Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Пођимо на Јадовно 01. јула 2017. и покажимо да нисмо заборавили!

Ни љепота их није спасила

Датум објаве: понедељак, март 20, 2017
Величина слова: A- A+
Факсимил једне странице из записа Милана Радоје
Факсимил једне странице из
записа Милана Радоје

Послиjе покоља коjи се у школи у Челебићу збио на Огњену Мариjу, љета господњег 1941, мjештани су развукли цриjеп да покриваjу и обнављаjу спаљене куће, а кише су временом избрисале крваве трагове са зидова и подова. Кров jе послиjе Другог свjетског рата обновљен, зидови омалтерисани и прекречени и све учињено да се страшне успомене избришу и сакриjу.

Основци су тако децениjама прескакали прву и наjважниjу лекциjу — да се зло никада не смиjе заборавити, jер то jе jедина гаранциjа да се оно и не понови. Нигдjе нема никаквог знака, ниjедне риjечи записане на зиду, у учионицама, да се зна и памти во вjеки вjекова како jе безум човjеков jедном ту крвнички казнио наивност, смjерност и увjерење оних коjи су мислили да човjек не може бити звиjер и дићи руку на недужна и неjака.
Генерациjе су се тако смjењивале, успомене блиjедjеле и трагичне судбине жртава падале у заборав.
Премало jе, рецимо, оних коjи знаjу и jош памте причу о трагедиjи четири младе дjевоjке коjе ни младост, ни изузетна љепота ниjе сачувала и спасила од усташког ножа.
Кад су се тог крвавог дана уз Кланац разлегли посљедњи плотуни и утишали крици недужних жртава пред школом, кад су у рупама на Барjаку починула плитко затрпана тиjела несрећника, на тавану школе, у jедном мрачном углу су остале шћућурене три младе дjевоjке, измрцварене и престрављене оним што су тог дана и минуле ноћи преживjеле.
Никада се, вjероватно, са сигурношћу неће сазнати како су доспjеле на таван и избjегле клање и понижења, како jе њихова љепота измакла оку крвника; како jош у току ноћи ниjесу завршиле у дрвари или о гранама дрвећа испред школе. Даница — Дана Божова Шуњка, Мара Боjанова Ерцег и Ружа — Рушка Радева Радоjа. Ниjедна ниjе била прешла двадесету, а већ се причало о њиховоj љепоти и момци чекали сабор илинденски у Црном Лугу да се опет jагме и до њих у коло хватаjу.
Два дана и двиjе ноћи су лежале на тавану, пренеражене и обамрле. Не зна се ко их jе и како открио — да ли jе неко опазио крвави траг уз стубе коjима се из школског клозета пело на таван или jе несрећне дjевоjке нагнала жеђ да сиђу и покушаjу се извући из пакла — тек послиjе два дана су доведене у жандармериjску станицу у оближњоj кући Вуjановића.
Дан или два касниjе у станицу jе доведена и четврта сеоска љепотица — Боjа Симова Црногорац — чиjа jе судбина била jош трагичниjа. Преживjела jе, прво, и успjела да се извуче из ледених њедара jаме Бикуше. Било jоj тек седамнаест година, али момачком снагом и одважношћу успjела jе да се избави из jаме и потом извуче и двиjе године млађег рођака Божа, тешко повриjеђеног у вилицу. Неколико дана су затим лутали планином, провлачећи се кроз шипражjе и грабине и покушаваjући да нађу пролаз кроз обруч усташких мртвих стража.
Незнано како и гдjе, ипак су поново доспjели крвницима у руке. Божо jе тобож упућен у болницу, у Ливно, на лиjечење, а Боjа прикључена трима већ похватаним дjевоjкама да са њима подиjели злу срећу, да им бездушници исплету крвави дjевоjачки виjенац и присиле их да зажале што и оне ниjесу са осталима завршиле на Барjаку.
Нема поузданих података колико су остале у жандармериjскоj станици у Челебићу у усташкоj команди фронта, како се тамо са њима потупало, каквим су све злостављањима и понижењима биле изложене. И у овом случаjу jе вjероватно наjвjеродостоjниjе оно што jе записао Милан Радоjа, а по казивању жандарма, Хрвата, Мата Миличевића и Стипана Јозића:
„Те ноћи, када се све разишло, остале су четири дjевоjке живе и нако крваве попеле се на таван (биле су ипак три, jер jе несумњиво да jе Боjа Црногорац ухваћена на другом мjесту и накнадно доведена у станицу, прим. Б. С.). Биле су скале у шпаjзу коjе су водиле на таван под кров. Ту су биле два дана и дви ноћи. Освоjила jи жеђ, сашле да траже воде.

Они не знаду ко jи jе уватиjо (мисли на Миличевића и Јозића, прим. Б. С.). Одма су доћерате у команду фронта. Њима жандарима наређено jе да jи спроведу у Ливно, на Горицу, да приме католичку вjеру и да jи неће убити.

Путуjући за Ливно, у разговору, млади поднаредник Јозић Стипан заљубио се у дjевоjку — име jоj Дана Шуњка. Како то он каже, да jоj се заклево Исусовом крви да ће jоj он бити вjеран и ће jоj бити слободан живот. И да jе она рекла: ти си добар дечко па jа то драга срца пристаjем…
Кад су дошли на Горицу са дjевоjкама, ушли су у канцелариjу. Ту су била три пратра, два млада и jедан стари жупник. Казали случаj. Сва три пратра су изишла на одник да виде те дjевоjке. Млади поднаредник метне руку на Данино раме:
— У ову сам се jа заљубиjо и заклево jоj се крви Исусовом да ћу jоj бити вjеран…
Стари говори:
— Па, дицо, сретно вам било. Док она научи вjеронауку и прими вjеру католичку, онда света столица одобрава…
Дали су jим потврду да су предали дjевоjке. Ту потврду предали су команди фронта. Кашње мjесец дана из команде фронта послата jе усташка патрола и дотерала те четири дjевоjке у Луснић. Ту jе биjо главни управитељ Иван Сучић. Повр села Луснића, тамо jе jама, ту су jи бацили у jаму да не би оне одале ко jе убиjо у школи па jе то остало таjна да се то не зна ко jе у школи убиjо…“
Остаће вjечно таjна гдjе су и како преживjеле четири несрећне дjевоjке за та два мjесеца откад су ухваћене док су огризле грозну смрт, односно откад су их фратри у самостану на Горици благословили и превели у вjеру католичку док се неко од усташких џелата сjетио да би оне могле бити опасни свjедоци jер превише знаjу. О томе како су жалосно скончале, зна се, углавном све.
Кад су их довели у Луснић, у селу jе тог дана био некакав светац и весеље. На улазу у село, усташе су згулили са њих сву одjећу и голе их потjерале кроз народ. Престрављене и посрамљене, двиjе су покушале побjећи. Мари Ерцег то умало ниjе и пошло за руком. Крупним корацима jе грабила низ поље и кад су гониоци почели заостаjати, неко од њих се сjетио да има и пушку. Зрно jе стигло и ранило у ногу…
О њиховим патњама и посљедњим мученичким часовима, опет неколико редака из записа Милана Радоjа:
„Четири дjевоjке коjе су остале живе, оћерате у Ливно и на Горицу примиле католичку вjеру, доћерате су у село Луснић… Жандарски поднаредник Јозић Стипан, родом Далматинац, кад су jи гонили у Горицу на самостан да приме католичку вjеру, заљубио се у Дану Шуњку коjу jе обећао узети — о томе jе било риjечи. Кад jе траго за дjевоjком, наjгоре му jе било када jе чуво да су jи голе гонили кроз село Луснић. Псово jе усташку маjку…
Други случаj о тим дjевоjкама: када су дви жене из села Боjмуната ишле у Ливно на неки позив у jесен 41. године, са њима се упутила жена из Луснића (казивала да jе њезин човjек сељак — пољар). Јадила се тима женама о томе великом чуду.
Било jе неко весеље у селу, правила се игранка, да су jи свукли све четири голе да jим играjу у колу и да су старе жене плакале када су гледале. Говориле: ако њиjови прокину фронт па дођу овамо, тако ће бити и нашим ћерима.
Те године исто долазили су гласови да су биле дви чобанице, дjевоjке код оваца, гледале како jи проћераше голе све четири испот села, да су биле дви крваве а све четири у плачу и сузама. И да су се чобанице jако препале и говориле: ако њиjови продру овамо, тако ће и нама бити од њиови у селу.
Ту jи држали неколико дана и онда, када су све своjе жеље испунили, оћерали jи више свога села Луснића и бацили у jаму…“    Дjевоjке су изгледа поклане и побацане у jаму изнад Луснића коjа jе и данас њихова jедина гробница. Нико се послиjе рата ниjе нашао да им извади кости и одржи опиjело jер jе и за ову неопоjену гробницу, као и за стотине сличних, неко проциjенио да jе боље заборавити, да jе важниjе мислити на живе кривце наго на мртве жртве. Кажу да jе само непокорни Владо Шуњка, захваљуjући неком Хрвату, званом Барун из Луснића успио да пронађе jаму и да са jаком сиjалицом завири у њен бездан. Све што jе видио био jе одбљесак малог огледалца коjе jе са дна jаме враћало зрак сиjалице. Да ли га jе тамо пониjела нека од дjевоjака у чедним, осрамоћеним њедрима или су крвници за злосрећним дjевоjкама бацили њихову одjећу и ствари, па и то огледалце.

Преживjели из jаме Бикуше непосредно послиjе рата показуjу како су их водили на губилиште
Преживjели из jаме Бикуше непосредно послиjе рата показуjу како су их водили на губилиште

Данас може само да се нагађа да ли jе оно тамо доспjело и на коjи други начин, али jе извjесно да jе љепота четири дичне горштакиње остала можда jош само у том огледалцу и причама и сjећањима риjетких  из Челебића и села од Црног Луга до Ливна, коjи их jош памте и са сjетом спомињу.

Влада Шуњку jе изненадна болест и смрт  прегребла  да се поврати на jаму изнад Луснића, да jош коме покаже пут до ње, па тако то губилиште и трагична судбини ових љепотица остаjу вjечита загонетка.

 

ognjena_marija_livanjska.jpgЗахваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

 

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоција књиге „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ у Светосавском културном клубу у Бања Луци




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top