Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Ни страхови нису исти

Датум објаве: уторак, јун 1, 2010
Величина слова: A- A+

Кроз Сталовицу смо прошли углавном шутећи. На прозорима и плотовима нема никога. Ваљда се опет спремају за дочек неке ноћи пушкарања, па су се рано повукли у куће. Ваљда је и то некакав знак да се и они нечега боје, размишљам са задовољством. А можда то слути и на то да све неће тако дуго ни потрајати, како је рекао Гојко. Сам враг нек’ зна на што то све слути, али сад ја видим да се и они боје. Сад и ја то видим. Сад ми, послије Луцине и Звонкове приче, Гојкова и не треба. Сад ја видим да је то тако – боје се. Али, опет, немају они школу страха као ја. Они се боје партизана и то је све. А ја, ја се бојим ножа! Мени је дубоко у свијести нож, стријељање које сам гледао, одјећа и веш покланих у јасеновачком магазину… Опетовано, тко зна колико пута распознавање одјеће и шешира синоћ отјераних и покланих заточеника. Предмете су препознавали старији људи и међусобно су о томе расправљали. То је ношено из Доње Градине или са Граника гдје су клања вршена. У сну доживљавам да сам у Јасеновцу. Као да нисам оданле ни изашао, живим у сну тај грозни боравак препун свега лошега и грозне неизвјесности. Доживљавам сву своју немоћ пред смрћу, ради које сам ту и дотјеран. Сањам да бјежим испред усташа преко ограде према шуми, а већ ту ме пресреће онај усташа што је оног кобног дана 1942. године једно вријеме ту стајао. У трку се сударам са њим и пробудим се, али и даље остајем у смртном страху. Сањам неку сцену пуну страве и ужаса чији сам учесник. Она траје, праћена мојим страхом, до неподношљивог интензитета, толиког да се ја на његовом врхунцу обраћам сам себи ријечима: „То није истина, то је сан“, па се пробудим. Страх ми је створен и од Ранкине приче како је гледала кад су јој убили брата Ранка и Милана Бобића, прије него су масовно пуцали на групу сакупљене српске нејачи. То је мој страх. А они имају само некакав страх од некаквих партизана које нису ни видјели…

Оде Звонко преко ограда, а ја и Живко прођемо сокаком на цесту. Једини кога смо видјели на томе комаду пута био је стари Јаребич који је грабљао око камаре сламе и стога сијена. Краве уђоше у двориште и код бунара преврћу канту коју су ту са водом оставиле мама или Јованка. Није им право што их одатле тјерам у шталу. Ту су очекивале још воде. Напокон уђоше у шталу. Свака оде на своје мјесто гдје сам их свезао. Јованка је већ напунила канту са водом. Носио сам им да пију док су год хтјеле. Мама оде да их подоји, а Јованка да затвори кокоши. Мени остаде обавеза да затворим велика и мала дворишна врата. Сад је све спремљено за конак. Сједимо за столом, сунце помало залази. Пролазе челници уобичајене, свакодневне колоне. Мама уђе у кућу и вели да ћемо вечерати кисело млијеко и крух. „Има и нешто путра, па си намажите“, каже. Јованка дохвати и који парадајз и паприку. Има у кошарки. Помало се хвата мрачак, а колона пролазника постаје све гушћа. Виримо иза фиранги. Свјетло не палимо. На крају бржим кораком пролазе појединци, сустижу један другога. У правилу сви шуте, нема ни разговора ни дозивања – ваљда да их не чују партизани. Страх је велики враг! Прође и Славко. Једе јабуку и поправља пушку на рамену. Гледа у наше прозоре. Није враг да би нас хтио поздравити?! „Видите сад, изгледа да се и у њему нешто мијења. Брала ја ово парадајза и ове мрњаве паприке за јело, а дође ми Луца“, вели мама. „Каже да она нема толико парадајза, а и да јој паприка није успјела. Ја јој причала о кухању парадајза и да ћу ову бољу паприку за зиму стављати у флаше“, прича нам мама доживљаје. „Ја ћу ставит’ доста капуле у квасину, а купус ми је добар и иман га доста“, прича мами Луца па окрену причу. „Бија је Славко војним камионом у Бјеловару код Мирка. Говори да му је Мирко у затвору код суда. Још му нису судили. Рекли му да Мирко више неће моћи носит’ пушку и бодеж. Не зна кад ће кући и ди ће посли’ затвора“, препричава нам мама Луцине ријечи. „Ваљда га је и то мало опаметило и омекшало па би нас можда вечерас и поздравио“, рече Јованка. Наредних неколико ноћи било је углавном мирно. Не чују се кораци по друму, а у „жици“ или можда око ње повремено се чују пуцњи. Јутарњи повратак усташких породица и осталих, који знаду зашто одлазе на спавање у „жицу“, некад предводе усташе, а некад не. Партизани их већ дуго нису пресретали и ометали повратак са спавања. Онда се опет једне ноћи добро пуцало. Почело је већ с вечери и некако подједнако је трајало до пред зору. На ливадама нисмо виђали нове стазе. Нисмо виђали ни да су старе наново угажене.

 

< Циганка Бара, ждријебе и Фери                                               Садржај                                            Напад на Кончаницу >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top