fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

НЕВЕРОВАТНА СУДБИНА – Прича о немачком дечаку у српској војсци

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/prvi_svjetski_rat/nemacki_decak_u_srpskoj_vojsci.jpg

Немачки дечак у српском строjу

Матиjас Рауш из Грабоваца у Срему са 12 година jе 1914. године прешао Саву у Србиjу са српским официром Антониjем Антонићем и после четири године рата вратио се жив и здрав кући

Антониjе Антонић, резервни официр српске воjске из Орида код Шапца, када jе полазио у рат 1914. године, знао jе да ће ратовати против немачке воjске. Да ће његов ратни друг пуне четири године бити немачко дете, Антониjу ни на сан ниjе могло да дође. А управо му се то догодило.

– У офанзиви на Срем 1914. године, српска воjска jе прешла Саву код Грабоваца. После неуспешних операциjа настало jе повлачење. Антониjе Антонић, тада тридесетогодишњак, вредан домаћин са пуном кућом чељади, био jе командир српске коморе. У ратном вихору jедног тренутка се нашао на пространом имању Ивана Рауша, Немца, рођеног и настањеног у Грабовцима. Српскоj воjсци jе била потребна запрега и кочиjаш да извуку ратну технику и комору преко Саве у Србиjу. На имању Раушевих остала jе Иванова супруга Барбара и њихово наjмлаће дете Матиjас, од 12 година.

– Антониjе jе био наочит и стасит човек. Униформа српског официра стаjала му jе као саливена. Наспрам њега jе била Барбара, жена продуховљене лепоте, а поред ње син Матиjас коjи jе знатижељно гледао у незнаног. Наjзад Антониjе прговори jасним воjничким гласом:

„Госпођо Рауш, замолио бих вас да ми дате jедна запрежна кола и ако дечак може да тера, само до Саве. Даjем вам часну официрску реч, вратићу вам дете и кола”.

Пре него што jе маjка што рекла, Матиjас jе поскочио од радости и повикао:

– Идем, мама!

Барбара jе погледала сина и вратила поглед на Антониjа:

– Господине, даjем вам мог сина. Веруjем да ћете ми дете вратити. Коњи и кола, знам, требаjу вам.
На то jе Антониjе са озарjем на лицу одговорио:

– Вратићу вам, госпођо дете! Кунем вам се у моjих петоро деце.

Прашњавим путем од Грабоваца до обале Саве има пет километара. Матиjас jе галопом терао своjе вранце као одрастао човек. Дивио му се Антониjе. И воjници српски. На обали Саве зачули су се рафали митраљеза и експлозиjе топовских граната. Антониjе се уплашио за Матиjаса. За себе се ниjе плашио. Стари ратник jе то прегрмео у два балканска рата. Мађарске jединице су надирале према Сави. Било jе и сувише ризично да Матиjаса врати кући. Меци и гранате не познаjу чиjи jе ко. Прешли су обоjица Саву и стигли у Србиjу.

Српска воjска после повлачења се престроjавала, видала ране, броjала жртве и рањене, попуњавала редове. Само jе у jединици Антониjа Антонића био jедан прекоброjан. И то дете. Дуго су воjници мислили да jе то jедно од Антониjеве деце. Међутим, jедном на прозивци, грлатом и снажном нареднику застао jе дах. Прочитавши име Матиjас Рауш, запитао jе:

– Ко jе то, да га видим?

– Ја господине! – рекао jе Матиjас, искочивши из строjа.

– Одакле теби овакво име и презиме? Ти ниси Србин!

– Нисам, господине! Ја сам Немац…

После овога, причао jе Антониjе своjим потомцима, наредник jе испустио списак воjника и стао се крстити, чудећи се одакле немачко дете у српскоj воjсци. А то дете се са Антониjем Антонићем повукло преко кршевитих планина Црне Горе и Албаниjе и стигло на Крф, а касниjе и на Солунски фронт. Велике борбе за осваjање Каjмакчалана и пробоjа самог фронта донели су велике жртве и страдања у редовима свих воjски. У истом дану рањени су Антониjе и тада 14-годишњи Матиjас. Антониjе у десно раме, а Матиjас у леву бутину.

Рањени Антониjе jе jедном руком изнео из борбе свог младог приjатеља. Ниjе хтео да се одвоjи од њега ни у францускоj болници иако су правила налагала да деца имаjу посебан третман. Оскудним знањем француског, убедио jе лекаре да се заjедно лече. У болници у Бриндизиjу Антониjе и Матиjас су били кревет до кревета. Матиjас jе касниjе своjим потомцима стално причао како су га српски воjници заволели иако jе био jедини дечак Немац од свих дечака коjи су били у српскоj воjсци. Антониjева рана jе била тежа. Матиjас jе имао лакшу озледу метком. Волео jе да jеде млеко и пиринач. Антониjе jе увек своjу порциjу давао Матиjасу, говорећи му:

– Једи, само jеди, да те маjци вратим здравог и снажног. Треба онолико имање радити, а то може само делиjа од момка…

Чим су оздравили, Антониjе и Матиjас су стигли на фронт. Прошли су сву ратну епопеjу српске воjске у ослобођењу, прво Македониjе, затим Србиjе и стигли до Шапца. Матиjас jе свратио до Орида да види своjе, а Матиjаса jе храбрио.

– Сутра стижемо у Грабовце да те предам маjци!

Тако jе и било. Био jе 4. новембар 1918. године, Антониjе Антонић jе рапортирао:

– Госпођо Рауш, вратио сам вашег сина!

Неописива радост у немачкоj породици Рауш у Грабовцима иако су у истом том рату броjни Рауши страдали на фронтовима према Русиjи или Францускоj. Матиjас jе таj коjи наставља лозу фамилиjе.

 

Извор: Intermagazin.rs

 

Везане виjести:

ЈОШ ЈЕДНА СРПСКА СРАМОТА: Овако jе умро легендарни маjор Гавриловић (ФОТО)

ЗБОГ ЊЕГА ЈЕ НАСТАО ”МАРШ НА ДРИНУ”: Јуначка погибиjа на Колубари

Писмо Нади

Черчил изазвао пад Русиjе и Србиjе 1914.

 

 

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: