Oficiri sa Kolubare umirali u bedi

Datum objave: četvrtak, jul 4, 2019
Veličina slova: A- A+

Ako je proglašena velika pobeda, ratna slava je mnoge zaobišla u novostvorenoj Kraljevini SHS – borci sa Cera i Kajmakčalana brzo su zaboravljeni, a teška sudbina stigla je i nebrojenu ratni siročad i vojne invalideVeliki rat – velike pobede i veliki heroji slavom ovenčani. Istorija za udžbenike, sto godina po završetku i dalje intrigantna.

Sagovornik „Magazina” etnolog Dimitrije Vujadinović povodom jubileja, sto godina od završetka Velikog rata pozabavio se „drugom stranom medalje”. Kakva je posleratna sudbina brojnih znanih i još brojnijih neznanih ratnika koji su imali sreće da prežive strahote rata?

JUNACI U BOJU, NADNIČARI U MIRU

Tako je nastala i izložba „Zaboravljeni heroji” koja je nedavno održana u Domu Vojske Srbije. Prethodne dve izložbe istog autora nosile su nazive „Hleb u Velikom ratu” i „Srpkinja, heroina Velikog rata”

1. Kako su posetioci reagovali, kakav je vaš utisak?

Mislim da su sve tri izložbe izuzetno dobro primljene. Međutim, primetio sam jednu generacijsku razliku kod posetilaca. Srednja i starija generacija sa pažnjom je posmatrala izložbene panoe i čitala prateći tekst. Kod većine bila je očigledna potresenost onom šta su videli. Mlađe generacije, recimo srednjoškolci, mnogo su brže prolazile kroz izložbu i moj utisak je da, i pored interesovanja, nemaju obrazovnu osnovu na koju bi se prikazani vizuelni i tekstualni narativ nadogradio.

2. Skoro da nema porodice u Srbiji koja nije preživela neko tragično iskustvo u Velikom ratu. Kako tumačite toliku spremnost na žrtve naroda tog doba u Srbiji?

Veliku pobedu je prvenstveno izvojevao srpski seljak, koji je bio najbrojniji u vojsci, i to ne zahvaljujući vrhunskoj vojnoj opremi, već organskoj povezanosti sa zemljom iz koje je crpeo psihičku stabilnost i nepokolebivu odvažnost u odbrani otadžbine. Ogromne žrtve – između 25 i 35 odsto stanovništva je poginulo – i danas čine aktuelnim pitanje odnosa društva prema statusu boraca, invalida, udovica i ratne siročadi u novoformiranoj Kraljevini SHS, kasnije Jugoslaviji.

3. Kako bismo ocenili taj odnos, da li je bio pravedan ili je država zaboravila na svoje ratnike?

Ubrzo posle završetka Velikog rata i stvaranja Kraljevine SHS kao da su presušili vitalni centri iscrpljenog i brojno oslabljenog srpskog naroda koji se nije snašao u uslovima poništavanja njegovih dotadašnjih istorijskih uspeha, snova i težnji. Baveći se ovom temom zaključio sam da srpski političari nisu bili sposobni, pa ni zainteresovani, da izrade nacionalni program i model kulturne politike. Kako nisu bili spremni na takav poduhvat, prihvatali su da misle u okvirima koje su im drugi određivali.

4. Na izložbi su se iz građe koju ste sakupili mogli videti i neki primeri tog odnosa koji je bio duboko nepravedan. Navedite nam neke od primera?

Od sudbina mnogih ličnosti bilo da su oni bili obični vojnici ili visoki oficiri, starešine pa čak i vojvode mogao bi se napraviti film. Recimo Mihailo Madžarević (1893–1965) bio je jedan od najhrabrijih srpskih boraca. Tokom borbi na Drini zarobio je ceo vod Austrijanaca i za to dobio „Zlatnu medalju za hrabrost”. Imao je još podviga, dobio je i Karađorđevu zvezdu i to od kralja Aleksandra lično. Nemamo mesta da nabrojimo sve njegove podvige i priznanja tokom rata. Mihailo je učestvovao u svim borbama za oslobođenje Srbije, a demobilisan je 1920. godine. Svoja sećanja objavio je u danas teško dostupnoj knjizi „Kroz sjaj i senke rata”, 1933. godine.

Za vreme Drugog svetskog rata prvo je odveden u logor na Banjici, a zatim je deportovan u nemačko zarobljeništvo. Posle rata iselio se u SAD gde je i umro 1965. godine. Ovaj izuzetan i častan čovek nepravedno je zaboravljen, a njegovi posmrtni ostaci još uvek čekaju da budu preneti u Srbiju.

5. Te kratke priče koje ste izneli pred javnost rečito ilustruju tužnu sudbinu mnogih ratnika? Takvih primera je bilo mnogo, zar ne?

Da, recimo Hristifor Crnilović (1886–1963), talentovani student minhenske slikarske škole bio je dobrovoljac i junak bataljona 1.300 kaplara. Umro je siromašan u najvećoj bedi 1963. godine.

Riznu Radović (1891–1939) saborci su nazvali Stojan Komita, jer se sa oružjem borila na frontu. Zbog junaštva i hrabrosti odlikovana je Francuskim ratnim krstom sa palmama i sa dve armijske pohvale. Umrla je kao težak invalid, a posle Drugog svetskog rata nove vlasti su razrušile grobni spomenik i preorale zemlju. Danas ova heroina nema grobno mesto niti bilo kakav spomenik! Sećanje na Riznu je potpuno izbrisano.

Mnogi su umrli u siromaštvu, kao pukovnik Milivoje Anđelkovića Kajafa (1868–1940) jedan od najbriljantnijih srpskih oficira koji je značajno doprineo pobedi u Kolubarskoj bici.

6. Kakva je bila briga o invalidima?

Više od 15.000 vojnika srpske vojske izgubilo je jednu ili obe noge tokom rata. U celoj Srbiji nije bilo fabrike za proteze. Školovanje, zdravstvena zaštita, banjsko lečenje, zaposlenje, takoreći nisu postojali. U svim većim gradovima tadašnje Srbije, posebno u Beogradu, mogli su se sresti invalidi koji prose i žive u krajnjoj bedi.

7. Koju bi ljudsku sudbinu izdvojili kao primer nebrige prema ratnim invalidima?

To je teško, bilo je mnogo tragičnih slučajeva, ali, evo, na primer, Budimir Davidović (1890–1980) jedan od učesnika proboja Solunskog fronta. U poslednjoj borbi ranjen je sa sedamnaest uboda, a zbog ručne bombe amputirana mu je desna ruka.

Za svoje junaštvo nagrađen je sa dve Karađorđeve zvezde sa mačevima, Ordenom Legije časti, Ordenom Belog orla s mačevima, Obilićevom medaljom za hrabrost i Albanskom spomenicom. Ali, posle oslobođenja snašla ga je sudbina mnogih saboraca koji su ostali invalidi. Bio je prisiljen da radi u nadnici kod drugoga, a pošto je bio bez ruke ljudi su ga u početku zapošljavali najviše iz sažaljenja. Docnije je dobio nekakvo zaposlenje, ali uz vrlo skromna primanja.

8. Kakav je bio odnos države prema ratnoj siročadi?

Pored više od milion i dvesta hiljada žrtava koje je Srbija imala, nenadoknadiva tragična posledica rata jeste više stotina hiljada dece ratne siročadi. Njihova sudbina takođe je bila u rukama dobrotvora i humanitarnih organizacija, ako su imali sreće, a većina je bila prepuštena da se snalazi kako zna i ume. Američko društvo za pomoć Srbiji koje su činili naši ljudi iz SAD, ali i njihovi prijatelji Amerikanci, više je doprinelo zbrinjavanju ratnih invalida i siročadi od države Kraljevine SHS.

Za ratne vojne invalide, posebno decu koja su ostala bez roditelja, najveću brigu pokazali su humani donatori. U tome se posebno izdvajaju tri žene – Mejbel Grujić, Delfa Ivanić i Jelena Lozanić, kao i mnogi drugi

9. Da li se odnos prema ratnicima promenio posle Drugog svetskog rata, kako prema onima iz Prvog rata tako i prema onima iz Drugog?

Potpuno je bio različit tretman ratnika i invalida iz Prvog svetskog rata i boraca, partizana iz Drugog svetskog rata, posle 1945. godine. Novi komunistički kulturni model potpuno je marginalizovao žrtve koje je srpski narod podneo tokom Velikog rata . Ideja „bratstva i jedinstva” temeljila se na principu „uravnilovke” da su svi narodi podjednako dali doprinos stvaranju jedne velike utopije zvane Jugoslavija.

10. Kako je nova država videla srpske žrtve rata?

Istine o srpskim žrtvama u Velikom ratu i odricanje od sopstvene države stvaranjem Kraljevine SHS, kasnije Jugoslavije, remetila je vladajuću komunističku ideologiju i tumačena je kao „velikosrpska ideja”. Zbog toga je taj negativan odnos čak i pojačan posle Drugog svetskog rata prema onima koji su preživeli Prvi svetski rat i u njemu se istakli po svom junaštvu.

Zabranjena sahrana vojvode Bojovića

Vojvoda Živojin Mišić bio je duboko pogođen nebrigom države prema borcima, posebno invalidima posle Velikog rata. Stalno je govorio o potrebi zbrinjavanja ovih ljudi, ali kao da su svi, uključujući i kralja Aleksandra, bili gluvi na njegove molbe. U svojim memoarima ostareli vojskovođa je zapisao da je srpskim vlastima nova država bila draža i preča briga od starih junaka.

Vojvoda Petar Bojović preminuo je 19. januara 1945. godine u svojoj kući u Beogradu. Bilo mu je 86 godina.

Nove vlasti zabranile su sahranu sa bilo kakvim vojnim počastima, a izdata je čak i zabrana prisustva građana uz pretnju hapšenjem koju je emitovao Radio Beograd, iako je ostareli vojvoda sve vreme nemačke okupacije proveo u svoj kući ne mešajući se u politiku.

Najređe štampana Nušićeva knjiga

Devetnaestogodišnji Strahinja Nušić, sin Branislava Nušića, bio je dobrovoljac u Skopskom đačkom bataljonu, poznatijem kao 1.300 kaplara. Poginuo je u Kolubarskoj bici. „Mogao sam da ga izvučem – i nisam mogao”, govorio je Nušić. On nikad nije prežalio sina, a svoja osećanja iskazao je u romanu „Devetstopetnaesta – tragedija jednog naroda”. Kroz sudbine malih, običnih ljudi Nušić je neponovljivo prikazao ovu duboku tragediju srpskog naroda, u spomen svima koji su izgubili život i za pouku budućim generacijama. Ovo potresno delo najređe je štampana i čitana Nušićeva knjiga.

Izvor: VIDOVDAN

Vezane vijesti:

Kolubarska bitka | Jadovno 1941.

Banja Luka se nikad nije odužila Vojvodi Mišiću | Jadovno 1941.

Zaboravljeni junaci Solunskog fronta | Jadovno 1941.

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top