Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

О, срам и грдоба

Датум објаве: уторак, мај 15, 2018
Објављено у Пребиловци
Величина слова: A- A+

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/stratista/prebilovci/Izlozba_prebilovci_01.jpg

Нашавши се у обручу мноштва усташа, Пребиловчани нису оклиjевали. Већина одраслих мушкараца се разбjежала и посакривала. Руља се сручила у село. Видjевши да су мушкарци већином умакли, усташе су у школу сакупиле жене, дjецу и старце. Од укупно њих 414, било jе 249 дjеце и 91 дjевоjка.

Још првих дана априлског рата, обезглављене и разбиjене jединице jугословенске воjске у Херцеговини сретале су се на десноj обали Неретве, готово на сваком кораку, са припадницима Сељачке заштите коjи су им одузимали оружиjе приjетећи смрћу. Заустављали су и возове, нарочито у Чапљини, разоружаваjући воjнике коjи су се враћали кућама или су безглаво лутали, не знаjући куда ће. У Мостару и Чапљини jе дошло и до озбиљних сукоба између воjске и усташа. Спремна да се бори против издаjника, воjска им jе задавала ударце, али jе све њене покушаjе зауставила скора капитулациjа.

За неколико дана су херцеговачким путевима забруjали њемачки и талиjански мотори. Туђин jе запос jео варошице. Понегдjе су га дочекале заставе са кукастим крстовима и цвиjећем. Нашли су се они коjи су Ниjемцима рапортирали о већ свршеном послу.

Рат се свршио за неколико дана. Тако jе бар многима изгледало. Усташе су славиле „побjеду“. Тих дана jе био и католички Ускрс, па су се споjила два славља. Цркве су биле пуне. Црвено-биjело-плавим тробоjкама и цвиjећем окићене вjернике свештеници су позивали на оданост „независноj држави“. Школе су распуштене, а „поглавник“ jе свима ученицима „поклонио“ свjедочанства о успjешно завршеном разреду. У знак радости се пило, пjевало и пуцало.

Али свечаности нису траjале дуго. Усташе су се латиле организовања власти. Створено jе „оружништво“, „редарство“, усташки „табори“, „логори“, „стожери“, „жупе“- читав апарат.

Све jе то међу присталицама усташа будило жеље да се постане „нешто“. Заведене омладинце jе привлачила кицошки скроjена усташка униформа и њемачко сjаjно оружjе. Некима jе изгледало да ће лако наћи и посла, па макар и у Њемачкоj. Чиновницима jе то била риjетка прилика да брзо направе кариjеру. Доста их jе очекивало понешто од новог режима, утолико приjе што jе одмах речено – да Србаима и Јевреjима не припадаjу никаква права.

У то вриjеме jе у српским селима и засеоцима било сасвим другчиjе расположење. Изненађени неочекивано капитулациjом, људи нису могли да дођу к себи. При сваком сусрету се чуло питање: „Шта има ново?“ Тражио се одговор; зашто и како тако брзо пропаде држава, шта сада ваља радити, шта се може очекивати од окупатора и нове власти? Ова села су била пуна људи коjи су се вратили из краткотраjног рата. Вратили су се у села и они коjи су приjе рата нашли запослења у разним краjевима земље. Било jе међу њима и школованих људи, службеника и других али jе мало ко од њих своjим сељанима знао рећи нешто више о томе шта да се чини и шта ће бити.

Узалудни су били и покушаjи да се обjашњења догађаjа добиjу у Мостару, Чапљини, Стоцу, градовима из коjих су приjе рата у села долазили људи да траже бирачке гласове и окупљаjу „соколе“. И ту, у некадашњим средиштима локалног политичког живота, људи су слиjегали раменима, не знаjући да кажу ниjедну риjеч охрабрења. Једино се чуо глас комуниста коjи се нису мирили са насталим стањем ствари. Забринутост и осjећаj безизлазности код многих су постепено прерасатли у беспомоћну равнодушност. Тешка срца, почели су се мирити са новим стањем. У дубини душе су гаjили потаjне наде да ће и оваj рат, као и прошли, дониjети глад. Препричавали су новости и договарали се како се према новоj власти односити. Нарочито стариjи сељаци су били упорни у доказивању како ваља бити миран и не допустити да се било чиме „наљути“ нова власт.

Извjесна привремена помирљивост с новим стањем ствари завладала jе и у градовима. У Мостару, Чапљини и Стоцу су службеници углавном осталли на своjим мjестима, а трговци су опет отворили радње.

Све у свему изгледало jе, а постоjале су и наивне наде, да ће живот опет потећи нормалним током. Приjетње усташа Срби су схватили само као изазивање. Свако jе био далеко од тога да повjеруjу у њихове приче о томе да ће Срби бити стављени ван закона, протjерани и побиjени. Вjеровало се да су то само ружне жеље поjединаца, а да завнична „држава“ не може тако поступити.

А тада наоко неодговорна причања усташа била су, међутим, само мали одjек онога што се ковало у сjедиштима „стожера“, „логора“, „табора“, у самостанима и другдjе у мрежи усташких организациjа.

Већ првих дана jе немилице избрисано свако слово ћирилице доступно усташконм погледу. Хрватима и муслиманима jе било забрањено да са Србима
разговараjу и да залазе у њихове куће. По градским зидовима су jедног дана осванули плакати коjи су под наjвећом приjетњом, наређивали да Срби и Јевреjи предаjу властима своjе радиоапарате, моторна возила и бицикле, фотогрфске апарате и писаће машине. Јевреjима су на груди и леђа пришили жуте крпе са словом “Ж“. Србе и Јевреjе су отпуштали из службе. Забрањено им jе било окупљање, да би им се мало касниjе одредило и вриjеме када смиjу доћи на пиjацу, када мораjу спавати, путовати. Поjединцима jе наређено да се сваки дан jављуjу властима ради контроле.

Сваки нови дан jе доносио и покоjу виjест: ухапсли, нестао, испребиjали, скнули с воза, одвели, убили, опљачкали. Али то су били тек април и маj 1941. године, jош су то били тек поjедини случаjеви. Срби су се често тjешили сjећањем да jе сличних случаjева било и у Првом свjетском рату.

Па ипак су сви ти догађаjи и виjести о неизвjесноj или кобноj судбини поjединаца наговjештавали нешто што jе међу Србима све више изазивало боjазан од мутног ратног времена. Свуда се постепено увлачио страх.

Виjести о нападу Ниjемаца на Совjетски Савез бљеснуле су као jедини зрачак наде. Вjеровало се у снагу Русиjе. Зато jе првих дана свако ко jе у њоj гледао спас сумњао да њемачка воjска гази кроз Русиjу тако брзо како су jављали коминикеи. А усташе су славиле сваку побjеду Ниjемаца на Источном фронту, журећи да што приjе и сами оду у таj поход. Нашли су нешто омладинаца коjи су, заведени пропагандом, добровољно похрлили на источно боjиште.

Управо тих дана jе изашло на видjело и оно што се крило иза усташких приjетњи и мjера коjе су већ биле предузете у циљу обесправљења и уништења
Срба. Наступио jе час кад jе побjесњела усташка руља кренула да оствари „поглавников“ позив „Србе – на врбе“. Планови су већ били готови. Знало се тачно ко ће какву улогу имати у походу на мирно српско становништво.

Нашло се добровољаца коjи су привезали пушку на узицу и пришили „У“. Окупила се „воjска“, клерикалци поред криминалаца, доjучерашњи конфинденти пропалог режима поред националистичлких фразера, градскa олош поред сеоских пиjанаца и силеџиjа, „воjска“, шарена по одjећи и оружиjу, али jединствена у жељи да се истриjеби „српско ухо“, опљчка имовина и отме земља од Срба.

Крв већег броjа невиних људи jош раниjе jе потекла на Удрежњу, код Невесиња. Корићани су бачени у jаму, поклана су чељад у Дабру. То jе било
довољно да брђани прикупе снаге и нађу барута. У горњоj Херцеговини jе плануо устанак. Планине су примиле збjегове. Тамо су похрлиле усташе. Но враћали су се крвавог тура. Ниjе много помогла ни помоћ из Загреба. На Трусини jе платио главом и „доглавник“ Миjо Бабић.

То jе био разлог да усташе у долини Неретве почну са jош више биjеса остваривати своj план. Биjело Поље, Зиjемља, Мостар и околину, Дубраве, Столац, Чапљину и њену околину – за неколико дана су преплавиле усташе. Хрватима и муслиманима jе заприjећено да Србе не смиjу узимати у заштиту, jер они дижу устанак против „независне државе“.

По српским селима су пошле усташке патроле коjе су позивале мушкарце да дођу у школу, у општину или другдjе. „Само неколико дана, док прође Видовдан“. Они коjи се не приjаве – говорили су –биће похватани и поубиjани, и они и њихове породице.

Безазлени људи коjи су у то повjеровали остављали су своjе послове и одлазили: Ходбињани на Буну, Козичани на Пилету, Локављани на Домановиће,
Храшњани у школу, и тако редом, по свим селима. Ишла су заjедно браћа и рођаци, очеви и синови, ишла jе омладина и стариjи људи. Многи од њих се нису ни опростили са своjима. Маjке, жене, дjевоjке су их гледале како одлазе сами „да се приjаве“, или чешће, у пратњи усташа. Женама jе било сумњиво; њихови су голоруки, а усташе с пушкама. Али нису могле вjеровати у наjгоре. Одводе све. Не могу ваљда све побити, тjешиле су се жене, ућуткиваjући расплакану дjецу.

Док се то дешавало по селима, у Мостару су усташе ноћу, а често и дању улазиле у српске куће и без икаквог обjашњења одводиле људе. Одводили су их и из радњи, из радионица и школа, са улица. „Црна марица“ jе непрестано jурила градом, усташе су вршљале свуда. Слично се дешавало и у Стоцу. У Чапљини jе било jош горе. Тамо су заустављали и возове, па скидали с њих Србе – путнике.

За неколико дана су се стотине људи нашле у рукама разбjешњелих усташа. По великоj љетноj жези натрпали су их у затворе, у школе, магацине, гараже, подруме. Међу жицом повезане људе упадале су усташе с ножевима, цjепаницама, токмацима, пушкама. Иза њих су мртви лежали у крви, изнакажени су хроптали. Живи су чекали камионе. Све се то обично дешавало ноћу, а по дану су буком камионских мотора прикривали jауке од пролазника.

Жене и маjке су спремале храну, молиле и плакале краj затворских врата. Очекивале су од стражара да ће им помоћи да макар виде своjе. Ниjе било никакве милости ни сажаљења. Усташе су викале на уплакане жене, али су примале торбе и завежаjе, иако су често знале да већ нема ту оних коме су донесени.

Послиjе дан-два риjетки поjединци су се враћали бjежећи са губилишта, из jама. Вратило се из затвора и неколико група испребиjаних. Оно што нису видjели и чули непохватани – испричали су им они коjи су се вратили.

Из мостарских затвора су људе одводили на Неретву. У Сутини, на Скакалима, испод Ортиjешког гробља и другим мjестима усташе су настављале оно што у затворима нису довршиле. Свезане људе су сjекли, стриjељали и гурали у воду. Неретва jе данима носила лешеве. То исто су радили и на Буни. Осим Неретве, многе из Мостара jе прогурала ноћ, негдjе преко Жовнице и Кобиловаче.

Сточане су стриjељали у Видову Пољу на Поплату и одводили некуд пут Љубиња. То се десило и jедном броjу Дуброваца, Дабричана и Чапљинаца. Али већина љиди из Дубрава jе одведена на друге стране. Послиjе мучења у подруму на Пилети, у дувнскоj станици у Домановићима и силосу на Модричу, камионима су их одвозили у jаму на Бивољем Брду, на чапљински мост, у ровове краj Опузена и другдjе.

Све jе то рађено веома брзо. У камионе су слагали мртве и полумртве, везане људе. По њима су се пеле усташе и с пjесмом их одвозиле. Престанак jаука и пуцњава на разбоjиштима и нова усташка пjесма означавли су краj живота гомиле људи доведених на камиону.

Нове групе коjе су догоњене затицале су у затворима крв и хрпе одjеће, по коjима су сазнавали ко jе већ ликвидиран

У Чапљини и околини било jе jош много мjеста смрти. Убиjали су под Бриjестом, краj Крижа, у Стугама, у Могорjелу, изнад жељезничке станице, у Пелинама, на Крупи, у Клепцима, у Хутову, на Хаџибегову Бунару, више Горњег Храсна итд. И одавде су воде Неретве носиле толико унакажених људских лешева да су усташке власти из Метковића почеле протестовати због „загађивања воде“.

За тих неколико дана, угалавном краjем jуна, усташка поплава смрти jе одниjела у Неретву, у jаме покраj ње и ко зна куда jош, стотине невиних људи.

Ево само неких података о броjу убиjених у jуну по селима: Зиjемље 11, Подгорани 17, Жељуша 3, Потоци 6, Врапчићи 14, Залик 6, Илићи 16, Виховићи 25, Богодол 47, Опине 3, Гноjнице1, Драчевице 4, Благаj 3, Ходбина 2, Мало Поље 2, Ортиjеш 3, Пиjесци 20, Житомислићи 8, Локве 39, Козице и Триjебањ 201, Дабрица 78, Опличићи 25, Прењ 12, Речице 52, Тасовчићи 58, Пребиловци 11, Клепци 45, Габела 123, Вишићи 3, Драчево 25, Колоjан 5, Сjекосе 15, Кљенак 9, Глушци 6, Горње Храсно 47.

Колико jе у том налету усташа страдало људи у градовима ниjе тачно утврђено. Приближни подаци изгледаjу овако: Мостар око 300, Столац са наjближом околином око 250, Чапљина 600 -700. У самом Стоцу су готово потпуно истриjебљени одрасли Срби, а ни Чапљина ниjе прошла много боље.

И док су виjести о судбини похапшених болно погађале преостали српски живаљ, док су се риjетки поjединци враћали из затвора, са jама и губилишта, док су се непохватани мушкатци крили по брдима, – на jавним мjестима по селима и градовима поjавили су се плакати. Некакав домобрански генерал jе обjављивао како jе стао на пут прогонима мирног становништва, позиваjући да се свако врати своjоj кући.

Било jе и разлога за такав позив. По брдима источне Херцеговине jе све било у збjеговима и на борбеним положаjима. Усташе су се побоjале да се и преостали Срби из доње Херцеговине не прикључе устанцима. Јер из Пребиловаца и Клепаца jе већ у првом налету усташа на Клепце већина становништва побjегла у околна брда. Овима се био прикључио и наjвећи броj мушкараца из Опличића коjи су били побjегли преко Брегаве одмах чим су посумљали у усташке позиве, коjима jе иначе повjеровала већина Дубраваца. И у остлим селима су се људи посакривали, а поjединци су смjерали да некуда бjеже

Сада, када jе свима већ било jасно шта усташе чине, и међу Хрватима и муслиманима jе било све више људи коjи су осуђивали злочине. Док су у дане
покоља само риjетки поjединци нашли у себи храбрости да Србима помогну у склањању од усташа, сада, послиjе покоља, нашло их се више. Усташе су, разумиjе се, такве поступке наjстрожиjе кажњавале. Па ипак их jе било да по дану иду са усташама, а ноћу доносе храну скривеним Србима.

Поменути проглас о забрани покоља дjеловао jе увjерљиво. Срби коjи су се затекли живи у затворима – пуштени су. Престала су хапшења. Почеле су приче да су видовданске злочине починиле „дивље“ усташе. „То jе била освета због устанка у Невесињу“, обjашњавале су усташе и њихове присталице. Наглашавали су да jе таj устанак већ уништен, да су Талиjани побили већину патролa усташа коjе су „храбриле“ броjну српску сиротињу и оне мушке главе коjе су остале, увjераваjући их да се више неће убиjати.

Онда jе дошао и нови „доказ“ да „држава“ ниjе за уништавање, већ за „лоjалност“. По селима jе обjављено да они коjи хоће да живе у миру треба само
да пређу у католичку вjеру. Дошли су службеници усташке власти, попуњавали формуларе, и читава села су за дан постаjала „католичка“. На више мjеста су фратри „нове вjернике“ окупљали у цркве, држали им проповиjеди, диjелили молитвенике и убjеђивали их да jе сада све у реду, да треба живjети мирно и молити се богу.

Тако jе мjесец jул протекао у смиривању и „покрштавању“ Срба. Мало jе умукао плач маjки, удовица, сестара и дjеце поубиjаних. У селима, чиjи мушкарци нису побиjени, почело се, опрезно, и радити. Спавало се у брдима, а дању се силазило на њиву и у виноград. Многи су вjеровли да jе наjгоре прошло.

А усташе су ковале нове планове. Сада смишљениjе од онох jунских. Знали су да нико више неће повjеровати оном: „Јавите се, само за неколико дана, док…“ А требало им jе да „доврше“ села коjа су им измакла у jуну, да докусуре оно што jе jош било остало.

Пред зору 4 августа опколили су села Пребиловце, Опличиће, Мало Поље и Житомислиће. Тог дана су хапсили и по Мостару.

Нашавши се у обручу мноштва усташа – Пребиловчани нису оклиjевали. Већина одраслих мушкараца се разбjежала и посакривала. Руља се сручила у село. Видjевши да су мушкарци већином умакли, усташе су у школу сакупиле жене, дjецу и старце. Од укупно њих 414 – било jе 249 дjеце и 91 дjевоjка. Пошто су силовали и на друге начине понизили дjевоjке и жене, робље су одатле одвели у силос код Тасовчића. Послиjе дан-два су их камионима превезли у Чапљину, а одатле у Шурманце. Већ 6 августа између 8 и 11 часова jе живот у Пребиловцима потонуо у хладну jаму код Арарових кућа. Жене и дjеца овог села нашли су се у заjедничкоj гробници с многим другима коjе су овамо довезли из Босне и Требиња. Рачуна се да jе таj бездан прогутао од 2000 до 2500 људи.

Али трагедиjа Пребиловаца ниjе тиме била завршена. Иако су већину одвели у Шурманце, усташе су и даље наставиле да по селу и околини траже оне коjи су се скрили 4 августа. Читавих десет дана jе вршен претрес. Била jе то општа хаjка, као на вукове. У стрељачким строjевима су заjедно ишли усташе и њихови ловчки пси, лупало се кантама и викало. Ухватили су jедан дио преосталих и одмах поубиjали.

Видjевши да ипак не могу све похватати, усташе су поново почеле викати по брдима како jе „поглавник“ обуставио покољ, како се свако може слободно вратити кући. Тих дана су и скривени мушкарци почели сазнавати за кобну судбину своjих породица. Изгубљеност у болу за породицом навела jе jедан дио тих људи да изиђу из скровишта и да се jаве у село коjе jе стално било пуно усташа. Како jе ко далазио, тако су га усташе убиjале. Тако jе од 4 до 14 августа пало jош 168 жртава у Пребиловцима. Већина их jе убиjена у самом селу. Групу од 41 човjека коjи су се сами jавили сазнавши да су остали усамљени, без породица, – усташе су одвеле мало даље од села, у Морин oток, и ту ноћу поклале. Тиjела су бациле у jедну, а главе у другу jаму.

И док jе све то чињено са Пребиловчанима, њихове куће су запечаћене и пописне. Одмах за тим су почели стизати „колонисти“. Из села око Чапљине, по распореду коjи jе израдила усташка власт, стизали су нови домаћини у „своjе“ куће. Развили су барjак усред села и почели сабирати љетину унесрећених људи. Селом се чула пjесма и пуцњава.

Тасовчићи и Клепци су села кроз коjа jе водио пут усташког похода на истребљење Пребиловчана. Зато се и овдjе радило по истом плану. Хапсило се све редом, мушко и женско, старо и неjако. Све су одводили у силос. Али овдjе нису стигли да поубиjаjу све похапшене. У Клепцима су 11 августа убили 11 стараца, жена и дjеце коjи нису могли да оду до затвора. Истог дана су 106 мушкараца из овог села издвоjили између похапшеног народа, одвезли и бацили у jаму на Бивољу Брду. То jе задесило и 38 Тасовчана, jер су били сви у истом затвору, у силосу.

Опличићи, коjи су опкољени истог jутра када и Пребиловци, такође су „боље“ прошли. Тог jутра jе насред села осванула црвена застава, коjу су истакле
усташе да би тиме „оправдале“ опкољавање и хапшење. И овдjе су хапсиле све редом и одводили на Домановиће. Али то су радили под изговором да све пребацуjу у Србиjу. И народ jе купио што jе могао у рукама пониjети и ишао. Мали броj мушкараца се успио склонити.

Када се маса жена, дjеце и људи сакупила на Домановићима, мушкарце су одвоjили, а остале вратиле кућама. Њих 102 су се нашли међу крвавим зидовима дуванске станице, гдjе су мjесец дана раниjе мучене стотине Дубраваца. А кад jа пала ноћ, поновио се Видовдан: наjприjе мучење, везивање у жицу, товарење на камионе, па одводjење у вjечити мрак jаме на Бивољем Брду.

У Житомислићу и Малом Пољу нису много претресали нити су одводили жене и дjецу. Похватали су само одрасле мушкарце: у Житомислићу 28, а у Малом Пољу 25. Повезали су их и камионима одвезли у Мостар. Малопољани су побиjени негдjе према Широком Бриjегу. То исто се, нешто раниjе, десило са 18 људи из Баћевића. Житомислићани су задржани у Мостару, а потом одведени чак у Лику, гдjе су са многима другима нашли смрт на Јадовном изнад Госпића. Тих дана jе ноћ прогутала и групу од 31 човjека са Зиjемаља коjе су довели у Мостар, а на Љубљаници су у школи спалили око 30 људи.

Ни у овом другом, илинданском, покољу Мостар ниjе остао поштеђен. Тих дана су и овдjе хапсили оно што jе преживjело Видовдан. За неколико првих дана августа, осим правих затвора, била jе напуњена и школа „краљице Мариjе“, коjа jе дању била обичан усташки затвор, а ноћу мучилиште.Тада jе похватано наjвише жељезничара и рудара. Осим Срба, сада су затварали и Хрвате у муслимане- комунисте и друге родољубе.

Али већ 6 августа jе у мостраским затворима било мало похапшених. Теретном возовима су их ноћу одвели у Јабланицу. Било jе ту око 500 Мостараца, 28 Житомислићана, 14 Раштанчана, 3 Слипчићана и непознат броj других коjи су тих дана допали усташких шака у Мостару и околини. Већину тих људи су из Јабланице одвели за Госпић, гдjе им се замео траг. Неки су побиjени и успут.

Међутим, усташе су биле далеко од тога да се задовоље пуним возовима одведених из Мостара. Још док су жене молиле за виђење са своjима у jабланичком затвору, по граду су се поjавили плакати. Сада више нису тражили да се предаjу радиоапарати. Тачно по абецеди jе распоређено када, у коjи дан ко треба да се jави на жељезничку станицу. Приjе поласка су кључеве од стана морали предати полициjи, а собом се могло пониjети по 50 килограма пртљага по особи.

Негдjе око 8 августа почело jе од слова „А“. Долазили су жене и дjеца пред вагоне. Жељезничари су им мjерили пртљаг. Возови су односили људе у Лику. Тако jе ишло данима, одприлике до слова „К“. Тих дана jе почео и шверц са њемачким пропусницама за Србиjу. Ко jе имао новца, могао jе умjесто у усташки логор – отпутовати у Србиjу. Тако се велики броj мостарских српских породица нашао на путу у Госпић или Вишеград. Нико више ниjе сумњао у то да му нема опстанка у таквоj држави.

И баш тада кад jе међу Србима у овом краjу Херцеговине страх за опстанак достигао врхунац, кад су људи чекали само дан смрти или сеобе, – пукла jе
виjест да Талиjани поново узимаjу власт, да забрањуjу, прогоне и убиjања. Та виjест се показала тачном. Дошли су Талиjани. Престали су покољи. Отворене су православне цркве. Мjестимично jе допуштено да се мртви изваде из заjедничких рака и сахране на гробљу. Било jе поjединачних случаjева да Талиjани стриjељаjу усташе коjи без одобрења носе оружjе, а прећутно су одобравали и да се Срби наоружаваjу. Бесумње jе настао неки преокрет.

Наивни људи су вjеровали да су Талиjани дошли у циљу заштите Срба. Многи тада jош нису могли схватити да су уствари Невесињци, Гачани, Требињци, Љубинци и устаници широм земље оружjем присилили талиjанског окупатора да промиjени политику. Многи нису одмах могли да прозру „талиjанску бригу“ о Србима, нити да оциjене устаничку снагу по селима и брдима… Међутим убрзо се видjело да jе окупатор своjом перфидном игром, уз помоћ издаjника из редова српског народа, уствари утирао пут четницима, коjи ће над недужним хрватским и муслиманским живљем поновити исте злочине коjе су усташе извршиле над Србима.

Извор: Херцеговина у НОБ-у, страна 87 – 96, аутор прилога jе Аћим Мићевић, Воjноиздавачки завод ЈНА „Воjно дело“ Београд, 1961
године.

Пребиловци, село на интернету

Везане виjести:

Сећање jе пут поштовања коjим треба да идемо – изложба “Пребиловци” свечано отворена у КЦНС

Владика Григориjе у Суботици: Херцеговци, ПОДИГНИМО ПРЕБИЛОВЦЕ

09.08.2014. Света архиjереjска Литургиjа у Храму Христовог Васкрсења у Пребиловцима

ДА НИКАД НЕ ЗАБОРАВИМО: Наjстрашниjи злочини над српском децом и младим маjкама

Запис о топониму Ћирина кућа

Видео: ЕВО НАШЕ ДЕЦЕ

ПРЕБИЛОВЦИ

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 23. фебруара 2016. године.


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top