Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Неподобно порекло великих мајстора „Загреб филма“

Датум објаве: недеља, март 18, 2012
Објављено у Ратко Дмитровић
Величина слова: A- A+

Ratko-Dmitrovic.jpgПише Ратко Дмитровић

То што су име Загреба пронели светом, основали чувену школу цртаног филма, донели у Загреб „Оскара“ ниjе помогло троjици легендарних цртача, маjстора филма, да живе мирно у новоj
хрватскоj држави, па су двоjица од њих побегла у иностранство. Проблем jе било
њихово српско порекло

Чак и данас – двадесет година после првих великих притисака, физичких малтретирања и убистава Срба по урбаним деловима Хрватске и свега што jе у том смислу обелодањено – готово сваки Хрват ће вам на ову тему поновити исто: Да, било jе поjединачних случаjева
некоректног односа према Србима, али то се никако не може сматрати масовном
поjавом. У наставку „одбране“ чућете како никаквих проблема у већим градовима,
од Загреба доле до Осиjека и горе до Пуле, нису имали тзв. „лоjални Срби“,
грађани српске националности у чиjем се понашању нису могли утврдити елементи
симпатиjа за Краjину и Београд, коjи су радили своj посао, прихватили нову
хрватску државу и њене законе.

ИМПРЕСИВНА БИОГРАФИЈА
Ово jе лаж, jедна од наjвећих у хрватском колективном и државном тумачењу
догађаjа прве половине деведесетих. За доказе не би требало изаћи ни корак из
Загреба. Нећемо о страшноj судбини породице Зец, ту jе све познато, а и не ради
се о притисцима већ о бруталноj ликвидациjи, овога пута желим да подсетим на
однос нове хрватске државе према троjици своjих грађана, светски признатих
уметника, коjи су почетком деведесетих морали да беже из Загреба. Због чега?
„Тешко“ питање. Због националне припадности, наравно. Ради се о Душану
Вукотићу, Недељку Драгићу и Боривоjу Довниковићу, оснивачима чувене загребачке
школе цртаног филма, врхунским илустраторима и карикатуристима.
Душан Вукотић – рођен 1927. године у Билећи, умро 1998. у Загребу – остаће
упамћен као jедан од добитника „Оскара“ са ових простора, за филм „Сурогат“. Ту
за филмске уметнике чаробну статуу Вукотић jе освоjио 1962. године. Први пут у
историjи доделе „Оскара“ награда за цртани филм додељена jе аутору изван
Америке и то из комунистичке земље.
„Сурогат“ jе доступан на Интернету, траjе девет минута, и усуђуjем се да кажем
да jе актуелниjи данас него у то далеко време када jе направљен, што пре свега
говори о великоj уметничкоj снази коjу jе Вукотић носио у себи. У првоj фази
дружења са цртежима Вукотић jе, као студент на „Архитектонском факултету“,
цртао карикатуре и радио илустрациjе, али га jе цртани филм очарао и већи део
свог плодног живота посветио jе тоj форми. Добио jе неколико десетина награда
широм света, а мање jе познато да jе режирао и три дугометражна играна филма:
„Седми континент“, „Гости из галаксиjа“ и публици наjпознатиjи „Акциjа
стадион“.
Вукотићев отац jе био државни службеник коjи после рата добиjа посао и
премештаj у Загреб, па Душан – коjи jе детињство провео у Билећи, са 14 година
се прикључио партизанима, где jе уместо пушке држао перо, цртао, обављао
курирске послове – студент постаjе у главном граду Хрватске.
Почетак деведесетих донео jе у Хрватску преброjавање по националноj припадности
и Вукотић, упркос доприносу коjи jе дао култури Загреба и целе Хрватске, упркос
„Оскару“ и без сумње импресивноj биографиjи у коjоj jе и податак да jе 25
година на загребачкоj „Академиjи за казалиште, филм и телевизиjу“ предавао
филмску режиjу – доживљава неугодности. Чак су му забранили улазак у просториjе
„Загреб филма“, коjи jе основао и прославио.

Истина, Душан Вукотић jе имао
мање неугодности на националноj основи од Драгића и Довниковића, jер су га због
презимена сматрали Црногорцем, што jе у то време у Загребу била популарна
одредница, пре свега због Вељка Булаjића и Јеврема Брковића (привременог
Загрепчанина, Црногорца у избеглиштву) и њиховог залагања за одваjање Црне Горе
од Србиjе и величања црногорске државе и нациjе. Све што jе антисрпско Загребу
jе тада било, а и данас jе, добродошло.

МИСТЕРИОЗНЕ ОКОЛНОСТИ
Недавно jе Боривоjе Довниковић, сећаjући се тих дана, испричао да се у раноj
хадезеовскоj Хрватскоj са Вукотићем састаjао таjно, jер су обоjица били свесни
ризика да их прогласе антихрватским завереницима. Вукотић jе умро 1998. године
од срчаног удара. Често jе, каже Довниковић, знао да га упита: „Боро, хоћемо ли
икада дочекати нашу Југославиjу?“
Недељко Драгић jе у Загреб дошао из села Пакленица, код Новске, у коjем jе и
рођен 1936. године. Уписао jе „Правни факултет“ и открио да има талента за
цртање. Право никада ниjе завршио, али jе зато ондашња Југославиjа добила
врхунског маjстора анимациjе и карикатуристу. По лакоћи руке и разбарушености
цртежа, по ликовима коjи су урађени тако да им се са лица исцртаног у неколико
потеза пером сагледавао карактер, Недељко Драгић припада самом врху европске
карикатуре. Са ових простора раме уз раме са Отом Раjзингером. С тим што jе
Драгић љубав према цртању равномерно делио на цртани филм и карикатуру. Не зна
се где jе бољи.
Први цртани филм („Елегиjа“) урадио jе 1969. године, а последњи („Слике из
сjећања“) 1989. године, у време када су републички шавови бивше Југославиjе већ
попуштали.
Драгић jе 1972. године са филмом „Туп-туп“ био номинован за „Оскара“, али му jе
награда измакла, по многима неоправдано. Две године касниjе прави филм „Иду
дани“, за коjи су у Америци, чим су га видели, „капарисали“ „Оскара“, уз опаску
да ниjедно друго остварење те године не може да буде чак ни конкуренциjа
Драгићевом филму. Али… на чудан начин, под мистериозним околностима, готово
несхватљиво, филм „Иду дани“ Недељка Драгића ниjе ни послат у Лос Анђелес.
Американци доносе одлуку да то некако компензуjу и примаjу Недељка Драгића у
чланство „Америчке филмске академиjе“, првог са ових простора.
Самостална Хрватска, са свим пропратним поjавама, буди у Драгићу горка сећања
на Други светски рат и страдања његове породице, када jе пола Драгића скончало
под усташким ножем. Та мучнина, поjачана провокациjама са националним предзнаком,
антисрпском хистериjом коjа се ваљала Хрватском, наводи Недељка Драгића на
одлуку да бежи из Загреба.
Они силни успеси; шездесет међународних награда, огроман допринос успону
„Загреб филма“, међународни углед… нису били довољни да Драгић у новоj хрватскоj
држави настави живот као слободан и сваког страха ослобођен човек. Пакуjе
наjосновниjе и одлази у Минхен. Тамо jе и дан-данас. Живи од цртања карикатура,
илустрациjа, маркетиншких кампања. Каже да jе веома задовољан. У Загреб долази
с времена на време, нуде му да уради бар jош jедан цртани филм, али он каже да
нема воље за то. Ипак, изгледа да ће на молбу Винка Брешана урадити сериjал од
365 jедноминутних филмова о животу малог, безначаjног човека.

ВЕЛИКА ДОСТИГНУЋА
Године и нарав вука самотњака спречаваjу Недељка да буде активан у српскоj
заjедници Минхена, и Немачке уопште, али се поjавио на протестима Срба за време
бомбардовања, као и на протесту поводом проглашења независности Косова.
Трећи из ове приче, Боривоjе Довниковић, познат и по надимку Бордо, спас jе
нашао у Бечу. Заjедно са супругом Весном напушта Загреб 1991. године и склањаjу
се код приjатеља у главном граду Аустриjе. Опет jе био избеглица, као и 1941.
године, када jе породица Довниковић, из Чепина код Осиjека, бежала према
Србиjи, одредница Шабац, jер су тамо имали породичне приjатеље. У Винковцима их
зауставља усташка патрола и ко зна шта би било да се jедном из патроле нису
свидели цртежи коjе jе мали Боривоjе имао код себе. „Ко jе ово цртао?“, питао
jе усташа. „Ја“, одговорио jе дечак. Онаj се разнежи, jер jе имао сина истих
година, и пусти Довниковиће да наставе путовање. Касниjе завршаваjу у Београду,
у Недићевим центрима за српске избеглице, а Боривоjе често одлази код тетке у
Свилаjнац.
После рата, са непуних 18 година, у пролеће 1948. године, са хрпом цртежа и
карикатура у старом дрвеном коферу, Боривоjе Довниковић долази у Загреб и без
двоумљења куца на врата „Керемпуха“, сатиричког листа (основан jе 1945. године)
коjи jе водио Фадил Хаџић. Примаjу га и ту се нашао у друштву легендарног
Валтера Ноjгебауера и будућих легенди: Иве Кушанића, Ота Раjзингера, Душана
Вукотића…
„Загребачка школа цртаног филма“, под тим именом била jе позната у целом свету,
креће са великим достигнућима већ почетком педесетих година. Дотадашњи сjаjни
цртачи за само 12 месеци успеваjу да савладаjу све таjне анимациjе, а прво
заjедничко дело им jе филм „Велики митинг“. То jе почетак сталне производње
цртаног филма у Титовоj Југославиjи.
Довниковић данас живи у Загребу. Вратио се на време да сачува стан коjи су већ
били обележили неки бранитељи. И даље црта, jер, како сам каже, од пензиjе не
би могао да живи, а воли да путуjе, што ниjе jефтино. Што се тиче карикатуре,
Довниковић их обjављуjе jош само у српским гласилима у Хрватскоj, загребачком
недељнику „Новости“ (гласило Српског националног виjећа) и „Просвjети“. У
„Биjелоj пчели“, српском часопису за децу, редакциjа jе у Риjеци, већ 16 година
црта стрип. Текст jе на ћирилици.
Хоће ли икада неко од Загрепчана смоћи снаге да jавно каже како се таj град
почетком деведесетих срамно понео према троjици Срба коjи су име Загреба, као
мало ко, учинили познатим у целом свету?

 

Извор: pecat

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top