор Душан Басташић)
Јадовно, 12. мај 2006. године. Шаранова јама, свијећа и икона Богородице. (аутор Душан Басташић)
 Шема комплекса усташких логора Јадовно са губилиштима
Шема комплекса усташких логора Јадовно са губилиштима

[11] Миниране куће у Малом Грђевцу, 1991. година (погледај на стр. 166.)

 

< Мирко Почуча се није дао ухапсити                 Садржај                Јаме пуне поклане дјеце у Доњој Градини нису дјечије гробље >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top