ХАГ, 28. МАРТА /СРНА/ - Један од правних савјетника некадашњег предсједника Републике Српске Радована Караџића пред Хашким судом Марко Сладојевић упозорава да Суд сматра да је стварање скупштине српског народа у БиХ дио тзв. удруженог злочиначког подухвата, чиме се криминализује цио народ - јер је скупштина оличење тог народа.Хашка пресуда Мићи Станишићу и Стојану Жупљанину представља други ударац на Српску, истиче Сладојевић за Срну и подсјећа да су Станишић и Жупљанин, према пресуди, били дио "удруженог злочиначког подухвата" заједно са Радованом Караџићем, Момчилом Крајишником и другим политичарима, официрима и полицајцима на републичком и општинским нивоима. 

Сладојевић напомиње да су за Српску посебно забрињавајући поједини параграфи пресуде Станишићу и Жупљанину: 

"У параграфу 308 наводи се да се судско вијеће не бави питањем да ли су неке од брига руководства босанских Срба у то вријеме, попут страха од доминације муслимана у независној БиХ, били легитимни. Али су зато /иронично говорећи/ легитимне бриге муслимана и Хрвата од српске доминације у Југославији”.

Параграф 310 пресуде наводи да су, након што су СДА и ХДЗ усвојиле декларацију о независности, у Скупштини БиХ, 15. октобра 1991. године СДС и босански Срби интензивирали процес територијалног разграничења и да је то је учињено успостављањем одвојених и паралелних институција, као што је Скупштина српског народа у БиХ 24. октобра 1991. и на крају саме Српске са својом посебном владом. 

"Удружени злочиначки подухват је, према параграфу 313 пресуде, настао најкасније 24. октобра 1991. године, на дан када је основана Скупштина српског народа у БиХ“ – упозорава Сладојевић. 

Доказ да је Мићо Станишић учествовао у удруженом злочиначком подухвату, како наводи параграф 734 пресуде, јесте чињеница да је Станишић учествовао у свим фазама стварања институција Срба у БиХ, а посебно МУП-а, да је прихватио положај министра унутрашњих послова, а све то указује, како стоји у пресуди, на његово добровољно учешће у стварању посебног српског ентитета у оквиру БиХ. 

"Први овакав ударац на Републику Српску био је у предмету Момчила Крајишника, гдје је судско вијеће даље развило теорију удруженог злочиначког подухавата које изузетно подсјећа на одговорност због чланства у организацији, на примјер, политичкој странци, скупштини итд“ - наводи Сладојевић. 

Иначе, оба случаја - и Миће Станишића и Момчила Крајишника - у односу на формирање и постојање тзв. удруженог злочиначкиг подухвата српског руководства, насталог прије избијања рата у БиХ јесте мање-више идентичан случају против Радована Караџића. 

Сладојевић појашњава да се "општи допринос Крајишника овом `подухвату` састојао у његовој помоћи оснивању и одржавању континуитета СДС-а и државних структура које су, према пресуди, одиграле значајну улогу у чињењу злочина /параграф 1120 првостепене пресуде Крајишнику/. 

"Подсјетимо да је за СДС на изборима у новембру 1990. године гласало више од 95 одсто српског народа у БиХ", истиче Сладојевић. 

Да би одређено лице било одговорно по теорији "удруженог злочиначког подухвата", напомиње Сладојевић, оно осим својих поступака /ацтус реус/, односно доприноса мора посједовати и одређено стање свијести /менс реа/. 

"Другим ријечима, да би први предсједник Републике Српске Караџић био осуђен као Крајишник и Станишић по теорији удруженог злочиначког подухвата - једини логичан закључак мора бити да су СДС и државне структуре босанских Срба стваране и одржаване ради чињења злочина против муслимана и Хрвата", упозорава Сладојевић. 

Као највећи проблем у овој теорији Хашког суда Сладојевић истиче чињеницу да су, на примјер, структуре СДС-а, које су наводно створене с циљем чињења злочина против муслимана, управо са муслиманима у новембру 1990. године формирале коалцију и да је СДС скоро двије године учествовао у вршењу власти. 

Осим тога, пресуде Станишићу и Крајишнику не узимају у обзир разлоге због којих су Срби у БиХ формирали своје органе власти. 

Као да, и према ријечима бившег предсједника Трибунала Касезеа, сецесије Словеније, Хрватске и БиХ нису биле противне међународном праву, осим тога што су биле незаконите по тада важећем Уставу СФРЈ, и као да Србима у Хрватској и БиХ није противуставно одузет статус конститутивног народа. 

Те пресуде прелазе преко чињенице да су СДА и ХДЗ током 1990. и 1991. године стварале страначке војске - што од својих припадника МУП-а, што ванинституционално - Патриотску лигу и Зелене беретке. 

"Као да Алија Изетбеговић није написао `Исламску декларацију`, као да се нису десиле многе друге ствари које су производиле реаговање Срба у Хрватској и БиХ", истиче Сладојевић. 

"Ваљда је Срби требало да сједе скрштених руку и да се надају да се крвава историја неће поновити“ - наводи он. 

Према овим пресудама, српско руководство је дјеловало у неком вакууму, само од себе, те је због наводних планова да протјера муслимане и Хрвате формирало своје државне органе крајем 1991. и почетком 1992. године, када рата у БиХ још није било. 

Сладојевић подсјећа да су Срби зарад мира прихватили Кутиљеров мировни план, који је предвиђао независну БиХ у оквиру које би постојали ентитети у којима би, као и до тада, наставиле да живе мањине других народа, као и да је руководство СДА, на челу са Алијом Изетбеговићем, прво прихватило тај план, па онда одустало, о чему је свједочио и сам Кутиљеро на суђењу Караџићу. 

"Одмах након тога почео је крвави грађански рат, гдје је свако убијао свакога, а кривична дјела се стављају на терет Караџићу, Крајишнику и Станишићу, јер су учествовали у стварању и одржавању континуитета СДС-а и државних органа док рата још није ни било", наводи Сладојевић. 

Када је рат почео, по логици судских вијећа, изгледа да је политичко руководство требало да ради на укидању страначких и државних органа - да не би било одговорно за кривична дјела која су починили најчешће неидентификовани припадници "српских снага"?! 
"Да ли то значи да без странке и државе нема злочина? Другим ријечима, укинимо одмах Републику Српску. Или да сачекамо и пресуду Радовану Караџићу, па можда буде: `трећа - /не/срећа`", закључио је Сладојевић. 

Он је напоменуо да у пракси тзв. удружени злочиначки подухват функционише као конгломерат који се непрестано шири према потребама тужиоца и понеких судија Хашког трибунала, који нагомилавају потенцијално доказну грађу - да би установили кривицу оптуженог за неко кривично дјело без потребе доказивања да је оптужени директно извршио, планирао, подстицао, наредио или на неки други начин учестововао у неком злочину... 

Претресно вијеће Хашког трибунала осудило је Мићу Станишића и Стојана Жупљанина по 22 године затвора за злочине над несрпским цивилима у више општина у БиХ, од априла до децембра 1992. године. 

Станишић је био министар унутрашњих послова Републике Српске, а Жупљанин начелник регионалног Центра служби безбједности у Бањалуци, члан Кризног штаба Аутономне регије Крајина и савјетник предсједника Републике Српске за  унутрашње послове. 

Извор: