Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

Nikola Milovančev: O broju žrtava u NDH – činjenično a ne emotivno

Datum objave: četvrtak, oktobar 11, 2018
Veličina slova: A- A+
Nikola Milovančev (Foto: Jadovno 1941)

Na moj kritički osvrt o proceni broja stanovnika Jugoslavije koju je učinio Državni statistički ured DFJ maja 1945. i konstatacije o koliziji tih podataka sa popisom iz 1948. reagovao je čovek sa kojim sam 28 godina održavao prijateljske odnose, direktor Muzeja žrtava genocida dr Veljko Đurić.

Čovek sa kojim sam mnogo puta delio isto mišljenje. I u vezi njegovog poslednjeg članka o nacističko-ustaškom logoru Zemun, objavljenom u Kulturnom dodatku Politike 6. oktobra o.g. mogu da poručim: dobro je da si taj članak objavio. U odgovoru meni Veljko Đurić je već u početku krenuo lično, ad personam, pa ću najpre na to odgovoriti. Na jedno tvrđenje koje je nedostojno („nalogodavci“) se neću osvrtati jer su mi jedini nalogodavac moja savest i odgovornost prema Gospodu. Dakle, metodologiju istoriografskog rada sam savladavao u okviru postdiplomskog studija na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Ljubljani, uže područje istorija Jugoslavije u  XX veku, posebna tema Organizacija jugoslovenskih nacionalista (ORJUNA).

Iz tog vremena mogu da spomenem i jedan mali kuriozitet. Naime, jedna od troje članova moje mentorske komisije bila je dr. Milica Kacin Vohinc, stručnjak za istoriju Slovenaca pod Italijom („Primorska“) od 1918-1945. Ona je 1990. godine objavila knjigu „Prvi antifašizam u Evropi. Primorska 1925-1935“ (Orjuna se mnogo borila protiv italijanskih pretenzija u oblasti Jadrana i zaleđa). Ta knjiga je zatim dobila i državnu nagradu u Sloveniji. Šta je neobično? Činjenica da me ugledna slovenačka istoričarka citira na sedam strana u svojoj knjizi (!), mene kojem je ona bila jedna od mentora. Pristojno, kulturno, citirala je istorijska istraživanja svog 25 godina mlađeg postdiplomca, bez ikakve uzvišenosti i umišljenosti u svoju akademsku titulu. Činjenica  je da je pre toga u jednom mandatu bila i direktor jednog prestižnog arhiva u Ljubljani. Može u to da se uveri i V. Đurić jer primerak spomenute knjige poseduje i Narodna biblioteka Srbije.

Sa zahvalnošću mogu da kažem da mi je u savladavanju naučnog aparata svojim savetima u to vreme (druga polovina 80-ih godina prošlog veka) veoma mnogo pomogao i akademik Vasilije Krestić a da su sticajem okolnosti moja dva prva istoriografska rada objavljena u zbornicima dve akademije nauka – SANU u Beogradu i tadašnje Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti (danas HAZU) u Zagrebu.

Neka čitaoci sami procene da li je umesno poređenje sa inžinjerima i stomatolozima.

Mislim da su procenjivači iz maja 1945. smanjili broj žrtava u NDH, da je broj od 750.000 minimalna ocena i da je broj žrtava veći.

Veljko Đurić u odgovoru upotrebljava izraz „školovani istoričar“. U svojim radovima on je više puta citirao radove mog profesora, uglednog istoričara dr. Bogdana Krizmana (sina nekadašnjeg ministra dr Hinka Krizmana koji je aprila 1941. u njegovom Varaždinu od ustaške rulje bio sadistički vezan za volovska kola i tako doveden da gleda rušenje spomenika kralju Aleksandru).

Prof. Krizman mi je takođe, davne 1974. i 1975.  svojim sugestijama mnogo pomogao u sticanju osnovnih znanja o istoriografskom radu,  u okviru seminara iz predmeta „Opća historija države i prava“; bilo bi neskromno da govorim o ocenama i komplimentima koje sam od njega dobio. Da, i prof. Krizman i ja smo završili isti, pravni fakultet u Zagrebu (ni on nije „školovani istoričar“ po klasifikaciji V. Đ.), pa se pitam da li će se neko npr. usuditi da Bogdanu Krizmanu ospori naziv istoričara? Ne bih dužio i spominjao druge slične primere iz istoriografije.

Pređimo sada na na stvar, ad rerum.

Ni jedna činjenica i ni jedna od brojki koje sam spomenuo u odgovoru nije opovrgnuta a naveo sam ih nekoliko desetina. Ključna primedba je da pre objavljivanja nisam nazvao direktora Muzeja telefonom i sugerisao mu primedbe, već sam objavio članak u „Politici“. Da budem iskren: da sam znao da je on postavio članak na sajt, ja bih se verovatno i uzdržao od pisanja, da ne remetim dugogodišnje odnose. V. Đurić spominje samo jedan broj koji navodim i izriče stav da se „donekle slaže“ sa mnom i sa brojkom od 750.000 ljudi stradalih na području Nezavisne države Hrvatske (NDH).

Ali ni ja ne prihvatam u potpunosti ovaj broj. Mislim da su procenjivači iz maja 1945. smanjili broj žrtava u NDH, da je broj od 750.000 minimalna ocena i da je broj žrtava veći.

Tema je svakako delikatna i mislim da raspravi o njoj treba pristupati činjenično a ne emotivno i lično.

Izvor: „Politika“, 11. oktobar 2018. g.

Vezane vijesti:

Nikola Milovančev: Umanjen broj žrtava u Jugoslaviji 1945.

Procene Državnog statističkog ureda Demokratske Federativne Jugoslavije o broju stanovnika 31. marta 1941. i 31. marta 1945. godine

Veljko Đurić Mišina: Dokle da zaljubljenici u istoriju uče istoričare

Istina o logoru Zemun 1941-1944.

VIDEO – Izložba „Moje Jadovno“ otvorena u Ljubljani


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top