Niti je Dijana Šindler, niti je Stanić Lustig

Datum objave: subota, mart 16, 2013
Objavljeno u Ratko Dmitrović
Veličina slova: A- A+

Ratko DmitrovićUprkos najavama izgleda da se priča o najhumanijoj ženi dvadesetog veka, Dijani Budisavljević, neće naći na filmskim trakama. Problem je u činjenici da je Dijana spasavala srpsku decu, što znači da su Srbi bili žrtve, a to u ovom svetu, kao nesporna činjenica, odavno ne može da prođe

Taj 28. dan meseca maja 1945. godine u Zagrebu bio je sunčan i topao. Mirisao je na leto. Dvadeset dana ranije partizanske jedinice ušle u glavni grad Hrvatske. Ustaška vojska, sahiljadama najstrašnijih ratnih zločinaca, tražila je spas gore na padinama slovenačkih planina, besomučno pokušavajući da se dokopa engleskih i američkih položaja. Verovali su da ih tu čeka oprost ili bar otklon od mogućnosti da završe pred komunističkim sudom. U Zagrebu, na tavanima, u mračnim podrumima i po kućama na periferiji grada, više stotina ustaških oficira i vojnika, koji nisu uspeli da se izvuku iz grada, skrivalo se u nadi da će kasnije, kad prođe prvi talas pretraga od strane nove vlasti, nekako uspeti da se prebaci na sigurnije mesto. Naoružani nemačkim šmajserima, ruskim automatima i po kojom američkom puškom, Zagrebom su patrolirali mladići iz OZNE i tragali baš za takvima koji nisu stigli da pobegnu. Mnogo godina kasnije, u krvavom raspadu Jugoslavije ova rabota zvaće se „čišćenje terena“.

Američko terensko vozilo, prefarbano u zelenožutu boju, sa crvenim petokrakama na vratima i haubi, zaustavilo se pred jednom zgradom u centru Zagreba. Vozač je ostao na ulici, sa puškom na gotovs, a dvojica stasitih mlađih ljudi, u uniformama boje peska, sa pištoljima o pojasu, popela su se na prvi sprat i zaustavila ispred vrata na kojima je pisalo Budisavljević. Snažno kucanje i vrata se otvaraju. Nekoliko minuta kasnije u velikom salonu, kojim su dominirali skupoceni primerci stilskog nameštaja, nasuprot dvojice oficira sedela je žena srednjih pedesetih godina, izrazite lepote, sa neobično krupnim tamnim očima i držanjem koje se stiče u društvu guvernanti i ličnih učitelja. Zvala se Dijana Budisavljević, bila je Nemica, rođena u Inzbruku, udana za Srbina, Julija Budisavljevića, hirurga, čoveka koji je osnovao Hiruršku kliniku u Zagrebu. Njen razgovor sa dvojicom uniformisanih ljudi trajao je nešto manje od sat vremena, posle toga jedan od oficira napušta stan i vraća se ubrzo sa velikom kampanjolom i dvojicom vojnika. Dijana Budisavljević je na rubu plača; pokušava sve vreme da ubedi oficira OZNE da odustane od namere koja ga je dovela u njen stan. Ovaj ne popušta i u jednom trenutku podiže glas posle čega gospođa Budisavljević prekida komunikaciju izgovorivši još samo jednu kratku rečenicu: „Ovo što činite je zločin.“

PRIČA DECENIJAMA U MENGELAMA

Tog dana, 28. maja 1945. godine, nova vlast, komunistička, narodna, iznela je iz stana Budisavljević nekoliko punih kutija od tvrdog kartona i albume sa fotografijama hiljada dece. Tog dana, zaista, učinjen je zločin koji će decenijama čamiti pod teretom godina, a kada je konačno bio razotkriven za njegove žrtve više nije bilo pomoći. Oficiri OZNE odneli su iz stana Budisavljević obimnu dokumentaciju koju je Dijana vodila kako bi njen posao na kraju dobio potpuni smisao.

Nijedno ime za koje se veže humanizam strašnog vremena Drugog svetskog rata ne može da se poredi sa onim što je uradila Nemica Dijana Obekser, udano Budisavljević. Ceo svet danas zna za Oskara Šindlera, nemačkog industrijalca koji je spasao više od hiljadu poljskih Jevreja, držeći ih u svojoj tvornici kao „neophodnu radnu snagu u proizvodnji važnoj za nemačku armiju“, spasavajući ih tako od odlaska u koncentracione logore. Šindler je od svega toga imao veliku korist, nije bio baš onakav kakvim ga predstavljaju raznosioci priče o „velikom čoveku Šindleru“, ali o njemu evo već godinama bruji svet. Jedan drugi pripadnik nemačkog naroda, Dijana Obekser Budisavljević, otrgla je od smrti dvanaest hiljada dece, ali o njoj u svetu niko ništa ne zna. Zašto? Možda stoga što je Šindler spasao Jevreje, a Dijana Srbe, što je o Šindlerovom humanizmu snimljen film u režiji najslavnijeg živog holivudskog režisera Stivena Spilberga, dok se priča o neverovatnoj Nemici tek probija među Srbe, sa nadom da će tu priču saslušati neko i van srpskog dvorišta.

Da li je saga o Nemici koja iz ustaških logora spasava 12.000 malih Srba nepodobna za sve države, režime i sva vremena? Ko tu priču decenijama drži u mengelama? Zašto su ona dvojica oficira OZNE zauvek sklonila kartoteke, albume sa fotografijama, beleške i dokumente koje je Dijana Budisavljević pisala i sakupljala sa ciljem da sačuva identitet spasene srpske dece? Ko ih je poslao? Zašto? Ko u Zagrebu, u strukturi nove vlasti čije konsolidovanje samo što je počelo, dvadeset dana pošto su grad napustili Pavelić i njegova vojska, ima interes da zapleni arhivu o srpskoj deci? Zbog čega je to bilo važno? Kome je trebalo da ogroman broj te dece odraste u ubeđenju da nisu ono što jesu; da prolaze kroz život sa lažnim imenima, lažnom biografijom?

Neki od njih uspeli su posle rata da se spoje sa ostacima svojih porodica, da otkriju ko su, kako se zovu, ko su im roditelji i preci, ali takvih je bilo svega nekoliko stotina. Među njima velika zagrebačka glumica Božidarka Frajt, jedna od najlepših u istoriji jugoslovenskog filma, rođena 1940. godine kao Božidarka Grublješić, u selu Velika Žuljevica, ispod Kozare. U velikoj ustaško-nemačkoj ofanzivi na Kozaru, 1942. godine, vojnici Ante Pavelića ubijaju Božidarkinu majku Vidosavu, a devojčicu zajedno sa hiljadama druge srpske dece, odvode u hrvatske gradove i sabirne logore. Cilj je bio da se ta deca predaju hrvatskim porodicama bez potomstva i onima koji hoće da ih podižu. Uslov je bio da im nikada ne otkrivaju identitet, da od njih stvaraju „istinske Hrvate“. Božidarka je svoju strašnu životnu istinu saznala tek 1976. godine, kad njena teta Darinka uspeva da je pronađe.

ČISTA ILUZIJA

Dijana Budisavljević je u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj koristila svoje nemačko poreklo do granica mogućeg, a sve da bi pomogla Srbima. Tako joj je pošlo za rukom da iz Jasenovca, od Vjekoslava Maksa Luburića, osnivača tog koncentracionog logora, ustaškog monstruma, masovnog ubice, uzme jedan broj srpske dece i prebaci ih u Zagreb. Presudile su preporuke visokih nemačkih oficira i njeno nemačko poreklo. Luburić je urlao kao zver kad mu je Dijana uzimala srpsku decu, već određenu za likvidaciju, ali je kao i svaki zločinac pognuo glavu pred autoritetom, pred onim ko je jači i silniji od njega.

Prema dostupnim dokumentima može se zaključiti da OZNA nije u potpunosti uništila kartoteke i materijal oduzet od Dijane Budisavljević, ali da tu građu posle rata niko nije smeo da koristi, u to nema sumnje. Isto tako, postoji priča da je Dijana, kao mudra žena, svesna šta u politici i državnim poslovima može da donese novi dan i nova okolnost, vodila duplu evidenciju koja je ostala izvan domašaja hrvatskih i srpskih komunista. Prema toj priči, suočena sa gotovo neshvatljivim ignorantskim odnosom novih vlasti prema spasenoj srpskoj deci sa Kozare, Korduna, Banije, Slavonije, Like – Dijana Budisavljević je odustala od borbe da ta deca nađu svoje porodice. Možda i zato što je verovala da će taj posao ipak obaviti neko drugi. Nije ga obavio, i zato danas u Hrvatskoj imamo brojne porodice iz kojih su došli i žestoki Hrvati, neki proustaški orijentisani, koje ne znaju svoje istinsko poreklo, ne znaju svoja prava prezimena uklesana na kamenim spomenicima pravoslavnih grobalja po Kordunu, Baniji, Potkozarju, Slavoniji, Lici…

Pre dve godine u medijima Srbije i Hrvatske pojavila se informacija da čuveni holivudski producent Branko Lustig, Jevrejin rođen u Osijeku, ima nameru da snimi film o Jasenovcu. Lustig je najbolji prijatelj Stivena Spilberga, zajedno su radili film „Šindlerova lista“ i u prvi mah ta informacija delovala je gotovo šokantno. Nikada pre (šta mislite zbog čega?) tema Jasenovac nije ekranizovana, pa kad čujete da se za to sprema najuticajniji holivudski producent, a pripadate narodu postradalom u Jasenovcu, onda sigurno ne možete ostati ravnodušni. Ali… kako onda tako i danas. Nema informacija da se radi na tom filmu koji bi, ako nam je dozvoljeno da sugerišemo, mogao da se bazira i na kolosalnom delu Dijane Budisavljević. Što se Dijane tiče, filmsku priču o njoj najavljivao je beogradski glumac Tihomir Stanić, poreklom iz Potkozarja. Ako me sećanje ne vara hvalio se da će mu na tom projektu u pomoć priskočiti i Vlada Republike Srpske. Ne verujem, Stanić je Vladu RS, kad je na njenom čelu bio Milorad Dodik, već jednom nahvatao na bućkalo, uzevši iz entitetskog budžeta pristojan novac za film „Turneja“, jedno od najsramnijih antisrpskih filmskih ostvarenja. Ne mislim da bi Stanić i na priči o velikoj Dijani Budisavljević tamburao po antisrpskim žicama, ali… ko se jednom opeče na koprivu taj je više ne uzima golom rukom.

Žalosno je što se priče o najhumanijoj ženi na svetu u dvadesetom veku, ne prihvata neko od beogradskih – da ne kažem srpskih – režisera. Razumljivo, to je u suštini priča o srpskoj muci i stradanju, a u današnjoj Srbiji očekivati da o tome neko snimi film… Čista iluzija.

Piše: RATKO DMITROVIĆ

Izvor: PEČAT

 

Vezane vijesti:

Diana Budisavljević – Otrgnuta od zaborava

Suze za damu iz Insbruka

„Carica Milica” za srpskog Šindlera

Dama iz Insbruka glavu nije pognula

Video Kultura sjećanja i pamćenja – Jasmina Tutunović Trifunov

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top