Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Околности под којима су усташе ликвидирали логор Јадовно – Књига Јадовно 1.

Датум објаве: уторак, фебруар 14, 2017
Објављено у Комплекс Јадовно
Величина слова: A- A+

Logor-Jadovno-1947Од окупације, 14. априла, па до Римских уговора између Краљевине Италије и НДХ, 18. маја 1941, у Лици су војну и цивилну власт вршили Италијани. Под њиховим покровитељством и заштитом је у Госпићу и читавој Лици брзо успостављена усташка власт, како на цивилном тако и на војном плану.

Од Римских уговора па до 26. августа, Лика је била обухваћена тзв. другом демилитаризованом зоном италијанског окупационог подручја у НДХ, с јасно одређеним правима сваке потписнице уговора. У тој зони је цивилна власт била у надлежности НДХ, која је систематски проводила геноцид над српским народом, посебно изражен у првом масовном логору смрти Јадовно на Велебиту.

Пошто је крајем јула и почетком августа 1941. године букнуо устанак на подручју Кордуна, Баније, Лике и Книнске Крајине, уз истовремени талас отпора у Србији, Црној Гори и Босанској крајини, Италијани су крајем августа и почетком септембра реокупирали другу и трећу зону, како би сачували интересе који су устанком били угрожени. При том су сматрали да су хрватске усташе превршили сваку мјеру масовним убијањем српског становништва, што је изазвало нагло ширење устанка угроженог народа, а сама НДХ се показала немоћном да га угуши или обузда. Због тога су италијанске трупе поново преузеле војну и цивилну власт у другој зони и забраниле усташама даља масовна убиства у логору Јадовно и логорима на отоку Пагу. То је условило присилну ликвидацију комплекса првог усташког логора смрти.

Италијанска 2. армија је реокупирала другу и трећу зону на основу наређења које је добила 15. августа, чиме је НДХ, иначе савезник фашистичке Италије, стављена пред свршен чин. Стога је ужурбано приступила ликвидацији логора и уклањању трагова злочина. Ликвидирање се сводило на масовно убијање хиљада заточеника у логорском комплексу Јадовно, што је трајало од 10. до 25. августа, са циљем да их Италијани затекну што мање. О овим збивањима свједочи извјештај Заповједништва I хрватске оружничке пуковније од 22. августа 1941, упућен Равнатељству за јавни ред и сигурност НДХ, у којем је наведено да су усташе због доласка италијанске војске били присиљени ликвидирати комплекс логора Јадовно, што је значило и све његове збирне логоре и сабиралишта.

Због тога је реално закључити да би логор Јадовно потрајао и дуже од четири мјесеца да се Срби нису подигли на устанак, што је условило компликовање односа НДХ и Италије, јер је устанак угрозио интересе окупатора. Да се устанак у то вријеме заиста брзо и масовно развијао показује низ докумената, а увјерљиво потврђује и допис који је Јурица Фрковић, велики жупан у Госпићу, упутио 10. октобра 1941. доглавнику и војсковођи НДХ Славку Кватернику. У њему, поред осталог, пише: „Данас сам вам упутио једну брзојав, која се односи на потребу гледе брже заштите нашег угроженог становништва. Сигурности ради, шаљем вам по Јоси Аџији ово писмо, па ћете према приложеним извјештајима које сам данас примио, те мојим приказом имати праву слику садашњег стања о Лици. Много наших мјеста остало је без најнужније обране, јер су се савезници уколико су и таквим били повукли због опасности од комуниста и четника.“[1] Фрковић надаље износи податке који указују на све веће и учесталије акције устаничке војске, те истиче да се већ обраћао за помоћ Повјереништву у Сушаку и Министарству унутрашњих послова у Загребу, али без резултата. Зато додаје: „Одлучио сам господине Доглавниче да замолим Вас, да овом народу који је највише дао, те који највише даје и у крви допринаша за слободу и сигурност НДХ, народу којег и ви добро познате, дадете у овим часовима помоћ која би се састојала да се пошаље по нашим мјестима и расподијели наша војска или да се народ одан држави и савезницима наоружа.

Уколико пак не буде успјеха, присиљен ћу бити затражити оставку мога положаја и мислим да ће бити часније да одем у Босну или Русију у борбу против четника (партизана, прим. аутора) и бољшевика.

Поново Вас молим и у име народа заклињем да још док није касно пошаље се најнужнија помоћ.“[2] У новонасталој ситуацији, поглавник Павелић је наложио усташком допуковнику Максу Лубурићу да у што краћем времену, прије наиласка италијанске војске, ликвидира логор Јадовно на Велебиту, његове помоћне логоре, као и логоре на отоку Пагу. Лубурић је задатак проводио изузетно ревно, настојећи да што прије побије заточенике и на тај начин ликвидира логор, плашећи се да га у томе не омете устаничка војска. О другом начину укидања логора осим убијања заточених о његовом премјештању у унутрашњост или одвођењу људи у друге логоре или затворе, није се ни помишљало. Све до 18. августа, заточеници су упућивани у Јадовно и убијани над успутним безданим јамама или пак у самом логору. Посљедњу групу у логору, 1.200 Срба и 300 Јевреја, усташе су побили између 15. и 20. августа. Један дио људи су убили у непосредној близини логора, а њихове лешеве бацили у јаму удаљену 30-40 метара на југ, док су остале приморали да себи ископају раке на простору логора. Потом су преко побијених набацали камење, стабла и грање, настојећи да избришу трагове својих злочина.

Средином августа је у Јадовном усмрћено и 3.000 Срба који су тих дана и ноћи допремљени из логора Слана.[3] Вијести о доласку италијанских војника су стизале најприје на Паг, па су се усташе чувари логора Слана распоредили једни су затворенике убијали на отоку, други на мору, а трећи их одвозили у Карлобаг и даље на Велебит, гдје су логораше бацали у бездане поноре. Свједочећи о ликвидацији посљедњих заточеника у Јадовну, Александар Блајсвајс је у изјави навео: „Из разговора с тајником Равнатељства за јавни ред и сигурност у Госпићу који сам имао приликом свог отпуштања из заточеништва, сазнао сам да на дан мог отпуштања, тј. 15. августа 1941. године, на Јадовном није било више јеврејских омладинаца из чега јасно произлази да је покољ извршен прије тога датума.“[4] Овај навод одговара изјави Драгутина Кона, који се сјећа лика усташе који је дошао у усташки табор и таборнику предао два пакета неких докумената. Стављајући их на сто, рекао је: „Готови су“. На то је таборник, дотичући ножем један од пакета, изустио: „А то су они комунисти“. Кон је видио да су на столу легитимације и индекси и схватио да је то све што је остало од побијених у логору Јадовно. Могао је бити управо 15. август, јер су до тог дана били ликвидирани Јевреји, а током идућих пет дана и сви заточени Срби. У сабирни логор Овчара, у којем је Кон тада био, усташе су 20. августа довезли лопате, пијуке, казане и други прибор с Велебита. Са усташама су приспјели и два заточеника и два дјечака старости око 10 година, који су послужили при утовару и истовару алата. Они су били једини преживјели из логора гдје се за живот није смјело знати. Пошто је препознао алат, јер га је запамтио у логору Јадовно, Кон је закључио: „Моје сумње биле су потврђене. Јадовно је ликвидирано убиством свих преосталих заточеника.“[5]

У изјави датој 2. јула 1945. године Мато Бутковић је описао трагове погубљења посљедњих заточеника у логору Јадовно. У то вријеме је он, заједно с још 32 Хрвата католика, био довезен у логор, али се у њему није налазио више ниједан човјек. Затекли су разбацани пртљаг, неке кофере, дијелове одјеће, шешире, опанке и разне друге предмете. Један дио ствари су покупили, натоварили у камион и вратили се у Госпић, гдје су их усташе затворили у казнионицу Окружног суда. Овдје се још увијек налазило око 2.000 заточеника.[6]

И према изјави Беле Хохштетера од 12. априла 1959. године, који се августа 1941 налазио у Госпићу, логор Јадовно је ликвидиран у времену до 20. августа. Хохштетер наводи да су усташе и кључари ћелија у казнионици причали о томе међу собом.

Истовремено с ликвидацијом логора Јадовно, усташе су ликвидирали и заточенике логора Слана на отоку Пагу. Поред тога што су убијали логораше на отоку и што су наведених 3.000 Срба упутили у Јадовно, у времену од 12. до 20. августа су у два наврата са отока превезли 800 мушкараца, жена и дјеце, те три пута по 150, и све их побили над јамама логора Ступачиново. Лубурић је у својим говорима увјеравао Србе које су превозили у Карлобаг да одлазе кућама или на рад у Њемачку, па су се многи добровољно јављали и одлазили у правцу Велебита, али су код Башких Оштарија скретали ка Ступачинову.

Миро Брајковић из Пуле је у изјави од 21. септембра 1985. године изнио да је у Карлобаг приспјео из Илирске Бистрице с „Краљевском дивизијом“ (италијанска дивизија „Ре“), у којој је задржан као преводилац са италијанског на хрватски језик. Већ трећег дана по доласку, чуо је митраљеску паљбу са Пага. Брајковић наводи да је то могло бити 20. или 21. августа. Команда његове дивизије је из разговора с предсједником мјеста Карлобага сазнала да на Пагу усташе убијају заточенике. Пошто је добио ово објашњење, његов старјешина, потпуковник, наредио му је да с два моторна чамца и водом војника пређе на оток и установи шта се дешава и ко пуца. Дошавши на оток, увјерили су се да усташе масовно убијају заточенике. Тога дана се италијански војници нису вратили, већ су у чамце укрцали око 120 жена и дјеце и тек понеког мушкарца и послали их за Карлобаг. Војници су се задржали на отоку спречавајући усташе у ликвидацији посљедњих заточеника. Италијанска команда у Карлобагу је храну припремљену за ручак подијелила женама и дјеци, а својој војсци дала суве оброке. Брајковић се вратио на Паг с три моторна чамца и њима пребацио око 200 жена и дјеце, а потом је с војском на оток отишао и сам потпуковник и превезао у Карлобаг још 50 логораша и већи дио усташке посаде. Италијански стражари су мотрили на усташе, не дозвољавајући им да се приближе женама и дјеци. Послије ручка је командант дивизије наредио једном усташком заповједнику да у италијанске војне камионе укрца људе, жене и дјецу и одвезе их у Госпић, одакле ће отићи својим кућама. Заповједник је у три камиона укрцао 120 мушкараца, жена и дјеце и одвезао их у правцу Госпића. Међутим, управо у вријеме када је у Карлобагу био очекиван његов повратак, око 15 сати, из Башких Оштарија је стигао један човјек и италијанску команду обавијестио да су усташе све људе, жене и дјецу, искрцали код села Ступачинова, побили их мацолама и ножевима, те побацали у бездану јаму. Пошто је чуо ово, италијански потпуковник је усташе притворио у приземљу зграде опћине у Карлобагу, а када су се вратили они с камионима, све их је присилио да напусте мјесто. Преостали логораши, њих 250, сљедећег дана, 21. августа, у пратњи италијанских војника су превезени у Госпић. Тако су се, захваљујући Италијанима, посљедњи заточеници из логора Слана спасили сигурне смрти, бар за неко вријеме. Но, њихова је судбина и даље била неизвјесна, пошто су их, заједно са заточеницима из Овчаре, усташе упутили у логор Јастребарско.

Изјава коју је дао Миро Брајковић, припадник италијанске јединице која је успјела да спријечи усташе да побију и посљедње заточенике у овом злогласном логору, демантује тврдње неких свједока да је доласком Италијана на оток спашено 450 људи, показујући да их је било само 250.[7] Скоро сви Срби заточени у логору Слана побијени су до 20. августа. Само је мали број њих био међу онима које су Италијани извели, углавном су то били Јевреји и неколицина Хрвата.

О размјерама злочина почињеног у логору Слана свједочи и жалба јавног тужиоца Воје Масникосе, упућена 24. октобра 1953. године Окружном суду Задар на пресуду злочинцу Луки Барјашићу, који је с других 180 усташа учествовао у масовном убијању заточеника на отоку Пагу. Тужилац у жалби тврди да су они у само 45 дана побили 10.000 Срба и Јевреја: „Ово указује да су у 1. усташкој сатнији 5. бојне били такви злочинци да им је и поред свирепих злочина широм НДХ тешко наћи премца, па и међу хитлеровским СС јединицама које су биле специјализиране за масовна уништења у злогласним концентрационим логорима.“[8]

У вријеме ликвидације посљедњих логораша у Јадовну и Слани, заточеници у логору Овчара су сакупљали љетину с напуштених српских имања, не слутећи да усташе које су их надзирали само смишљају како да их покупе и одведу на губилиште прије но што дође италијанска војска. Заточени у казнионици Окружног суда су осјетили знатну узнемиреност и ужурбаност усташа и казнионичких стражара, али нису знали шта се дешава ван затворских зидова. У зору 18. августа, њих 1.100 су почели да сврставају у већ уобичајене колоне и везују жицом и уздужним ланцем. Све до један сат послије подне, стајали су у дворишту, без хране и воде, чекајући да пођу на пут смрти у логор Јадовно. Међутим, тек што су кренули, док још цијела колона није ни изашла ван затвора, изненада им је било речено да се врате. Заповједници пратње су усташама наредили да их одвежу, што су неки спроводници, протестујући и псујући, одбили да ураде, па су већ одвезани затвореници ослобађали своје сапатнике.

Само дан раније, 17. августа, из казнионице Окружног суда је у четири наврата у логор Јадовно отпремљено 700 Срба. То су били посљедњи заточеници који су из концентрационог логора Госпић одведени на стратиште и бачени у Шаранову јаму. Већина њих је била из Херцеговине. Они су међу посљедњима и доведени у овај логор.

Људи који су враћени у казнионицу 18. августа једва да су се у њој и задржали. Наредног дана су између три и шест сати повезани и одвезени на жељезничку станицу Госпић, гдје су их усташе држали у сабиралишту све до ноћи, а затим их укрцали у 13 теретних вагона, на које су ставили катанце. У извјештају 1. хрватске оружничке пуковније од 22. августа, упућеног Равнатељству за јавни ред и сигурност НДХ, о догађајима везаним за концентрациони логор Госпић пише: „Дана 19. овог мјесеца од 3 до 6 сати на 36 теретних самовоза одвежени су четници из сабирног логора из Госпића на овдашњу жељезничку постају, гдје су утоварени у вагоне и одвежени у правцу Загреба. Точно одредиште се није могло утврдити.“[9]

Без хране и воде, по 80 и више душа се тискало у загушљивим вагонима, трпјећи неизвјесност куда их шаљу. Италијански војници који су били на станици фотографисали су их док су довожени камионима, злостављани и укрцавани. Кроз прозорске решетке вагона њима се на италијанском језику успио обратити Душан Вучевац, лугар из Високог, тражећи воду и цигарету. Окупаторски војници, колико су решетке дозвољавале, додавали су заточеним Србима воду, цигарете и понешто круха, док су им усташе пријетили: „Није ово Италија, ово је Хрватска.“

Тога 19. августа, плашећи се устаника, али и Италијана, који су се приказивали као заштитници српског народа, из Госпића су се склањали и поједини чланови усташке организације. Бјежало је и цивилно становништво, осјећајући се кривим за злодјела над Србима, која овдје нису била никаква тајна.

У наведеном извјештају 1. хрватске оружничке пуковније даље стоји: „У току 19. овог мјесеца међу становништвом у Госпићу се поговара, да су италијанске власти тражиле окупацију цијелог подручја Лике до закључно линије Карловац-Бихаћ-Книн. Услијед овог поговарања, те чињенице да су усташке формације одлазиле у Загреб, настала је у Госпићу паника у толикој мјери да је хрватски живаљ почео да бјежи у правцу Загреба користећи влакове и самовозе.

Неки су и успјели отићи док ово није запажено, па је од Котарске области обустављено даљње издавање пропусница. Неким особама којима су већ издате пропуснице, на овдашњој жељезничкој постаји су одузете и уједно је предстојнику жељезничке постаје у Госпићу заповијеђено да никоме не смије издати карте за путовање, ако не покаже пропусницу. Паника је још трајала и даље у извјесној мјери, но кулминација је прошла…“[10] Све ово није сметало усташама да преостале заточенике извуку из Госпића и транспортују у друге логоре.

Прва композиција упућена из Госпића стигла је у Јастребарско 20. августа ујутро. На жељезничкој станици, поред тамошњих усташа, дочекао их је организатор логора, усташки пуковник Јуцо Рукавина, који им је пожелио добродошлицу ријечима: „Је ли ови иду у логор смрти.“[11] Током путовања до Јастребарског, исцрпљени људи су падали у несвијест, а 12 их је умрло,[12] међу којима је, по сјећању Ристе Стјепановића, био и Воја Благојевић, власник аутобуског предузећа из Зворника. Мртве су сами заточеници изнијели из вагона и положили на запрежна кола, којима су одвезени на једно поље крај Јастребарског и покопани. У својој изјави Стјепановић свједочи о тегобама путовања: „У вагонима смо стајали стиснути као сардине тако да се нисмо могли ни макнути и нужду смо обављали у вагонима. Многима је и позлило. Пут је трајао цијелу ноћ у мукама. У Јастребарском су нам отворили вагоне, али нам нису дали да изађемо. Усташе су од нас купиле новац под изговором да ће нам купити хране. Касније су нам донијели у једном бурету шљиве и нешто скуханог граха којег су добили из талијанске кухиње, а новац задржали за себе.“[13]

Пане Петровић, који је био у истој композицији, опширно описује муке кроз које су пролазили. У вагону у којем је он био, умрла су двојица његових сапутника. Петровић одаје захвалност једном италијанском официру, на чију су интервенцију италијански војници донијели воду заточеницима док је воз на кратко стајао у жељезничкој станици у Карловцу. Италијанска војска је по приспјећу композиције у Јастребарско спријечила насиље усташа над заточеницима и помогла им да лакше поднесу боравак у вагонима до вечерњих сати, додајући им понешто воде и круха. Из композиције су усташе издвојили 170 Срба и уз псовке и кундачење их одвели у дворац грофа Ердедија, гдје су их затворили у влажне подрумске просторије. На првом и другом спрату дворца је било смјештено више стотина Јевреја и нешто Хрвата. За њих је важио мало слободнији режим могли су се кретати по дворишту, а добијали су и нешто хране преко Јеврејске богоштовне опћине. Из Јастребарског је 20. августа увече 900 Срба упућено жељезничком композицијом у новоосновани усташки логор Јасеновац. На жељезничку станицу Јасеновац су стигли у седам сати изјутра. Овдје су их личке усташе које су их допратили предали усташама из састава 17. усташке сатније.[14]

Кад год би их на њиховом дугом путу смрти преузимали нови стражари, увијек су ови јадници били злостављани и тучени, не би ли из њих исцједили још понешто што су сачували. И овога пута су усташе заређали по вагонима и уз пријетње тражили од заточеника новац, сатове, прстење, налив пера, при том их ударајући кундацима и псујући им српску мајку. Тек након сата претраживања и препипавања, истоварили су их из вагона, сврстали их два по два, повезали жицом и повели према логору, удаљеном од жељезничке станице око пет километара. „Морали смо ићи трчећим кораком. Тучени су били они који нису могли издржати темпо хода. Дошли смо у логор који је био смјештен у баракама на пољу крај једне шуме, близу потока Лоње. Одмах смо морали сјести на мокру земљу, два по два, и ту је поновно настало претресање и одузимање ако је нетко још нешто имао. Око два сата послије подне затворили су нас у бараке.“[15] Ових 900 Срба, углавном сељака, били су први заточеници у логору Јасеновац, у којем су усташе у четири ратне године побили хиљаде и хиљаде мушкараца, жена и дјеце. Овдје је сужањство несретника настављено у атмосфери неизмјерних, душевних и физичких патњи, непрестаног убијања и клања, сталног пролијевања људске крви, мучења и умирања из дана у дан. Загребачки новинари, који су заједно са усташама сачекали ове прогнанике на жељезничкој станици Јасеновац, сликали су их док су излазили из вагона и у новинама објавили чланак с фотографијом под насловом: „Први транспорт заробљених четника стигао је у Јасеновац.“

Само три сата послије првог, из Госпића је кренуо други транспорт, углавном са Јеврејима, и преко Јастребарског и Загреба такође стигао у Јасеновац. По доласку ове групе од око 400 заточеника, усташе су из довршених барака истјерали Србе и у њих затворили Јевреје, који су по њиховом налогу преузели и унутрашњу организацију логора са својим логорником.[16]

Срби су смјештени у неизграђене бараке, које су сами подизали под строгим надзором усташа. Из овог транспорта је у Јастребарском издвојено неколико Хрвата, Српкиња и Јеврејки, које су затворили у дворац Ердеди.

Пане Петровић у изјави од 12. априла 1942. године говори о доласку овог транспорта у Јасеновац: „Исти дан око 5 сати послије подне дошла је у логор партија Јевреја, па смо ми заузету бараку морали напустити, јер су у њу уселили Јевреје, а ми смо се смјестили у друге, још недовршене бараке, које смо сами довршавали.

У овом логору, од 21. августа 1941. па до половице септембра, ми Срби нисмо добивали никакве хране од управе логора, а нити смо што добивали извана. Јевреји, који су у истом логору били смјештени, добивали су живежне намирнице од својих богоштовних опћина, па су од тога откидали и нама давали. Међу Србима владала је неописива глад. Срби су сву траву у логору од глади појели, тј. све дивље зеље.

Каткада су нам Јевреји скухали љуске од кромпира али то је било врло мало. Људи су се при ходу љуљали од велике глади. Један сељак, младић из зворничког среза, нашао је једног дана изметине једног Јевреја који је имао пролив и у тим изметима било је непрокуханих зрна пасуља, и овај младић купио је из тих изметина зрње пасуља и јео.

Око 10 сати прије подне, 30. августа 1941. године, одвојили су из наше групе све сељаке, њих око 500, повезали их жицом два по два за руке и одвели према жељезничкој станици. Ти сељаци били су из срезова бјељинског и зворничког. Њих више нисмо видјели.“[17]

На основу овог податка можемо закључити да је тог дана почело масовно убијање у логору Јасеновац.

Из госпићке казнионице су 20. августа изведени посљедњи Срби и преостали Хрвати. Они су одвезени до Јастребарског и затворени у просторијама тамошњег логора. У овом транспорту су биле Милица Вујновић и Јелена Басарић из Госпића, које у својим изјавама од 17. и 18. априла 1942. године описују патње које су претрпјеле. Јелена Басарић, ученица гимназије из Госпића, наводи: „20. августа 1941. године отпремљена сам с једним транспортом у којем је било мушких и женских у Јастребарско. У том транспорту поред многих биле су Марија Вујновић и њена сестра Милица, Рада Васиљевић, Анкица Баста и Зора Ивановић, чиновнице из Шипада, Милица Крајновић и Драгица Бараћ из Госпића.“[18]

Јово Благојевић, који се нашао у истом транспорту, у својој изјави напомиње да су у Јастребарско стигли 21. августа око 15 сати, и да су са жељезничке станице пјешице одведени у логор, у којем су усташе Србе затворили у подрум зграде, а Јевреје, Хрвате и жене, без обзира на националну припадност, у просторије на првом и другом спрату. „За нас Србе био је режим свагдје строжи па и овдје у Јастребарском. Ми смо читаво вријеме морали бити у подруму без хране, док су други могли слободно кретати по дворишту и куповати храну од околног житељства. Срби су тучени кундацима, разним моткама и шакама.“[19]

Логором Јастребарско су руководили дотадашњи заповједници логора из Госпића: Стјепан Рубинић, Драгутин Пудић Парализа и Јанко Михаловић. Они су са својим усташама првом композицијом из Госпића стигли у Јастребарско и уз помоћ тамошњих усташа преузели организацију у логору. Феликс Хиршл у својој изјави наводи да је у то вријеме у Јастребарском било укупно 2.200 заточеника, међу којима и око 140 комуниста, који су углавном допремљени из казнионице у Лепоглави, уз неколико из логора Јадовно. „Они су били смјештени у подрумским просторијама. Били су без икаквих новчаних средстава, а нису добивали храну као ни заточени Срби, те смо их ми Јевреји хранили.“[20]

У транспорту који је из Госпића упућен 20. августа било је око 60 Српкиња с дјецом, које због наиласка италијанске војске усташе нису доспјели побити у логору Ступачиново. Највећи број њих је био с подручја Босне и Херцеговине и међу последњима су из својих крајева транспортоване у логор Јадовно.

Посљедњи транспорт из Госпића, са око 900 Јевреја и Срба, кренуо је 21. августа. У њему су већином били Јевреји, те Јеврејке и Српкиње с дјецом из логора Овчара. На жељезничкој станици у Госпићу су им усташе придружили оних 250 заточеника, углавном Јеврејки и Српкиња с дјецом, које су италијански војници спасили из логора Слана и преко Карлобага их својим камионима довезли у Госпић. Према свједочењу Драгутина Кона, тог истог дана, док је већина заточених у логору Овчара обављала пољске радове, наредили су им да се одмах врате у логор. Овдје их је чекала већа група усташа, која је дошла у помоћ логорским стражарима како би их спровели на жељезничку станицу Госпић. Пошто су се на брзину спремили и окупили, заповједник Драгутин Пудић им је саопштио да иду у Загреб, гдје ће бити саслушани и пуштени кућама. Међутим, упозорио их је да нико не смије да покуша да бјежи, јер ће бити убијен, а уз њега још 70 мушкараца и 30 жена. Кон је закључио да их усташе не изводе из логора да би их пустили на слободу, већ намјеравају да их пребаце у неки други логор или одведу на губилиште. Под строгом пажњом усташа, у колонама, пјешице су допраћени до жељезничке станице у Госпићу. Тако је испражњен и овај помоћни логор творнице смрти Јадовно. Транспорт је у Јастребарско стигао 22. августа. И у овој композицији је по 70 до 80 заточеника било натискано у сваком теретном вагону — измјешани мушкарци, жене и дјеца, а у сваком разврстани према националној и вјерској припадности.

Феликс Хиршл је овако описао путовање у овој композицији: „Пут је био тегобан јер смо били затворени у марвинским вагонима у којима се налазило од 70-80 људи. Путем нам нису давали ни воде нити су нас пуштали да вршимо нужду. Од силне врућине и спарине путем је многима позлило. Од глади и изнемоглости умрла су три заточеника. Нужда се обављала у једном углу вагона. Када смо стигли у Јастребарско, транспорт је задржан пред станицом гдје смо остали у тим мукама неколико сати.“[21]

И Иво Чорић је у својој изјави оставио свједочанство о овом транспорту: „Од Госпића до Јастребарског путовали смо 26 сати у бломбираним теретним вагонима да нам усташе кроз то вријеме нису дали ни хране ни воде, премда је било љето. На некој станици између Огулина и Карловца успио је један затвореник, по имену Борис Микуш, студент филозофије из Загреба, да каже Италијанима, да има међу нама и једна носећа жена и да смо без воде, па су италијански војници силом отворили наше вагоне и донијели нам воде за пиће. Када је воз кренуо и дошао до слиједеће станице, усташе су упале у наше вагоне, тукли нас све редом и тражили да одамо тко је молио код Италијана воду. На то се је сам јавио Борис Микуш и рекао да он није тражио воду за себе него само због оне жене која је била носећа. На то су га усташе тукле и запријетиле му да ће за то платити кад дођемо на мјесто.

Наша композиција стигла је на станицу Јастребарско послије подне око 4 сата, одакле су нас усташе спровеле на имање грофа Ердедија, смјестили нас ондје и то Србе у подрум, а Хрвате и Јевреје по спратовима неке велике зграде за држање хране, која је изгледала као силос.

Кад смо стигли на станицу и док су нас усташе спроводиле кроз град, стално су нас фотографисали Италијани. Након једно десетак дана ноћу све Србе из подрума, а било их је око 200, међу којима два Мостарца и то Војин Бјелица, трговац, и Бранко Грковић, пензионер, одведени су у непознатом правцу и више се нису вратили. Само тројица Срба из те групе Бранко Војиновић, Урош Милетић и један из Госпића остали су у затвору и то двојица у Јастребарском, а трећега је усташа Миле Вркљан Милица предао часним сестрама на рад. Ми који смо остали у том логору ишли смо на разне радове на имању грофа Ердедија. Усташе нам никакву храну нису давали, већ смо исту добивали од јеврејске опћине из Загреба…“[22]

У својој изјави од 16. априла 1942. године Фимија Тохољ је описала свој боравак и приспјеће посљедње скупине у логор Јастребарско: „У дворцу грофа Ердедија затекли смо више Јевреја, Срба и Хрвата, мушких и женских. Са Србима нисмо могли да говоримо, јер су они били затворени у подрум. Али смо их виђали. Страшно су изгледали. Испаћени, јадни, обрасли у дуге браде. Неки су од њих били у официрским и војничким униформама. Ми жене Српкиње, Јевреји и Хрвати, и њихове жене и дјеца, били смо смјештени у самоме дворцу и смјели смо да излазимо у парк, који је био ограђен бодљикавом жицом. Јевреји су имали нешто новаца. Ми смо послуживале Јеврејке и тако добивале новаца, одјеће или обуће. Једино хлеба није било. До нашега логора били су у једној кући Италијани. Син Маре Церовине, Миленко, разговарао је једнога дана с једним од Италијана на француском језику, колико је знао из школе (он је завршио седам разреда гимназије). Усташа Миле Вркљан Милица примјетио је то и пошао према Миленку. Миленко га је на вријеме видио па је побјегао и помијешао се међу жене, мислећи да ће му тако некако умаћи. Но, Милица га је пронашао и ухватио те га пред свима нама, дакле и пред мајком, стао тако душмански тући неким гуменим штапом, да га је за час свега облила крв, коју је доскора почео и да пљује. Затим га је Милица онако испребијана одвео у подрум међу остале Србе и ту га опет тукао.“[23]

Заточеници који су 22. августа довезени из логора Јадовно у логор Јастребарско остали су у њему до 1. септембра, до посјете Макса Лубурића, који је дошао у пратњи око 60 усташа из Јасеновца. Уз помоћ логорских заповједника, они су одвојили Србе и Јевреје од њихових жена и дјеце и Хрвата, а затим мушкарце одвели на жељезничку станицу. Под стражом наведених усташа, међу којима је било највише муслимана из Босне и Хрвата из Херцеговине, спроведени су у логор Јасеновац, гдје су стигли 2. септембра ујутро. У неколико затворених теретних вагона су били раздвојени Срби од Јевреја, при чему се у два вагона налазило 180 Срба. Стево Симић је у својој изјави навео да су их у Јасеновцу усташе постројили у ред два по два, тако да су Срби ишли испред Јевреја, и водили их до логора, успут их ударали кундацима, псовали им мајку и тјерали их да пјевају српске пјесме.[24]

Смјестили су их у логор број 2, гдје их је у појединим баракама већ било и по 500. Миливој Николић и Реља Билановић из Високог, који су приспјели у Јасеновац са овом групом Срба и Јевреја, кажу да су радили на подизању насипа, а да круха нису ни видјели. „Рад је био неописиво тежак, а поступак према нама више него бруталан. Свакога дана падало је најмање до 20 мртвих људи. Многи су умирали од изнемоглости. Знам да је тако умро жељезничар Петар Пајић из Сиска, Бошко Божић, посједник из Високог, Миле Бујак, рударски радник из Приједора, Васо Милић, бријач из Високог, Ђорђе Станковић, посједник из Пурачића, Ковачевић, школски надзорник из Невесиња и још многи други чијих се имена не сјећамо.“[25]

Феликс Хиршл је, у већ цитираној изјави од 16. јануара 1945, навео да је дан прије но што су упућени у Јасеновац, у логор Јастребарско дошао шеф Жупског редарства за Загорје да провјери заточенике из својих жупа и том приликом им цинично рекао: „Преселит ћете се у мјесто гдје ћете живјети у води, гдје ћете јести воду, спавати у води и цркнути у води.“[26] По доласку у Јасеновац, Хиршл се увјерио да им је споменути полицијски шеф тачно рекао шта их чека. Ту ће током четири године постојања Независне Државе Хрватске невини умирати у води, а многи ће бити затучени маљевима, поклани ножевима или покошени митраљеским рафалима.

У вријеме док Италијани још увијек нису преузели власт у Госпићу, док су посљедњи Срби и Јевреји транспортовани из логора Госпић у логоре Јастребарско и Јасеновац, усташе су на превару похватали 30 жена и дјеце из села Заблата, Рашиног Понора и Селишта, у опћини Смиљан код Госпића, и побацали их у јаму. О томе свједочи извјештај Заповједништва 1. хрватске оружничке пуковније од 2. септембра 1941. године, упућен Равнатељству за јавни ред и сигурност НДХ: „Оружничка постаја Брушане извијестила је: 25, 26, 27. коловоза т. г. повратили су се сељаци грчко-источне вјере својим кућама у села Заблата, Рашин Понор и Селиште, опћине Смиљан, котар Госпић. По повратку својим кућама они су тражили од усташког повјереника за село Трновац, Ново Село и Јадовно, Павелића из Трновца, да им се врати одузета стока и остале ствари из њихових домова. Поменути повјереник позвао је све ове сељаке у село Трновац и организирао са својих неколико наоружаних људи напад на ове сељаке грко-источне вјере, те их одвео у заселак Рашин Понор, гдје их је њих око 30, што мушких и женских, дао убити и у јаму бацити, па 28. ов. мј. дао закопати. Присвојену робу и благо задржали су и даље за себе.“[27] Усташе су и након ликвидације логора Јадовно наставили с хапшењем и убијањем Срба, како у Лици тако и у другим крајевима, све до завршетка рата.

Након што су одвели мушкарце у Јасеновац, усташе су из логора Јастребарско транспортовали Српкиње и Јеврејке с дјецом у логор Крушчицу код Травника. Послије тога су у логору Јастребарско остали готово само Хрвати, мушкарци и жене, а међу њима и шесторица Срба, од којих су се петорица, према изјави Ђуре Медића, успјели прикрити као Хрвати, а сам Медић је усташког поручника Јанка Михаловића увјерио да је евангелист, па му је овај одобрио да остане с Хрватима.[28]

И споменути Урош Милетић је на сличан начин остао с Хрватима и спасио се смрти у логору Јасеновац. Он је у изјави од 14. јула 1945. године навео да је из подрума у којем су били Срби уочио да се католици и Јевреји слободно крећу по дворишту, па се умијешао међу њих. „Нашао сам познатог Егона Фишера из Копривнице, који је касније убијен у Јасеновцу. Он ми је дао 40 динара да сам се обријао, ошишао, дао ми је и пар веша. Примјетио ме неки усташа кога сам увјерио да имам дозволу од неког другог да будем међу католицима и тако сам даље по дану био на дворишту а по ноћи спавао у подруму. Тако сам остао осам дана. Од управе за то вријеме нисмо добивали храну, већ смо јели оно што су Јевреји бацали као покварено из својих пакета које су добивали.

Иза тога је једнога дана наређен општи наступ. Дошао је усташки поп Клајн из Вараждина да тражи људе за рад, подијелио нас је по вјерама. Мени је било нешто сумњиво па сам се помијешао међу католике. Ту ме је препознао неки Божо Козоман и пријавио ме усташи као и још једног православца који се је са мном сакрио међу католике, због тога сам морао на неко саслушање гдје сам изјавио да сам католик па су ме пустили с оним другим православцем заједно…“[29]

У својим изјавама Радојка Васиљевић и Серафина Енгел свједоче да су жене с дјецом из логора Јастребарско путовале, као и у свим осталим транспортима, без хране и воде. „Једина храна коју смо каткада могли добити је био који кришом убачени крумпир од стране сељака, који су нам га понекад успјели на станици убацити кроз решетке вагона. То је било углавном на босанској прузи, а те крумпире убацивали су нам српски сељаци, који још онда нису били одведени. Ако би неки усташа то примјетио, одузео би тај крумпир и згазио га.“[30]

Жене с дјецом су, у пратњи усташа, из пломбираних вагона изишле у Славонском Броду и камионима превезене у Босански Брод, гдје су поново утоварене у сточне вагоне и отпремљене у логор Крушчицу. Свједокиње наводе да су по доласку у логор затекле око 3.000 заточеника, углавном жена и дјеце, и тек мањи број мушкараца, који су само послије неколико дана отпремљени у логор Јасеновац. Радојка Васиљевић наводи да су са жељезничке станице ишле пет километара пјешице до Крушчице, под кишом, по блату, преморене путовањем и измучене глађу. У логору су их усташе смјестили у још неизграђене бараке, без крова, на мокру земљу.[31]

Само неколико дана послије одвођења Српкиња и Јеврејки у логор Крушчицу, 14. септембра, у логор Јастребарско је дошао усташки пуковник Јуцо Рукавина и наредио заточеницима да се спреме за пут. Усташе су потом одвезли 250 Хрвата, мушкараца и жена, међу којима и шесторицу поменутих Срба, на жељезничку станицу, утоварили их у сточне вагоне и пребацили у логор Даницу код Копривнице. Иво Чорић каже да су у логору Даница затекли око 3.000 интернираца из разних мјеста НДХ. „Ту су први пут узели од нас генералије и смјестили нас по разним просторијама логора. Свакодневно су усташе по неком списку прозивали људе и те су ноћи одвожени а да се више нису враћали. На тим списковима примјетио сам да пише ’Јас.’ и то је по свој прилици значило да су одвежени у Јасеновац. На неким списковима је писало ’НН. ТРГ’, а то је значило да се ти људи одводе у Загреб Усташкој надзорној служби. Ова партија са ознаком на списку ’НН. ТРГ’, била је углавном пуштена кући. У логору ’Даница’ био сам укупно око пет мјесеци и кроз то вријеме су долазили скоро свакодневно транспорти из разних крајева НДХ који су сви на описани начин даље отпремани, па се за њихову судбину није ништа знало. На интервенцију Блажа Стишковића, који је касније и сам био убијен од усташа, а на молбе моје фамилије, ја сам из ’Данице’ спроведен у Загреб на ’НН. ТРГ’, гдје сам био три дана а затим сам ослобођен.“[32]

Захваљујући дијелу сачуваних докумената НДХ, дијелу италијанских докумената, изјавама неколицине преживјелих заточеника, као што су оне Иве Чорића, Ристе Стјепановића, Пане Петровића, Миливоја Николића, Реље Билановића, Мирка Пајкића, Уроша Милетића, Драге Свјетличића, Ђуре Медића, Радојке Васиљевић, Фимије Тохољ, Серафине Енгел, Феликса Хиршла и других, а нарочито изјавама извршилаца злочина, сазнајемо истину о законодавству НДХ, на основу којег су почињени масовни усташки злочини над српским и јеврејским народом – само зато што су били Срби и Јевреји, али и над оним Хрватима који се нису слагали с расистичком политиком власти Независне Државе Хрватске. Сазнајемо тужне околности у којима су уништавани животи у првом логору масовне смрти Јадовно и у његовом продужетку – логору Јасеновац, као и у другим логорима на подручју НДХ, у којима су убиства трајала све до краја рата.

[1]   АВИИ, кут. 243, рег. бр. 213-33.
[2]   Исто.
[3]   Романо Јаша, Јевреји Југославије 1941-1945, Жртве геноцида и учесници НОР-а, 123.
[4]   ХАК, кут. Јадовно.
[5]   ХАК, кут. Јадовно.
[6]   АХ, ЗКРЗ, ГУЗ 2235/25. б 1-2/45, кут. 15.
[7]   ХАК, кут. Јадовно.
[8]   ХА Задар, ф. Окружног суда Задар.
[9]   Архив ОС, а. НДХ, к. 152, рег. бр. 24/4. Усташе ове Србе називају четницима иако добро знају да они то нису и да четнике никада нису ни видјели.
[10]   Исто.
[11]   Изјава Драге Свјетличића од 4. јула 1942, АЈ, фасц. 922.
[12]   Изјаве Реље Билановића, Ристе Стјепановића, Симе Ћурковића, Пане Петровића, Мирка Пајкића, Јоце Чолаковића и других, АЈ, фасц. 922.
[13]   Исто.
[14]   Изјава Пане Петровића од 13. априла 1942, АЈ, фасц. 922.
[15]   Исто.
[16]   АЈ, фасц. 210.
[17]   АЈ, фасц. 922.
[18]   Записник од 17. априла 1941, АЈ, фасц. 922.
[19]   АЈ, фасц. 220.
[20]   Записник Комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача Шибеник, 16. јануар 1945, ХАК, кут. Јадовно.
[21]   Исто.
[22]   Изјава од 5. августа 1945, АБиХ, кут. Мостар, бр. 55807. ЗКРЗ.
[23]   АС, ф. ЗКРЗ:
[24]   Изјава Стеве Симића од 9. априла 1942, АЈ, фасц. 220.
[25]   Изјава Ота Брејера од 25. априла 1945, АХ, ЗКРЗ, ГУЗ 1839/45, кут. 7; Изјаве Миливоја Николића и Реље Билановића од 13. априла 1942, АЈ.
[26]   Записник КРЗ, Шибеник, 16. јануар 1945, ХАК, кут. Јадовно.
[27]   ХАК, кут. Јадовно.
[28]   Записник од 11. новембра 1942, АС, ф. ЗКРЗ.
[29]   Изјава Уроша Милетића од 14. јула 1945, АЈ, фасц. 912.
[30]   АХ, ЗКРЗ, ГУЗ 1872/47, кут. 10.
[31]   АЈ, ф. 200, фасц. 919.
[32]   Изјава Уроша Милетића од 14. јула 1945, АЈ, фасц. 912.

Садржај


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top