Nepresušno vrelo zvano „Dva kamiona“

Datum objave: petak, septembar 9, 2011
Objavljeno u Ratko Dmitrović
Veličina slova: A- A+

 

Ratko Dmitrović
Ratko Dmitrović

Hrvatska i dalje tumara između ustaštva koje je u većini i antifašizma koje je službena i ustavna odrednica moderne Hrvatske, antifašizma svedenog na grupu staraca u desetog deceniji života koji su za neke poznate Hrvate i danas opasni do mere da ih treba strpati u zatvor

Tu pomoći nema. Evo vam fudbalske utakmice između Hrvatske i Izraela, pre neki dan u Zagrebu. Nikada niko iz kolektivnog podsvesnog u Hrvata neće moći da istera ustaštvo. To je sastavni deo većinskog hrvatskog bića. Ustaštvo se razvilo u istom pupoljku sa hrvatskom državotvornom idejom 19. veka. Ustaštvo je neraskidivo od antisrpstva, ustaštvo je duboko zapatio i samo poneki Hrvat, kao što je bio Stipe Šuvar, može da razluči i razdvoji hrvatsku ideju od ustaške ideje.

Čak i oni koji se danas u Hrvatskoj javno odriču ustaštva, kritikuju ga, suštinski protiv ustaštva kao pokreta nemaju ništa; jedino ne prihvataju metodologiju ustaškog dolaska do cilja; samostalne, nezavisne hrvatske države. Pomalo im se gadi to klanje, ubijanje, paljenje, proterivanje…okreću glavu od tih gadosti, a kad sve prođe onda se ograđuju od ustaštva pričom o grupici violentnih Hercegovaca koji su u Zagreb došli sa dva kamiona. Krleža.

CRNA LEGIJA

Nije i nikada se u Hrvatskoj neće slaviti dan državnosti, a da se ne slave Ante Pavelić, Crna legija, NDH, ustaški pokret. To veličanje pomera se na društvenu i geografsku marginu, u tamo neke Čavoglave, ali se neguje i medijski i politički.

Na službenim proslavama, evo već dvadesetak godina, okupi se politički vrh Hrvatske, dve-tri hiljade građana, paradiraju „slavne bojne hrvatske vojske“, i sve je nekako praznjikavo, navučeno, naduvano i sve splasne sa poslednjim govornikom. Ali tamo u Čavoglavama, mestu gde je rođen Marko Perković Tompson, kipti od istinskog rodoljublja, crnih košulja i majica, šahovnica i ustaškog znamenja.

U Čavoglavama bude i do sto hiljada Hrvata. Da se ne lažemo i ne zamajavamo; to je prava, istinska Hrvatska. Ta Hrvatska će uvek kad zatreba da sedne u „dva kamiona“ i poradi na krvavoj raboti u interesu hrvatske države. Do pre 15-ak godina imalo se na čemu i na kome raditi, u Hrvatskoj je bilo Srba, ali kako je sa „Olujom“ to pitanje zauvek rešeno, ustaški naboj održava se kroz sećanje na proterivanje Srba ali i kroz obračun sa partizanima.

Šta se dogodilo na utakmici sa Izraelom? Hrvatski politički vrh opravdano je strahovao od tog susreta imajući u vidu šta bi Hrvatskoj, u ovako osetljivom trenutku čekanja pred otvorenim vratima EU, moglo da donese eventualno javno manifestovanje antisemitizma. To se, istina, nije dogodilo ali je zato stadion u Maksimiru više puta odjekivao od ustaških povika: „Za dom spremni“, „Evo zore evo dana, evo Jure i Bobana“ (ustaški zločinci Jure Francetić i Rafael Boban-op.au) „Igrajte, ustaše“, i ništa se nije dogodilo, bez obzira što Hrvatska ima zakon koji u takvim slučajevima predviđa prekid utakmice i pražnjenje tribina i što su u svečanim ložama sedeli visoki državni funkcioneri. Šeks je posle utakmice izjavio da slabije čuje pa ne zna o čemu se radi.

Hoće li reagovati UEFA? Neće. Hrvatska, valjda je i poslednjem „slepcu“ to jasno, ima posebno mesto među malim evropskim narodima, privilegovan položaj na Balkanu. Hrvatska je, to ne treba zaboraviti, u Drugom svetskom ratu bila fašistička država, a to se u Evropi kakva je ova današnja, visoko ceni. Ko je Srbima kriv što su bili antifašisti.

VELIČAJU USTAŠTVO

Dok „mangupi koji nisu svjesni svojih postupaka“ veličaju ustaštvo po sportskim terenima i dernecima tipa Čavoglave, dotle vrlo uvaženi pojedinci u Hrvatskoj, u Vladi i van nje, svoj blagonaklon stav prema Pavelićevoj državi izražavaju atakom na one koji su se četiri godine sa ustašama gledali preko nišana. Meta su Josip Manolić, Josip Boljkovac i Rade Bulat, sva trojica u desetoj deceniji, a gone ih Ivan Zvonimir Čičak, u ime Hrvatskog helsinškog odbora (nevladina organizacija) i Tomislav Karamarko, aktuelni ministar policije u Vladi Jadranke Kosor.

Slučaj je dobio takvo ubrzanje da je pre neki dan hapšenje Boljkovca visilo u vazduhu pa je čak i Stjepan Mesić, penzioner iz Zagreba, predsednik Hrvatske u mandatima između Tuđmanovog i Josipovićevog-seo u kola i odjezdio na Kordun da bi u jednom tamošnjem selu bukvalno fizički zaštitio Boljkovca od privođenja. Naravno, sa sobom je poveo i nekoliko novinara pa je u Zagrebu procenjeno da bi to ipak bio preveliki cirkus u vreme kad se Hrvatska približava parlamentarnim izborima, sa sigurnom štetom za HDZ, pa je doneta odluka da se sačeka.

Medijsku pripremu obračuna sa bivšim partizanima obavio je i dalje forsira zagrebački „Večernji list“, dnevnik čija je uređivačka politika locirana negde na pola puta između Klobuka u Hercegovini i Trebarjeva Desnog, u Posavini, nedaleko od Siska, odnosno, između Ante Pavelića i Stjepana Radića. Njih dvojica su rođeni u ovim selima.

Udarne pesnice Večernjaka, na onoj njegovoj liniji koja kipti od mržnje prema Srbima i gaji očinski odnos prema ustašama, svakako su komentatori, kolumnisti, tog lista: Tihomir Dujmović, Milan Ivkošić i Milan Jajčinović. Oni su više od dve godine, uz paralelne pritiske koje je sa pozicije svoje organizacije vršio Čičak, uspostavljali ravnotežu između onoga što su u Drugom svetskom ratu činila ustaška vojska i partizani u Hrvatskoj oslobođenoj od ustaške vlasti. Njima je Tito isto što i Pavelić. Na tu rudu prilegao je šef hrvatske policije, Tomislav Karamarko, koji je u Saboru Hrvatske najavio proces protiv odgovornih za, citiram, 620 otkrivenih masovnih grobnica u kojima se nalazi oko 90.000 žrtava, uglavnom Hrvata vojnika, žena i dece.

LIKVIDACIJE PORAŽENIH SNAGA

Karamarko je karijeru započeo 1992. godine kao šef kabineta upravo Josipa Manolića. U Zagrebu je godinama vladalo ubeđenje da je Karamarka stvorio i oblikovao Manolić, prekaljeni obaveštajac, čovek čija se stvarna uloga u posleratnoj Hrvatskoj i danas sagledava samo u meri koju Manolić kontroliše i dozvoljava.

A zbog čega se „mali Tomica“ okrenuo protiv svog bivšeg mentora? Zbog čega mu tih devedesetih nije smetala Manolićeva prošlost i uloga u „mračnom totalitarnom sistemu“ kako Karmarko danas ocenjuje vladavinu u Hrvatskoj između 1945. i 1990. godine? Ovde ćemo ostati bez odgovora jer to pitanje Karamarku u Hrvatskoj niko ne sme da postavi. Ipak je čovek prvi policajac, a u nekoliko navrata pre toga bio je na čelu raznih obaveštajnih službi hrvatske države. Procenjuje se da raspolaže ogromnom arhivom i dosijeima velikog broja javnih ličnosti u Hrvatskoj. Interesantan je i podatak da je Karamarko bio šef izborne kampanje Stjepana Mesića kada je ovaj prvi put postao predsednik Hrvatske.

Karamarko je čovek HDZ-a ali se do sada držao u poziciji vanstranačke ličnosti. Činjenica je da se HDZ-u priključio nedugo posle osnivanja ali ih je relativno brzo i napustio.

Kako se primiču izbori on sve češće najavljuje mogućnost ulaska u politiku što, valjda, podrazumeva napuštanje kabineta na Gornjem gradu. Ima spekulacija da Karamarko kidiše na spomenute partizane kako bi pridobio simpatije i naklonost krajnje desnog hrvatskog biračkog tela, onog koje svoje junake slavi u Čavoglavama a koje je godinama u velikim nedoumicama, rastrzano između HDZ-a, Hrvatske stranke prava, Glavaševog pokreta u Slavoniji i malih frakcija na lokalu. Kad to obavi, kaže gornja teorija, Karamarko će osnovati svoju političku partiju.

Šta kažu biografije spomenutih partizana? Jesu li zaista bili tako surovi prema poraženim ustašama i njihovim porodicama.

Josip Boljkovac jeste bio i oznaš i udbaš ali se, kako sam tvrdi, nikada nije svetio niti je naređivao likvidacije pripadnika poraženih snaga NDH. Ne pomaže mu ni to što ga je Tuđman, na početku stvaranja Hrvatske, imenovao za prvog ministra policije. Sedeo je na mestu na kojem danas sedi Tomislav Karamarko.

Boljkovac poručuje da mu sve to pakuje tvrdo krilo HDZ-a zbog njegovog blagonaklonog stava prema Srbima preostalim u Hrvatskoj, kao i zbog učešća u kampanji Ive Josipovića, u izboru za predsednika Hrvatske. Istina je i jedno i drugo; Boljkovac je pre neku godinu čak bio nosilac srpske izborne liste na Kordunu, a napisao je i dve knjige koje stvaranje nove Hrvatske predstavljaju u mnogo turobnijem ambijentu od onog službenog i vladajućeg. Između ostalog, Boljkovac tvrdi da Jugoslavija (Srbija) nije napala Hrvatsku već da je Hrvatska napala Jugoslaviju, sa ciljem da je razbije i postane samostalna država.

Josip Manolić poručuje da spava kao beba, da mu je savest čista, a motive za kampanju protiv njega vidi u povređenoj sujeti Ivana Zvonimira Čička.

-Čičak sve ovo radi iz osvete. On je 1990. godine tražio od HDZ-a da bude ministar u prvoj vladi ali je glatko odbijen, čak mu je Šime Đodan rekao da u toj vladi ne bi mogao da bude ni hauzmajstor – tvrdi Manolić.

Rade Bulat, jedini Srbin među ovom trojicom, legendarni partizanski komandant, nosilac Ordena narodnog heroja, uglavnom ćuti. Optužuju ga da je posle oslobođenja Bjelovara uhapšenim ustašama rezao uši, prste i noseve i lično ih likvidirao skupa sa Boljkovcem i Manolićem. Kaže da ne može poverovati šta ljudima opsednutim mržnjom može da padne na pamet Inače, niko od aktuelnih hrvatskih boraca protiv partizana, Tita i antifašista, ne spominje ono što su ovi doneli Hrvatskoj, a doneli su joj državnost, Istru, Dalmaciju sa otocima, i pripremili teren za eliminaciju Srba, za ono što se dogodilo 1990. i 1995. godine.

Neko će na sve ovo reći da je u Hrvatskoj Zlo počelo da jede samo sebe.

A da ona „dva kamiona“, trenutno sa spuštenim ceradama, neprestano kruže po Hrvatskoj, u to nema nikakve sumnje.

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 09. septembar 2011. godine.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top