Odužio se Srbiji sa 5.960 stipendija

Datum objave: subota, oktobar 28, 2017
Veličina slova: A- A+

Roditelji mi rekli: „Kud god odeš, gradi sebi kuću dobrote“. Rodoljub Nićiforović iz Pariza gotovo dve decenije daruje najtalentovanije učenike i studente iz naše zemlje

Foto Anđela Stevanović Živković
Foto Anđela Stevanović Živković

Sudbina im nije podarila decu, ali on i njegova supruga Šantal ne žale: imaju ih na hiljade koji u njihov dom, u Parizu, unose radost, kao da su im rođena. Zamislite kakvo je to bogatstvo!

Ovo je priča o Rodoljubu Nićiforoviću iz Pariza, a rodom iz Postenja kod Novog Pazara. Ovo je lekcija kako se vraća dug detinjstvu i zavičaju. Putokaz kako da budemo bolji, pružajući ruku u nevolji nečijoj deci, tuđoj, sasvim nepoznatoj. I, kako da iznedrimo ljude za ponos ne samo sredine u kojoj se ostvaruju u svojoj profesiji, već i cele nacije.

– Srećan sam čovek – govori Nićiforović. – Pomislim ponekad da nema srećnijeg od mene kad čujem da su uspeli, da im je naša pomoć pomogla na putu koji su zacrtali. Srećan sam kad stigne pismo, kao nedavno od Ivane i Nevene Jolović, najboljih studenata ekonomije na novopazarskom državnom univerzitetu, da upisuju master… Kad se javi prof. dr Milica Petrović, najmlađi doktor nauka na katedri industrijskog mašinstva Beogradskog univerziteta… Kad mi poruče Selma i Ahmo Redžović: sestra lekar, brat dobio specijalizaciju… kad mi ispričaju da Nikola Terzić, virtuoz na harmonici, osvaja evropske nagrade… Kad sestra, koja je izgubila brata pod bombama, uspešno završi medicinu… Kako da ne budem srećan. Oni su za „naše malo“, vratili veliko poverenje. Kud ćete veće radosti.

Rodoljub Nićiforović kazuje ovo sa osmehom, onim koji imaju samo ljudi koji daruju, a nikom ništa ne duguju. A za darivanje ne traže nikakvo priznanje. I u tome je veličina davanja. I u tome je naša sreća da, pukim slučajem, upoznamo ovog Čoveka.

Foto Privatna arhiva
Foto Privatna arhiva

Kako se upisao u dosad malo poznatu knjigu plemenitih?

Priča nam, najpre, da se posle bombardovanja sa svojom Francuskinjom, suprugom Šantal, uputio u Srbiju sa duboko u pamćenje urezanim osudama naroda kom pripada, a kojima se dostojanstveno suprotstavljao u zemlji nekadašnjeg francusko-srpskog prijateljstva. Bio je zapanjen razorenom Srbijom, Beogradom u kom je stasavao kao student ekonomije. Zavičajem uz čije se lepe slike budio.

– Tada smo rešili supruga i ja da na svoj način pomognemo – priseća se Nićiforović. – Po povratku u Francusku osnovali smo udruženje „Sena i Sava“, simbol spajanja Pariza i Beograda. Opredelili smo se za to da pomognemo talentovanoj deci, srednjoškolcima i studentima iz porodica sa slabijim materijalnim stanjem, neću da kažem siromašnim. I, među prve u udruženje uključili najbliže: roditelje moje supruge, porodicu njene sestre, naše najbliže prijatelje – da svako izdvoji koliko može… Usput smo im govorili kako izgleda Srbija posle bombardovanja, pokazivali fotografije… Naša misija, što se kaže, na prvu je urodila plodom. Krug dobrotvora se širio. Poruka toj našoj deci je bila: mi pomažemo danas, ti pamti, pa sutra uzvrati slabijem od sebe.

Nićiforović je od ljudi iz zavičaja tražio da mu dostave spisak dece kojoj je potrebna materijalna podrška, a zahteva je svakog dana stizalo sve više. Udruženje „Sena i Sava“ ih je i kumovskim vezama spojilo sa određenim ljudima iz Pariza.

– Kumstvo je za mene i danas, uprkos vremenu u kome se sve manje poštuje, nešto uzvišeno, gotovo kao roditeljstvo – kazuje nam Nićiforović. – Tako su Parižani imali sve više kumčadi u Srbiji. Na deci je bilo samo da se ponekad jave kumovima. Pismom, razglednicom, porukom… Da izraze poštovanje. A pre svega, da za sebe učine nešto dobro, završe školovanje, postanu svoji ljudi.

Prelistavamo tomove dokumentacije Udruženja „Sena i Sava“… Lica dece. Gotovo dve decenije su prošle. Mnogi su već stasali ljudi, imaju i svoje porodice. Ko da prebroji sve. Zaustavljamo se na 5.960 imena, odnosno stipendija koje je ovo udruženje darovalo deci u Srbiji, ponajviše njih je iz Nićiforovićevog zavičaja, iz Novog Pazara.

Ivana i Nevena Jolović Foto Bojan Milović
Ivana i Nevena Jolović Foto Bojan Milović

Izdvajamo podatak: za prvih 40 stipendista, na samom početku, udruženje je darovalo po ondašnjih 50 maraka, država je izdvajala – 10. Danas udruženje, u školovanju talentovanih studenata koji ispunjavaju kriterijume učestvuje sa 30 evra – mesečno.

– Zahvalna sam gospodinu Nićiforoviću, njegovoj supruzi, njihovim prijateljima i svima u udruženju – kaže nam prof. dr Milica Petrović. – To nije samo materijalna pomoć, to je i priča o međusobnom poštovanju, brizi i o mnogo čemu čega smo u ovom vremenu lišeni. Mi smo, zaista, više od prijatelja i kumova. Mi smo porodica.

Ivana i Nevena Jolović, u poruci uz fotografije koje su nam uputile, šalju i pismo koje su nedavno uputile Udruženju „Sena i Sava“ na adresu Rodoljuba i Šantal Nićiforović.

– Nismo vas zaboravili i nećemo. Hvala što ste nam i vi donekle pomogli da uspemo i želimo da sa vama podelimo radost našeg uspeha.

Milica Petrović Foto Anđela Stevanović Živković
Milica Petrović Foto Anđela Stevanović Živković

Ali Rodoljub Nićiforović nije stavio tačku na Udruženje „Sena i Sava“. Želeo je da plemenitu priču dopuni tako da ona traje… I kada se upiše u nebesku knjigu dobrote. Da se lanac ni tada ne prekine. Tako je svu svoju imovinu u Parizu, stan u centru, sve nepokretne i pokretne stvari, u saglasnost svoje supruge Šantal, založio u zadužbinu. Ova zadužbina svake godine, kao i ovog oktobra, nagrađuje ljude i institucije koje su pomogle da se glas pravde Srbijom pronese. Koji su darovali deo sebe za drugoga.

NAGRADE GUJONU I „NOVOSTIMA“

Zadužbina „Rodoljub Nićiforović“ na svečanosti u Novom Pazaru (sutra u Kulturnom centru u 14 sati) podeliće priznanja pojedincima i institucijama koji su se u protekloj godini upisali među plemenite: 34 diplome i pohvalnice u vrednosti od 10.000 dinara, 12 „velikih diploma“ – nagrada od 60.000 dinara – i četiri značajne donacije za školu u rodnom Postenju i odeljenju muzičke škole „Mokranjac“ u Raški. Među nagrađenima „velikim diplomama“ su humanitarac Arno Gujon i književnik i diplomata Đoko Stojičić. Fond humanosti „Večernjih novosti“ nagrađen je sa 30.000 dinara.

SAMO JEDNA ŽELjA NA UMU

– Zadužbina mi je odavno bila želja – kaže Nićiforović. – Želja, kako bi se učilo na lekcijama i drugih. Da se uči onako kako sam ja pouku poneo od roditelja: kud god da odeš, sine, gradi sebi kuću dobrote. Bili smo siromašni, brojna porodica. Mene je stipendirala država dok sam studirao ekonomiju i ja sam samo jedno imao na umu – da se odužim.

Autor: Milena Marković

Izvor: NOVOSTI




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top