Ni Englezi ni komunisti nego srpski narod

Datum objave: petak, mart 23, 2018
Veličina slova: A- A+

Otkrića jednog filma: 27. mart 1941. između stvarnosti i mita

U čemu je značaj 27. marta 1941. za srpsku istoriju? U slobodnom i slobodoljubivom izrazu osećanja nezavisnosti, suverenosti i identiteta srpskog naroda na njegovom životnom prostoru, možda sa malo više prkosa nego što je to kod drugih naroda, ali svakako u duhu moralne celovitosti njegove duše

Otkriće nepoznatog filmskog materijala u arhivu „Filmskih novosti“ o demonstracijama u Beogradu 27. marta 1941. koje je autor ovih redova 2006. uklopio u dugometražni dokumentarac Pronalaženje duše – 27. mart između stvarnosti i mita ni danas nije izgubilo na aktuelnosti. Snagom autentičnog filmskog dokumenta, koji je osnovno ontološko svojstvo filmskog medijuma, ove pokretne slike otkrile su dugo potiskivani i skrivani sadržaj istorijskog prizora, koji se, sa mnogo razloga, smatra jednim od najvažnijih u prošlom veku.

U čemu je značaj 27. marta 1941. za srpsku istoriju? U slobodnom i slobodoljubivom izrazu osećanja nezavisnosti, suverenosti i identiteta srpskog naroda na njegovom životnom prostoru, možda sa malo više prkosa nego što je to kod drugih naroda, ali svakako u duhu moralne celovitosti njegove duše. Vinston Čerčil je već sutradan u svojoj napadnutoj prestonici svečano izjavio kako je ova duša ponovo pronađena, doduše u kontekstu koji je više odgovarao britanskoj politici u celom međuratnom periodu. Rekao je jugoslovenski narod iako je znao da ovakav narod ne postoji. Takođe je vrlo dobro znao da su 27. mart vodili od početka do kraja Srbi i da će uglavnom Srbi uskoro platiti visoku cenu za ovaj svoj saborni čin, kome je ser Vinston aplaudirao dvadeset metara ispod površine zemlje, iz svog Darkest Hour u Vajtholu. To Čerčilovo pronalaženje duše u času u kome je Hiler gutao poslednje ostatke Evrope, stavljeno je u naslov filma, koji je, na iznenađenje i zadovoljstvo autora, više od pola veka kasnije, izazvao veliku pažnju.

Ovde su naročito zanimljiva dva momenta: dva, ako hoćete, obrasca koji i danas uznemiravaju istoričare i dele ih na najmanje dva tabora, kako to u Srba obično i biva. Prvi je stvarni karakter dvadesetsedmomartovskog događaja. Drugi je pitanje uticaja sa strane, naročito odomaćena teza da su 27. mart platili i organizovali Englezi, tj. njihova tajna služba, preko svojih agenata u vrhovima tadašnje jugoslovenske vojske i politike. Ova druga teza toliko je uzela maha da se odnekud smatra gotovo notornom – iako za nju nikada nije pronađen nijedan dokaz.

Skinite sablje, pripašite kecelje

Prvo, vlada Cvetković–Maček i režim princa Pavla Karađorđevića, koji je vršio regentsku vlast od ubistva kralja Aleksandra 1934, bili su u svim slojevima srpskog naroda omraženi mnogo pre potpisivanja Trojnog pakta, tačnije od tzv. Sporazuma između srpskih i hrvatskih političara 1939. godine i stvaranja Banovine Hrvatske, kojom je Hrvatima dato sve što im je ikada palo na pamet, ispunjeni gotovo svi njihovi teritorijalni prohtevi, poništen Ustav i stvorena država u državi na štetu Srba. Isteravši ovu svoju zamisao, umetnička duša i otmeni zapadnjak Knez Pavle, koji nikada nije imao uporišta u srpskom narodu, verovao je da je time konačno rešio hrvatsko pitanje. Vreme je ubrzo pokazalo da su i on i njegov premijer Cvetković ispali teške naivčine. Hrvati, naravno, opet nisu bili zadovoljni i 1941. masovno su prešli na stranu neprijatelja, stvarajući satelitsku NDH, a većinski Srbi bili su do kraja poniženi. Duboko nezadovoljstvo, stvoreno u svim srpskim zemljama, izbilo je u vreme početka evropskog rata, u kome je Pavle, posle dužeg premišljanja, odlučio da se povinuje Hitleru i pristupi njegovom taboru. Ovo je prelilo čašu. Još pod teškim utiskom ogromnih žrtava u Prvom svetskom ratu i dubokim antigermanskim i slobodoljubivom osećanjima, izbio je još iste večeri, 25. marta 1941, spontani bunt u Srbiji.

Oko osam uveče, posle objavljivanja vesti da je u Beču potpisan pakt, na Pravnom fakultetu počelo je da ključa kao u košnici. Povedena je žestoka rasprava između dve velike grupacije studenata o organizaciji generalnog štrajka i masovnih demonstracija u celoj zemlji. Na jednoj strani bila je formacija Demokratske omladine Ljube Davidovića i Srpskog kulturnog kluba, izrazitih antifašističkih stremljenja, koju je predvodio Desimir Tošić, šef „demokratskog bloka“. Oni su osuđivali pakt, vladu i princa Pavla, tražili da kralj Petar stupi na presto odmah, pet meseci pre punoletstva te da se u to ime masovno izađe na ulice. Na drugoj su stajali  komunisti, uglavnom skojevci, koji su se nalazili na slobodi (za razliku od rukovodstva KPJ, koje je još bilo u zatvoru), na čijem se čelu nalazio Rifat Burdžović Tršo. U načelu i oni su bili antifašisti, ali su se na sve načine suprotstavljali ideji o masovnom okupljanju. U duhu direktive Kominterne posle potpisivanja pakta Ribentrop–Molotov, zalagali su se za apstinenciju od „imperijalističkog rata“, za striktnu neutralnost i čvrst savez sa SSSR. U svakom slučaju, nije trebalo izlaziti na ulice. Po rečima Tošića, izgovorenim u filmu, diskusija je trajala duboko u noć, dok u jednom trenutku istaknuti student Evgenije Jurišić Šturm, pripadnik čuvene beogradske porodice, nije skočio na katedru i povikao: „Mi smo gola govna! Dok mi ovde raspravljamo, Nemci stoje na našoj granici! Na ulice, braćo i drugovi!“ Ovo je presudilo. Kako su demokrate preokrenule stvar i Burdžović se saglasio, ali samo u duhu parole „savez sa Rusijom“, da nastupaju u dve odvojene kolone, da se ne mešaju, što je već slutilo srpsku tragediju i građanski rat, na koji se nije dugo čekalo.

Sutradan, 26. marta, u Kragujevcu i drugim mestima centralne Srbije narod je izašao na ulice. U Beogradu, đaci srednjih škola oko podne su obustavili su nastavu pod parolom „Dole Nemačka! Dole pakt! Dole izdajnička vlada!“, kako u filmu svedoči prof. dr Dejan Kosanovć, tada đak Treće muške gimnazije. Bunt beogradskih đaka je naročito uticao na ogorčeni oficirski kor. Jedan od glavnih zaverenika i izvršilaca prevrata, pešadijski major Živan Knežević, zapisao je: „Đaci su odbili da idu na predavanja. Nastava je obustavljena. Građani, koji su sve nade polagali u vojsku, počeli su da se okreću protiv nje.“ Pešadijski major Nikola Kosić pristupio je tada zaverenicima zato što „toga dana mi oficiri nismo mogli da pređemo ulicu zbog sveopšteg prezira. Govorili su nam: skinite sablje, pripašite kecelje!“, a generalštabni potpukovnik Miodrag Lozić: „Neću Švabu da dočekam kao Bugarin, već u šumu!“ Ovo nezadovoljstvo podsticale su izjave viših oficira, naročito vazduhoplovnog generala Dušana Simovića, koji se otvoreno suprotstavljao kapitulantskoj politici režima i zbog toga bio uklonjen sa mesta načelnika generalštaba. Naveliko se govorilo o vojnom puču, a od vojske je traženo da preuzme vlast.

U popodnevnim časovima 26. marta skojevci su se okupili u auli Pravnog fakulteta i odatle krenuli prema obližnjem sovjetskom poslanstvu, tražeći „savez sa Rusijom“ (ne „sa SSSR“ nego „sa Rusijom“!) ,o čemu u filmu govori Slobodan Bosiljčić, tada skojevac a docnije novinar i urednik Radio Beograda. Usput se studentima spontano priključila masa građana. Zvanični sovjetski diplomati držali su se direktiva u duhu striktnog poštovanja Staljinovog pakta sa Hitlerom i pokazali su masi srpskih antifašista spuštene roletne i pogašena svetla. Zatim su stupili na scenu žandarmi i rasturili zbor, terajući masu prema Kalenićevoj pijaci. Za to vreme su Tošićevi aktivisti pripremili brojne otisnute slike Petra Drugog i parole u duhu „Dole pakt!“, „Živeo kralj Petar“ i „Dole izdajnička vlada“. Desimir Tošić navodi da se još nigde ne beše pojavila parola „Bolje rat nego pakt“.

Velike mase sveta počele su da iz unutrašnjosti pristižu u Beograd. Železničari, koji su bili na čelu protesta u Kragujevcu, nisu pregledali karte: svako je mogao u Beograd besplatno. Veliko okupljanje zakazali su Tošićevi studenti za jutro 27. marta na pravcu Slavija – Terazije – Knez Mihailova. Tek na kraju dana priključili su se planu i „komunci“ i odabrali „rezervnu“ trasu Palilula–Dorćol, sa završnim radničkim mitingom u krugu Fabrike tekstila podno Kalemegdana. Pošto su okasnili (pojavili su se tek oko podne), „komunci“ su se, hteli – ne hteli, spontano pridružili masama koje su već bile na beogradskim ulicama.

Kralj prespavao puč

Sve do ranih popodnevnih časova 26. marta, oficiri okupljeni oko generala Borivoja Mirkovića, pomoćnika komandanta vazduhoplovstva Dušana Simovića, nisu činili ništa. Odlučni na bilo kakvu vojnu akciju protiv pakta, čekali su naredbu, koje još nije bilo. „Tvrdim: 26. marta do 13. časova ni ja nisam doneo definitivnu odluku za udar. Sve što je prethodilo 26. martu bila je samo duhovna priprema, a organizacija je izvršena sa veoma ograničenim, dakle minimalnim brojem mlađih oficira. Ali štakada i kako će biti izvršen državni udar nije znao niko do tog doba. Ponavljam: do tada nisam ni ja bio doneo odluku.“

Odluku o udaru doneo je Mirković posle vesti o događajima i vrenju u zemlji i prestonici i izveštaja njegovih oficira. Stari obaveštajac Mirković je znao da se ovakva prilika više neće ukazati. „Sad ili nikad!“, rekao je svom pretpostavljenom, oko pet po podne istog dana.

Ovo je zapanjujući, ali istorijski sasvim tačan podatak. Obično se misli da je puč pripreman dugo i temeljno, s obzirom na činjenicu da je u noći između 26. i 27. marta funkcionisala vojna mašinerija i da je prevrat izvršen bez prolivanja krvi, osim jednog manje-više nesrećnog slučaja, u Makišu. Iz toga se mogu izvući najmanje dva zaključka. Prvo, da su narod i vojska mislili i očekivali isto; oficirima nisu bile potrebne velike pripreme da izvrše ono što su naumili, a narod je dobio ono što je očekivao. Drugo, Pavlov režim bio je toliko kompromitovan i istrošen da se skljokao gotovo sam od sebe, bez ijednog znaka otpora. Glavni Pavlov oslonac, ministar vojni general Petar Pešić, zakazao je partiju bridža za ponoć, a kad je saznao za puč, odmah je digao ruke od svega.

Samo general Simović je bio šokiran Mirkovićevom odlukom i gledao ga razrogačenim očima. „Ama, nisi još trebao… Ja ne mogu učestvovati, ali ako stvar ne uspe i budete pali u ruke ovima, ja ću vas u tom slučaju braniti.“ „Nemojte vi da branite ništa. Put kojim sam pošao ozbiljan je. Može da se uspe ili izgubi glava. Sredine nema“, odgovorio je Mirković.

„Posle ovoga Simović je otišao kući i nije izlazio iz stana sve do četiri sata ujutro, kada je puč sasvim uspeo“, piše Mirković. A onda je Simović doveden u Generalštab, zajedno sa prof. Slobodanom Jovanovićem, koga su probudili i doveli pučisti. U drugoj sobi, preplašen i unezveren, sedeo je uhapšeni predsednik vlade Dragiša Cvetković.

O svemu ovome ništa nisu znali Englezi. Iako je poslanik ser Ronald Kembel, u duhu Čerčilove direktive, dosađivao knezu Pavlu, Cvetkoviću i kome sve ne demaršima, predlozima i idejama „da se od njega oko nije moglo otvoriti“, iako je u poslanstvu punom parom radio obaveštajno-subverzivni tim predvođen pukovnikom Tomom Mastersonom i majorom Džordžom Tejlorom, koji su pobacali sto hiljada funti na neke političare „druge linije“ (Milana Gavrilovića, Miloša Tupanjanina i jedan deo Zemljoradničke stranke, Iliju Trifunovića Birčanina i njegovu Narodnu odbranu, a možda i na samog generala Mirkovića), Englezi su za prevrat saznali tek posle četiri ujutro i to u „Čuburskoj kasini“, od seljaka sa obližnje Kalenićeve pijace!

Prema vlastitom opisu, britanski dopisnik Lovet Edvards još je sedeo uz polić i slušao božanstvenu Sofku Nikolić uz zvuke Carevčeve violine, kad su u kafanu upali seljaci i doneli vest da je napolju vojska i da je izvršen državni udar! Muzika je zasvirala tuš, nastalo je opšte ljubljenje, Edvards se trgao i izleteo u noć, uverivši se, još na Slaviji, da je vest tačna. Na ulazu u hotel „Mažestik“ već ga je sačekalo jedno mitraljesko gnezdo jugoslovenske vojske. Edvards, inače i agent Uprave za specijalne operacije (SOE) Hjua Doltona, probudio je telefonom Toma Mastersona, koji samo što se nije srušio. Koliko god filmski i anegdotski zvučala, ova priča je tačna, jer je preuzeta od samog Edvardsa. Potvrđuje je, uostalom, i šef kontraobaveštajnog odeljenja Generalštaba Jugoslovenske vojske, pukovnik Žarko Popović, koji je, i sam „dvadesetsedmomartovac“, te noći „držao na oku“ sve engleske agente u Beogradu. Kako su to Englezi platili i organizovali puč znaju valjda samo oni koji i danas ponavljaju ovu mantru.

O puču ništa nije znao ni Petar Drugi Karađorđević, koji je tog jutra došao na presto. Kralj je prespavao državni udar i sve do devet ujutro pučisti, zbog niza okolnosti, nisu s njim bili u vezi. Kraljevu proklamaciju o stupanju na presto napisao je ad hoc, u jednoj od kancelarija Generalštaba, profesor Slobodan Jovanović. Oko 5.30 ovu proklamaciju pročitao je na radiju jedan od rukovodilaca puča, vazduhoplovni pukovnik Dragutin Savić, ali je zbog jačeg utiska Mirković naredio kapetanu korvete Josipu Saksidi da ovaj tekst na radiju pročita poručnik bojnog broda Jakov Jovović, koji je imao glas vrlo sličan kraljevom. Dok se sa Jovovićem vozio prema Radio Beogradu, kapetan Saksida zapisao je nešto vrlo značajno: Terazije su bile prepune manifestanata, koji su sa neopisivim oduševljenjem klicali kralju, vojsci i Jugoslaviji, tako da se njihov auto sa mukom probijao kroz ovu masu! Saksida i Jovović još nisu bili ni stigli do Radio Beograda, a narod je već čuo kralja, koji je, i sam zapanjen, slušao „svoj govor“ na radiju tri sata kasnije!

 

Ćutali su ispod roletni

Da se vratimo komunistima. Reke manifestanata koje su potekle prema Terazijama iz svih krajeva grada i oduševljenje na beogradskim ulicama, parole „Živela vojska“ i „Živeo kralj Petar Drugi“ potpuno su iznenadile ono malo komunista što se u martu 1941. zateklo u Beogradu. Neuspela misija pukovnika NKVD Zubova, koji je u februaru pokušao da izvidi realne šanse za puč i supertajno upućivanje generala Mustafe Golubića sa zadatkom da obnovi sovjetsku agenturu na Balkanu, nekoliko nedelja kasnije, potpuno su frustrirali poslanika Plotnjikova i zvanične sovjetske predstavnike u Beogradu. Ćutali su ispod spuštenih roletni. Kad se 27. mart dogodio, bili su samo nemoćni posmatrači. Od rukovodstva KPJ u Beogradu se zadesio samo Svetozar Vukmanović Tempo, koji je sve do Titove smrti ćutao o 27. martu, a kad više nije bilo Tita, u „Borbi“, izjavio sledeće: „U martu 1941. situacija je prerasla Partiju, a raspoloženje masa bilo je ispred organizovanih snaga Komunističke partije Jugoslavije. Niko u Partiji nije znao za puč, a spontane manifestacije u Beogradu i Srbiji potpuno su iznenadile rukovodstvo Partije. Direktiva Kominterne je bila: ne idite na demonstracije, čuvajte Partiju, nije još kucnuo čas… Bitke se dobijaju istinom.“ O istom svedoči i otkazivanje mitinga, koji su, poneseni narodnim oduševljenjem, komunisti bili zakazali za 28. mart. Tito se tih dana obreo u Beogradu, ali drugim povodom. Upozoren da mu Mustafa Golubić iz Moskve donosi „katil-ferman“, brzo je okupio svoje pristalice i organizovao protivigru, koja se završila uništenjem Staljinovog egzekutora.

Otkuda teza da je KPJ 27. marta 1941. izvela narod na ulice kad je bilo sasvim obrnuto? Kad je 27. mart izveo Partiju iz mišje rupe?

Pet godina posle martovskog prevrata, dok je rat još trajao, Tito je u Beogradu izveo masovni performans pod nazivom 27. mart što je bilo ispisano ogromnim slovima ispod njegove slike i svih savezničkih zastava na balkonu Narodnog pozorišta. Za ovaj dan zakazan je veliki narodni miting kod Spomenika, a frontovski aktivisti doveli su masu od oko 150.000 ljudi, među kojima je bilo mnogo onih u čijem je svežem sećanju ostao izvorni događaj. Sve raspoložive trofejne filmske kamere rasporedio je okolo Radoš Novaković za naš prvi filmski žurnal. Atmosferu surogata, koja se graničila sa teatrom apsurda pojačavao je „Marš na Drinu“ uz čije su zvuke paradirale partizanske jedinice u šajkačama! Jedina vojna misija, koja je prisustvovala događaju, bila je francuska, na čelu sa generalom Pejroneom. Sve je bilo kao nekad, čak su se na balkon popela i dva člana dvadesetsedmomartovske vlade, Savica Kosanović i Vasa Čubrilović.

Samo je na transparentima sada pisalo – „Dole kralj Petar“!

Oko četiri sata na balkon Narodnog pozorišta stupio je on, novi mitski heroj Jugoslavije, koji je tu, pred masom Beograđana, izjavio da su „historiski 27. mart organizovale konstruktivne narodne mase Srbije, ali i Hrvatske i Slovenije i drugih naših naroda“, što je, nekoliko dana kasnije u „Borbi“, razradio Kardeljev dežurni marksist, Boris Ziherl: „Komunistička partija je 27. marta 1941. izvršila poslednju smotru pred veliki narodni ustanak. Uski dvorski puč bio je samo oruđe velikosrpskog hegemonizma, ali je svenarodna Komunistička partija Jugoslavije uz maršala Tita preuzela rukovođenje narodnim manifestacijama. Što nije uspelo 27. marta 1941. uspelo je 29. novembra 1943. Dvadeset sedmi mart bio je prvi dan Narodnooslobodilačke borbe pod vođstvom Tita i Partije.“

I to je godinama posle rata bila zvanična verzija. Tako je došlo do novog pronalaženja duše, koje je trajalo sedam decenija.

Patrijarh Gavrilo: Novi Vidovdan

Srpska pravoslavna crkva i patrijarh Gavrilo Dožić odlučno su podržavali vojni puč još za vreme „duhovne pripreme“ oficira za akciju. Patrijarh je pružio snažnu podršku novoj vladi i zakleo je, a povodom stupanja kralja Petra na presto služio svečanu liturgiju. Već u 10 časova 27. marta patrijarh je blagoslovio pučiste, rekavši: „Vidovdan 1389. godine, Vidovdan 1914. godine i 27. mart 1941. godine su isti po suštini i motivima. Sva ova tri velika datuma vode Carstvu Nebeskom.“ Nemci su Dožića odmah po dolasku uhapsili i internirali do kraja rata.

Major Kosić: Svi kao jedan

Zaverenik koji je pučistima otvorio vrata Ministarstva vojske, major Nikola Kosić pisao je: „Svi smo delovali kao jedan. Bilo je divno gledati kako od Slavije dolazi kolona tenkova majora Zobenice, zatim gardijski bataljon majora Kneževića, tako da je oko tri časa ujutro raskrsnica Nemanjine i Kneza Miloša postala komandno mesto prevrata.“ Na samu raskrsnicu major Zobenica postavio je jedan tenk „Reno“ sa natpisom „Za kralja i otadžbinu“. Tenk je stajao na tom mestu do uveče kao simbol velike promene. Isti major Kosić pričao je docnije kako su mu tog dana oba rukava šinjela bila potpuno mokra od ljubljenja i suza radosnica naroda.

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti:

Ekskluzivni feljton: Istina o poslednjim danima Kraljevine Jugoslavije (1)

Da li je Srbija pomogla SSSR-u 27. marta 1941. godine …




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top