Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Николић између Каменитих врата и Башчаршије

Датум објаве: среда, мај 30, 2012
Објављено у Ратко Дмитровић
Величина слова: A- A+

ratko-dmitrovic-69852885Пише Ратко Дмитровић

Шта све чека новог председника Србиjе у односима са Хрватском, односима коjе jе накарадно, противно свакоj државноj и простоj логици креирао Борис Тадић, даjући службеном Загребу све, а не тражећи од њега ништа, и у коjоj мери на све то може да утиче прошлост Томислава Николића

Заjедничку државу Јужних Словена осмислили су Хрвати. Словенцима jе то добро дошло, Срби су у ову причу улетели као Радићеве гуске у маглу и платили високу, страшну цену. Биолошку и териториjалну. И jош увек jе плаћаjу. Таj неприродни савез, рођен са проклетством малих разлика, растурен jе у крви, али ће jош дуго, плашим се заувек, одређивати односе на простору од Косовске Митровице до Зиданог Моста, са бочним уласком према Јадранском мору, од Бококоторског залива, па горе преко Дубровника и Сплита, до Пуле и Ровиња. У ту причу овог маjа, 2012. године, на велика врата, у мали маневарски простор, улази нови председник Србиjе Томислав Николић. Шта га чека?

ДЕФИНИСАЊЕ РАТА У ХРВАТСКОЈ
Уз протоколарне активности, сусрете са колегама из Загреба и Сараjева на разним самитима и регионалним конференциjама, Николића очекуjу медиjски удари (неки су већ почели) коjе ни случаjно не сме да потцени, али и тешки изазови смештени између личног убеђења да се у односима Београд-Загреб, коjе jе Тадић поставио у корист Хрватске, и европске црвене линиjе коjа се не сме прелазити, нешто мора мењати. Само два дана пошто jе изабран за председника Србиjе Томислав Николић jе жестоко нападнут од стране „Хрватске телевизиjе“, у емисиjи коjа jе, а шта би друго, подсетила на радикалску прошлост бившег Шешељевог наjближег сарадника, посебно на чин доделе титуле четничког воjводе Томиславу Николићу. Негде на Романиjи, ако се не варам. У том првом налету постављена jе висока међа између „европски ориjентираног Тадића, коjи jе у приjатељским односима са Јосиповићем“ и „преобученог радикала и четничког воjводе коjи jе ненадано дошао на чело Србиjе“. Познаjем ту врсту памети и могао бих, са високим процентом вероватноће, да наведем наjмање двадесетак питања хрватских новинара на коjа ће Николић, кад-тад, са вољом или без ње, морати да одговори.
Тактички, хрватска страна, медиjска, али свакако и  државна, смештена у зградама на Горењем тргу, недалеко Каменитих врата, за Хрвате jедног од наjзначаjниjих споменика старог Загреба, користиће до максимума Николићеву прошлост, стално инсистираjући на „слабим тачкама“ само да би новог председника Србиjе држала у дефанзивноj позициjи.
Да ли jе то хендикеп на коjи се не може утицати? Ниjе. Надам се да то знаjу и Николићеви наjближи сарадници, односно да знаjу начин како све ово неутралисати. Не ради Николића, Србиjе ради.
Један од механизама jе прекид београдског службеног ћутања о карактеру рата вођеног почетком деведесетих. На прву констатациjу – новинарску или из уста државног службеника, укључуjући председника Хрватске Иву Јосиповића – да jе на Хрватску извршена агресиjа од стране ЈНА и Србиjе, Николић мора интервенисати и врло jасно такво тумачење означити као погрешно, противно чињеницама, противно ономе што се заиста догодило. Другим речима, нови председник Србиjе, жели ли добро Србиjи (а свакако и због себе) мораће да оспори хрватску верзиjу рата, тврдњом да ни ЈНА, ни Србиjа нису напале Хрватску већ обрнуто; Хрватска jе напала Југословенску народну армиjу, проглашаваjући jе окупаторском. Тако jе почео рат у Хрватскоj.
За овакво гледиште Николић има наjjаче могуће сведоке; Фрању Туђмана и Јосипа Бољковца, првог председника самосталне Хрватске и првог министра полициjе у тоj Хрватскоj. Туђман jе, подсетићу вас, jавно, на Тргу бана Јелачића, у маjу 1992. године, рекао да рата у Хрватскоj не би било да Хрватска то ниjе хтела, а Бољковац jе обjавио књигу у коjоj доказуjе да jе све отпочело агресиjом Хрватске на ЈНА и Србе у Хрватскоj. Због тога, а не због некаквих партизанских злочина наводно почињених 1945. године, Бољковац jе недавно био ухапшен и изложен опакоj медиjскоj кампањи дела хрватских медиjа и jавности.

Само ако се постави на овакав начин, ако рат у Хрватскоj дефинише као класичан облик грађанског рата, а у томе му безброj доказа стоjи на располагању, председник Србиjе отвара нови простор и нове перспективе своjе државе у односима са Хрватском. Поставља их на ниво међународног права, уважавања чињеница и онога што се заиста догодило. Наравно, избегава и позициjу инфериорног саговорника, а другу страну ставља на место коjе захтева и обавезу одговарања на питања.

ИМОВИНА СРБА У ХРВАТСКОЈ
У овом тренутку хрватски званичници убеђени су да их из Београда више нико ништа питати неће. То убеђење подарио им jе Борис Тадић. Доскорашњи шеф Србиjе изградио jе однос са Хрватском на начин коjи та држава ниjе могла ни да сања. Подарио jе Загребу мир коjи ниjе нарушавао чак ни узгредним спомињањем 450.000 из Хрватске протераних Срба. Из разлога коjи ће, чини се, заувек остати недокучиви, Тадић никада ниjе jавно, резолутно, са позициjе државног става, као велики злочин и велики проблем, хтео да постави питање уништене и отете имовине Срба из Хрватске. Међу њима 35.000 станова. Те некретнине биле су у статусу „станарског права“. У Босни и Херцеговини никоме ниjе одузето то право. У Хрватскоj jесте; Србима коjи су наjпре истерани из своjих станова, а онда опљачкани и „ослобођени“ стамбеног простора.
Србиjа jе имала, боље речено Тадић jе имао, две године времена да у фази осетљивог и врло пипавог хрватског приласка Европскоj униjи постави на сто броjна незатворена питања коjа се тичу Срба из Хрватске. Никада их ниjе поставио. Уместо тога до максимума jе снажио Милорада Пупавца, сада већ неприкосновеног, а плашим се и доживотног представника Срба из Хрватске, тумача њихове воље и њихових права. Уместо да реши бар jедан од неколико кључних проблема сународника, Пуповац jе своjе лидерство и виђење односа Хрватска-Србиjа градио на матрици: „Милошевић jе разбио Југославиjу, изазвао рат и напао Хрватску. Србиjа jе агресор, Хрватска jе жртва“. Са таквим ставом, прихваћеним од стране доскорашњег председника Србиjе, Срби у Хрватскоj заувек ће, док их тамо буде, носити тегове припадника агресорског народа и биће срећни што их Хрвати уопште трпе. То jе последица службене српске политике од „октобарске револуциjе“ 2000. године наовамо.
Борис Тадић jе међудржавне односе са Хрватском поставио на персонални ниво, наjпре са Месићем, а потом са Јосиповићем. Бркаjући политику и маркетинг, а то jе чинио до последњег дана шефовања Србиjом, Тадић jе сматрао да лежерно дружење и грљење са Јосиповићем може да буде замена за све друго, тешко и мучно, што би морало да се стави на сто односа двеjу држава. Тадић jе Хрватскоj у име Србиjе и Срба дао све; српску имовину, аболициjу за злочине, тржиште Србиjе, а ништа ниjе тражио заузврат. На таj начин створена ситуациjа отежава посао Тадићевом наследнику Николићу, али му даjе и одређене предности. Под условом да не игнорише проблеме и чињенице везане за те проблеме.

ДОДИКОВЕ ПОГРЕШКЕ
Надам се да jе нови председник Србиjе свестан значаjа српско-хрватских односа, свестан чињенице да ће се ти односи у његовом послу, у различитим формама и облицима, поjављивати и тамо где их не буде очекивао. Оваj простор Балкана интегрисан jе српско-хрватским односом; Босну ниjе могуће разумети без разумевања тог односа; Црну Гору ниjе могуће сагледавати у будућности без познавања прошлости и предвиђања могућег хрватског утицаjа на позициjу Црне Горе у децениjама коjе нас чекаjу.
А шта чека Томислава Николића у Сараjеву? Ту jе ситуациjа за председника Србиjе повољниjа; истина, неће моћи да избегне броjна питања о своjоj прошлости, нека ће бити идентична онима из Загреба, али Николић у Босни налази позициjу коjу jе успоставила међународна заjедница, има државу креирану у Деjтону, са два ентитета и туђом муком коjа jош увек ниjе успела да пронађе формулу за интегрисање расточене државе. Николић би само требало да поштуjе „стање на терену“, да БиХ види, прихвата и тумачи као сложену ентитетску државу, специjалним везама упућену на Србиjу и Хрватску. И да ради на тим везама.
Неки мисле да ће Николићев однос према Босни и Републици Српскоj у одређеноj мери одредити и каналисати понашање Милорада Додика у предизборноj трци за председника Србиjе и његова потпуна и безрезервна подршка Тадићу. Не веруjем у то. Без обзира на то што jе понашање Додика у том смислу било збуњуjуће и тешко схватљиво (Николић jе у победничком обраћању казао да Додик не разуме и не познаjе Србиjу), Томислав Николић jе и довољно искусан и довољно зрео да би на основу погрешке председника Републике Српске градио однос према Српскоj и уопште према тамошњим Србима.

 

Извор: pecat




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top