Njima je sve dozvoljeno

Datum objave: petak, jun 4, 2010
Veličina slova: A- A+

Pošto sam garažirao, otvorim prozore i vrata u prizemlju, pa krenem kroz baštu. Iz pravca vrta i Jovankinog mladog šljivika Milojko vozi trakač trave. Obradovao se što sam došao i odmah se požalio da su mu dva pijana Cigana rekli da je on četnik. Vraćam se sa njim i ponudim mu čašu vina što on rado prihvati. Opet poče i o provokacijama nekih cura iz komšiluka. Jedna nosi i maskirnu uniformu. „Znate, čika Milane, i u ’Zdenki’ je sve drugačije. Izmijenili se ljudi, kao da se nikad nisu poznali. Malo-malo pa nekome kažu da je četnik. Ili za nekoga pričaju da je četnik. Sa nama Srbima gotovo da ne razgovaraju, a pričaju da iz uprave otpuštaju Srbe. Jednako se tako vladaju i u autobusu kad idem na posao i kući. Svi su oni jednaki gadovi“, završi on priču i vrati mi čašu.

Bosa provjerava da li sigurno dolazimo na parastos, pa da i nju povezemo. Raduje se mome potvrdnom odgovoru. Rekoh da se i Milena raduje susretu. Navratio mi je netjak Stevo Đukić. Kaže da svašta visi u zraku, da je u „Zdenki“ izrazita antisrpska atmosfera. Svi uglavnom šute, osjeća se neka napetost, nepovjerenje, a i mržnja prema Srbima. „Svaki dan je to sve gore, osjećam nesigurnost. Miru i dečke sam odvezao u Bosnu njezinoj rodbini. Čini mi se da ću i ja brzo za njima“, govori on. Odjednom opali puška negdje u Bastašića ili Bukaričinom dvorištu. „To je karabin, vidiš kako je resko“, izustih ja. „’Est, ’est karabin. Vrag zna tko tuj puca“, zabrinuto potvrdi Stevo. Uskoro čujemo nekakav razgovor na putu i vidimo dvojicu zengovaca u majicama. Imaju crne poveze oko glave i karabine, odoše dolje. „Eto vidiš, rade šta hoće“, veli Stevo. „Ma još i ne rade sve što smiju“, dodam ja i on sjede u kola i ode.

Seka mi je donijela nekoliko jaja i priča kako je jedan zengovac ušao u dvorište i pucao u jednu dasku kod štaglja. Otišao je do štaglja i doviknuo onome na putu da je pogodio. „Joj, ja se uplašila da ne uđu i k tebi u dvorište, da te ne napadnu, a i ti imaš puške“, kaže. „Imam, imam, Seko, ali ja ne smijem pucati. Sad je došlo njihovo vrijeme“, odgovorim. Kroz suze mi reče da se bojala da im Ljuban što ne prigovori pa da dođe do vraga. Došla je, eto, da vidi kako sam i žuri se da dovršava ručak.

Pritvorio sam šaloporke i legao da odmorim, ali san neće. Razmišljam o Stevi, o Seki, o Ljubanu. Stevo otpremio djecu i ženu u Bosnu. On se ne osjeća sigurno, oni pucaju u tuđem dvorištu. Ljuban ne bi smio prigovoriti zašto se puca u njegovom dvorištu. Sve su to neuobičajene stvari. Konačno, Seka je zaključila da bi mogli i mene napasti u mome dvorištu! To dosad u svome šezdesetgodišnjem životu nije nikad pomislila! Sve me to uznemirava. Dolazi mi ponovo, iako rijetko, pomisao da ja stvarnu situaciju banaliziram, ne shvatam je ozbiljno kao ovaj tu živeći, jednostavni svijet. Ja sam se od njih odvojio, ne mogu misliti kao oni. Vidim i čujem samo njihove zaključke i nekako, sve do danas, do tih njihovih zaključaka nisam baš držao. U meni je intelektualna nadgradnja – ja čekam razuman rasplet nerazumno nastale situacije. Ovi jednostavni ljudi, da ih tako nazovem, dobro shvataju i vide šta su ovi oko njih u stanju da naprave, nagovarani i upućivani „odozgo“. Istovremeno, ja od tih, koji ih brču, nagovaraju i nagone na praktično zlo, očekujem da učine razuman rasplet. Uviđam koliko sam nemoćan, ne poduziman ništa i nudim svim indoktriniranim bezvrijednicima po čitavoj vertikali da rade sa mnom što hoće. Seka se uplaši da me zengaši ne napadnu, jer i ja imam puške. Međutim, ja sakrio pštolj da ga ne nađu! Dakle, uopće nemam namjeru da se suprotstavim. Što je to sa mnom, što ja to čekam ili očekujem? Pokušavam se utješiti skorim odlaskom u Kusonje gdje ću ipak dobiti nekakvih korisnih informacija.

Milena je došla u Grubišno 12. avgusta, samo nekoliko sati prije nego veliki broj zengi. Eto Milojka predvečer. Došao je po travu. Priđe nam da se pozdravi i Milena ga pozva da popije kavu. On je radio prvu smjenu i kaže da ima dolje jako puno gardista. „Ima ih svuda – na autobuskoj, pa oko policije, tamo pred šumarijom, a najviše pred hotelom. Vrag zna zašto su toliki došli“, reče on kao za sebe. „Da li ćete, teta Milena, ostati duže ili ste došli po čika Milana da ide s vama u Zagreb“, pita. „Ostat ću duže, a sutra idemo tamo kod Pakraca na parastos“, kaže ona. „Milojko, kad se budeš vraćao dođi da nadoknadiš znoj, da popiješ vina. Moram te zamoliti za društvo, jer Milena ne pije, a samome mi se ne da“, govorim mu ja. Nije nam donio prijatnu vijest, ali, eto, bolje da se zna. Prebiremo nas dvoje po toj vijesti, kad, eto Milojka. „Reci mi, molim te, da li si vidio i koga si poznatoga primijetio među njima“, počnem ga ispitivati. „Ma vraga, koga bih prepoznao kad su svi u šarenoj uniformi jednaki. Pred hotelom ima i nekoliko civila, među njima je onaj profesor, šef HDZ-a Delić“, odgovori.

Uvečer na TV-vijestima o tome događaju nije bilo ništa. Ispada da su sada pokrili jakim snagama i ovo do sada, po oružanim čarkama mirno područje. Znaju oni za one u Peratovici, pa se ojačavaju i sad samo treba povod, iskra pa da plane. Sve ja to komentiram na glas, a onda mi u riječ upade Milena: „Čuj, da ne bi bilo bolje da se odavle maknemo na neko vrijeme. Znaš da te imaju na zubu od onog nekrologa 27. aprila, a bilo je i svakakvih poziva telefonom“. Zastanem u razgovoru i opet si ozbiljno predbacim – kako ja u svemu tome ne vidim svoju neposrednu ugroženost? Kao, eto, sve se to događa svuda okolo, pa će sada ozbiljnije i ovdje, ali maltene, ne odnosi se to na moju sigurnost. Postoje oružane snage dvije suprotstavljene strane, ali ja u njima nisam. Podsvjesno, ja sam posmatrač na galeriji koga za vrijeme predstave nema nitko pravo dirati. Vidi Milena da nešto gadno mozgam, valjda se i u licu mijenjam, pa dodade: „Molim te, mućni ozbiljno glavom. Možemo se spremiti pa da se sutra iz Kusonja ovamo ne vraćamo. Neke stvari stavit ćemo u moja kola, a druge u tvoja. Maknimo se iz ovog osinjaka. Nisu oni došli bez vraga. Konačno, vidjet ćeš situaciju poslije razgovora sa Milanom i drugima pa možeš odanle krenuti za Beograd ili Banjaluku“. Pogledam u nju, osjetim da sam sav blokiran. Zamisli kakve su to njezine preporuke, koje velike odluke mi predlaže! Nezamislivo, ali osjećam, potpuno realno shvatam, da ja mogu biti siguran jedino u Beogradu ili Banjaluci, nikako u Grubišnom, ali ni u Zagrebu. Konačno uključujem sebe među sve Srbe u Hrvatskoj i zaključujem – sigurnosti za Srbe nema nigdje u Hrvatskoj. Znači, treći put u ovom vijeku odlazim praznih ruku – sa djedovine i očevine 1942. pa 1945, a sad iz svoje nove kuće u koju sam ulagao, gradeći i opremajući je svih četrdeset godina radnog staža. Trgnem se na Milenino pitanje o čemu razmišljam i odmah joj odgovaram: „Da, da, sutra ćemo odlučiti“.

Već padom mraka dođe Pero sa kćerkom Branom i ženom Milankom. Ukratko ispriča o zengama i kaže da večeras odlazi u Peratovicu. Tamo ostaje, a brat mu Boro sutra vozi u Smederevo kćer i ženu. Rekoh mu da sam i ja pred nekakvim odlaskom, pa oni, odbivši svaku ponudu, odoše gore k svojima.

Poslije večere smo se dogovorili što ćemo ponijeti Bosi u Daruvar i njezinom tati u Kusonje. Krenut ćemo ujutro poslije devet sati. Nećemo voziti nikakve stvari.

 

< Naivci u Komandi garnizona Bjelovar                                         Sadržaj                                                Zenge su svuda >

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top