Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Пођимо на Јадовно 01. јула 2017. и покажимо да нисмо заборавили!

Одржан помен мученицима – херојима Кошара у манастиру Рукумија

Датум објаве: уторак, април 25, 2017
Објављено у Србија 1999
Величина слова: A- A+
(Фото: Дејан Грујић)
(Фото: Дејан Грујић)

Духовних и Старешина манастира Рукумија, Јеромонах Симеон, одржао је помен мученицима, херојима Кошара, на овом Светом месту.

Киша је непрестано падала. Хладноћа која је преко ноћи загрлила рукумијски пут и околину, а самим тим и манастир, осећала се још више након неколико сати непрекидних и обилних падавина. Небо је плакало…

(Фото: Дејан Грујић)
(Фото: Дејан Грујић)

То није било довољно да заустави све оне који су данима уназад знали где ће ићи овог јутра. На паркинг, испред манастира Рукумија, пристизала су бројна возила препуна људи, као што то овде обично и бива сваке недеље, попут ове. Ипак, овај дан је био некако другачији… важнији. То су сви схватили и осетили у тренутку када су се појавили “они” – преживели борци са карауле Кошаре. Мирис тамњана ширио се ваздухом. Након Свете Литургије, велика сала у којој је планирано да се помен одржи, која је сијала не од вештачког осветљења већ од икона Светаца и слика србских владара и јунака србске историје, које су брижно окачене на све зидове ове прелепе просторије, полако се пунила. Била је тишина…

(Фото: Дејан Грујић)
(Фото: Дејан Грујић)
(Фото: Дејан Грујић)
(Фото: Дејан Грујић)

Када је у салу ушао отац Симеон са још тројицом свештеника који су дошли да би му помогли у помену, сви су се померали у страну, не би ли им направили места да прођу до стола у источном делу, који им је брижно припремљен. Ту су већ седели гости, Ненад, Михајло и борци као и мајка Лозанка. Почеле су молитве. Пријатни мирис тамњана ширио се простором и осећала се, истовремено, нека необјашњива хладоћа и топлина. Трајало је дуго, предуго…читаву вечност, чини ми се. Али никада довољно, данас, након осамнаест пуних година, када су готово сви изгубили и последњу наду да ће овај дан икада сванути.

(Фото: Дејан Грујић)
(Фото: Дејан Грујић)

По завршетку помена Мушки хор при манастиру Рукумија “Преподобни Роман Слаткопојац” отпевао је србску химну. Чуло се у сали “Боже храни српске земље”, “спаси српског” или “србског”, “краља” па и “цара”. Облила ме топлина у срцу. Рекох себи “Добро је, коначно, сви су ту… готово сви”. Док сам се обраћао окупљеним људима са пар речи добродошлице и захвалности, непрестано сам размишљао о свима који се данас намерно нису појавили овде, а толико говоре и помињу Космет, Косово, Кошаре, жртве убијене и нестале….

(Фото: Дејан Грујић)
(Фото: Дејан Грујић)

Након уводне речи, отац Симеон се обратио свом народу, благословио и испричао причу о географској карти од пре неколико десетина година на којој је пронашао штампарску грешку, где је уместо планине Јуник, писало планина Јунак. Штампари, као да су знали. А нису. Бог је знао. “Кошарци”, не случајно, распоређени да седну у првих неколико редова, били су видно збуњени и затечени. Кренуло је све да се одвија по реду и написаном програму. Прво су наступили Сања, Петар и Олага извођењем песме “Битка за Кошаре”. Прелепа песма коју је написао “Василије од Семберије” пријала је свима. Оно што нису знали је да је текст написан одавно а да је мелодија настала предходне ноћи, након што смо, по благослову Оца, послали текст Сањи а она са децом дала речима дивну музичку позадину.

Ненада, писца књига “Последња стража” и “ Зов карауле” најавио сам као “златно перо Кошара” јер га тако и доживљавам. Неизмерна је важност његових написа за очување сећања на те младе људе који су несебично положили своје животе бранећи Отаџбину. Након његове уводне речи, мењали су се извођачи: Хор који је инерпретирао још две старе србске песме, гуслари Никола Коковић и Славко Лучић са порукама највећег србског песника – Његоша и Заветом и Игњат Живковић, дванаестогодишњак, који је након поеме “Када говориш о ратницима” читао одломке из “Зова карауле”. Све то дешавало се у паузама потресних говора бораца “Драже”, “Цицибана” и “Песника”. Емоције су сустизале свакога у сали, видело се то и осећало. Ту и тамо капнула је и по која суза.

(Фото: Дејан Грујић)
(Фото: Дејан Грујић)

Врхунац је био обраћање Лозанке Радоичић, мајке Владимира или “Срећка” како је ословљавала своје дете. Бол једне од мајки био је неописив и видно трајан. Време не чини своје… дефинитивно. Ненадове речи “поговора” нисам ни чуо. Размишљао сам како и шта ћу им рећи у завршној речи. Толико тога сам имао да им кажем. Можда једно “извините”, бар то, у име свих оних који ћуте. Или “опростите” у име свих кривих. У једном моменту глас ми је застао, очи су се зацаклиле. Знао сам да не смем да станем, да морам да им кажем. Све што сам желео стало је у две речи за које знам да су их разумели – ХВАЛА ВАМ.

Ништа више нисам чуо након тога. Нити се нечег сећам. По благослову оца, сви који су дошли добили су “Царев завет”, а борцима је отац са братијом и сестринством даривао и Завештање Стефана Немање и звучне записе Завета. Били су сви до једога гости на ручку са оцем Симеоном. Стигло ме… Нисам био ни свестан велике части коју ми је Старешина ове Свете обитељи указао тиме што ме је, у недостатку места, позвао да седнем поред њега који седи у чело стола. Гледао сам их и знао сам да, ма колико се сви трудили, нико не може да их разуме, осим њих самих.

На поласку, након заједничке фотографије код улаза, Часног Крста и капије, отац им је благословио пут понаособ. Било им је мило а отац није прикривао своје задовољсто њиховим боравком у манастиру. Отишли су. Још увек сам ћутао и размишљао о свему. Схватио сам суштину и пожелео да су и остали – ово ниј био само дан помена и сећања на упокојене браниоце са Кошара. Ово је био дан када се неко усудио да, истовремено када одржи помен, по први пут јавно, јасно и гласно ода признање преживелим борцима, браниоцима Кошара, јунацима и витезовима Другог косовског боја.

Неизмерно сам био и бићу захвалан нашем домаћину, Јеромонаху Симеону, што је прихватио да одржи помен мученицима Кошара на овом Светом месту као и оцу Сави, братији и сестринству, на свему што су урадили да би овај дан протекао што угодније.

Ноћ се полако спуштала. Спремао сам своје ствари да би ујутру, после Литургије кренуо кући, након неколико непроцењљиво вредних дана проведених у намастиру. Још увек сам размишљао о свему па и о свима онима којима је моја писана молба да ни не помишљају да политизују овај помен и дођу са својим страначким и партијским обележјима, пробудила сујету. Инат им није дозволио да се појаве и тиме су само доказали да им је патриотизам – бизнис. Или је, можда, разлог одсуства немогућност да овај догађај искористе у промотивне сврхе. Већ сутра ће наставити да нам држе предавања о Косову, Метохији, Кошарама, жртвама, Србији и Србству. Знам… сигуран сам.

Још су мали… кад порасту – схватиће… можда.

Аутор: Дејан Грујић

Извор: Васељенска ТВ

Везане вијести:

Битка за Кошаре међу најсвјетлијим тренуцима српске историје …

Кошаре, мера за Хероје | Јадовно 1941.

Сјећање на битку за Кошаре – неиспричана ратна прича из 1999.

Хероји Битке за Кошаре | Јадовно 1941.




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top