Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Њима је све дозвољено

Датум објаве: петак, јун 4, 2010
Величина слова: A- A+

Пошто сам гаражирао, отворим прозоре и врата у приземљу, па кренем кроз башту. Из правца врта и Јованкиног младог шљивика Милојко вози тракач траве. Обрадовао се што сам дошао и одмах се пожалио да су му два пијана Цигана рекли да је он четник. Враћам се са њим и понудим му чашу вина што он радо прихвати. Опет поче и о провокацијама неких цура из комшилука. Једна носи и маскирну униформу. „Знате, чика Милане, и у ’Зденки’ је све другачије. Измијенили се људи, као да се никад нису познали. Мало-мало па некоме кажу да је четник. Или за некога причају да је четник. Са нама Србима готово да не разговарају, а причају да из управе отпуштају Србе. Једнако се тако владају и у аутобусу кад идем на посао и кући. Сви су они једнаки гадови“, заврши он причу и врати ми чашу.

Боса провјерава да ли сигурно долазимо на парастос, па да и њу повеземо. Радује се моме потврдном одговору. Рекох да се и Милена радује сусрету. Навратио ми је нетјак Стево Ђукић. Каже да свашта виси у зраку, да је у „Зденки“ изразита антисрпска атмосфера. Сви углавном шуте, осјећа се нека напетост, неповјерење, а и мржња према Србима. „Сваки дан је то све горе, осјећам несигурност. Миру и дечке сам одвезао у Босну њезиној родбини. Чини ми се да ћу и ја брзо за њима“, говори он. Одједном опали пушка негдје у Басташића или Букаричином дворишту. „То је карабин, видиш како је реско“, изустих ја. „’Ест, ’ест карабин. Враг зна тко туј пуца“, забринуто потврди Стево. Ускоро чујемо некакав разговор на путу и видимо двојицу зенговаца у мајицама. Имају црне повезе око главе и карабине, одоше доље. „Ето видиш, раде шта хоће“, вели Стево. „Ма још и не раде све што смију“, додам ја и он сједе у кола и оде.

Сека ми је донијела неколико јаја и прича како је један зенговац ушао у двориште и пуцао у једну даску код штагља. Отишао је до штагља и довикнуо ономе на путу да је погодио. „Јој, ја се уплашила да не уђу и к теби у двориште, да те не нападну, а и ти имаш пушке“, каже. „Имам, имам, Секо, али ја не смијем пуцати. Сад је дошло њихово вријеме“, одговорим. Кроз сузе ми рече да се бојала да им Љубан што не приговори па да дође до врага. Дошла је, ето, да види како сам и жури се да довршава ручак.

Притворио сам шалопорке и легао да одморим, али сан неће. Размишљам о Стеви, о Секи, о Љубану. Стево отпремио дјецу и жену у Босну. Он се не осјећа сигурно, они пуцају у туђем дворишту. Љубан не би смио приговорити зашто се пуца у његовом дворишту. Све су то неуобичајене ствари. Коначно, Сека је закључила да би могли и мене напасти у моме дворишту! То досад у своме шездесетгодишњем животу није никад помислила! Све ме то узнемирава. Долази ми поново, иако ријетко, помисао да ја стварну ситуацију банализирам, не схватам је озбиљно као овај ту живећи, једноставни свијет. Ја сам се од њих одвојио, не могу мислити као они. Видим и чујем само њихове закључке и некако, све до данас, до тих њихових закључака нисам баш држао. У мени је интелектуална надградња – ја чекам разуман расплет неразумно настале ситуације. Ови једноставни људи, да их тако назовем, добро схватају и виде шта су ови око њих у стању да направе, наговарани и упућивани „одозго“. Истовремено, ја од тих, који их брчу, наговарају и нагоне на практично зло, очекујем да учине разуман расплет. Увиђам колико сам немоћан, не подузиман ништа и нудим свим индоктринираним безвриједницима по читавој вертикали да раде са мном што хоће. Сека се уплаши да ме зенгаши не нападну, јер и ја имам пушке. Међутим, ја сакрио пштољ да га не нађу! Дакле, уопће немам намјеру да се супротставим. Што је то са мном, што ја то чекам или очекујем? Покушавам се утјешити скорим одласком у Кусоње гдје ћу ипак добити некаквих корисних информација.

Милена је дошла у Грубишно 12. августа, само неколико сати прије него велики број зенги. Ето Милојка предвечер. Дошао је по траву. Приђе нам да се поздрави и Милена га позва да попије каву. Он је радио прву смјену и каже да има доље јако пуно гардиста. „Има их свуда – на аутобуској, па око полиције, тамо пред шумаријом, а највише пред хотелом. Враг зна зашто су толики дошли“, рече он као за себе. „Да ли ћете, тета Милена, остати дуже или сте дошли по чика Милана да иде с вама у Загреб“, пита. „Остат ћу дуже, а сутра идемо тамо код Пакраца на парастос“, каже она. „Милојко, кад се будеш враћао дођи да надокнадиш зној, да попијеш вина. Морам те замолити за друштво, јер Милена не пије, а самоме ми се не да“, говорим му ја. Није нам донио пријатну вијест, али, ето, боље да се зна. Пребиремо нас двоје по тој вијести, кад, ето Милојка. „Реци ми, молим те, да ли си видио и кога си познатога примијетио међу њима“, почнем га испитивати. „Ма врага, кога бих препознао кад су сви у шареној униформи једнаки. Пред хотелом има и неколико цивила, међу њима је онај професор, шеф ХДЗ-а Делић“, одговори.

Увечер на ТВ-вијестима о томе догађају није било ништа. Испада да су сада покрили јаким снагама и ово до сада, по оружаним чаркама мирно подручје. Знају они за оне у Ператовици, па се ојачавају и сад само треба повод, искра па да плане. Све ја то коментирам на глас, а онда ми у ријеч упаде Милена: „Чуј, да не би било боље да се одавле макнемо на неко вријеме. Знаш да те имају на зубу од оног некролога 27. априла, а било је и свакаквих позива телефоном“. Застанем у разговору и опет си озбиљно предбацим – како ја у свему томе не видим своју непосредну угроженост? Као, ето, све се то догађа свуда около, па ће сада озбиљније и овдје, али малтене, не односи се то на моју сигурност. Постоје оружане снаге двије супротстављене стране, али ја у њима нисам. Подсвјесно, ја сам посматрач на галерији кога за вријеме представе нема нитко право дирати. Види Милена да нешто гадно мозгам, ваљда се и у лицу мијењам, па додаде: „Молим те, мућни озбиљно главом. Можемо се спремити па да се сутра из Кусоња овамо не враћамо. Неке ствари ставит ћемо у моја кола, а друге у твоја. Макнимо се из овог осињака. Нису они дошли без врага. Коначно, видјет ћеш ситуацију послије разговора са Миланом и другима па можеш оданле кренути за Београд или Бањалуку“. Погледам у њу, осјетим да сам сав блокиран. Замисли какве су то њезине препоруке, које велике одлуке ми предлаже! Незамисливо, али осјећам, потпуно реално схватам, да ја могу бити сигуран једино у Београду или Бањалуци, никако у Грубишном, али ни у Загребу. Коначно укључујем себе међу све Србе у Хрватској и закључујем – сигурности за Србе нема нигдје у Хрватској. Значи, трећи пут у овом вијеку одлазим празних руку – са дједовине и очевине 1942. па 1945, а сад из своје нове куће у коју сам улагао, градећи и опремајући је свих четрдесет година радног стажа. Тргнем се на Миленино питање о чему размишљам и одмах јој одговарам: „Да, да, сутра ћемо одлучити“.

Већ падом мрака дође Перо са кћерком Браном и женом Миланком. Укратко исприча о зенгама и каже да вечерас одлази у Ператовицу. Тамо остаје, а брат му Боро сутра вози у Смедерево кћер и жену. Рекох му да сам и ја пред некаквим одласком, па они, одбивши сваку понуду, одоше горе к својима.

Послије вечере смо се договорили што ћемо понијети Боси у Дарувар и њезином тати у Кусоње. Кренут ћемо ујутро послије девет сати. Нећемо возити никакве ствари.

 

< Наивци у Команди гарнизона Бјеловар                                         Садржај                                                Зенге су свуда >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top