Немањину постојбину нудили Босни на тацни

Док је током Великог рата српска војска крварила на Солунском фронту, покушавајући да пробије бедеме Аустроугарске монархије и коначно се из изгнанства врати кући, окупатор је, по опробаном принципу „завади, па владај“, од 12. до 14. августа 1917. у Сјеници организовао велики скуп муслиманских првака са циљем да се разбије тадашње јединство Србије и Црне Горе и Санџак припоји Босни, односно тадашњој Аустроугарској монархији.

У августу ће се навршити 100 година од тог скупа у Сјеници, који је на наговор и под будним оком неколико високих официра војске Аустроугарске окупио 25 муслиманских представника из 12 срезова тадашњег Новопазарског санџака.

– Прикључење Босни и Херцеговини наша је непоколебљива жеља и једино разумно решење које треба спровести до краја. Ако из неких разлога нашим захтевима, на које имамо право, не може бити удовољено, ми тражимо самоопредељење за Санџак – писало је у тада усвојеној Сјеничкој резолуцији.

Резолуција је била написана на немачком и затим преко Београда, Цетиња и Сарајева прослеђена у Беч, а у њој се наглашава да учесници скупа гаје „дубоко поштовање према одважној војсци Аустроугарске монархије“.

До последњег Бошњака

Аустроугарска царевина користила је муслимане из Санџака и БиХ као „топовско месо“ у ратовима које је водила. Тако је више хиљада Бошњака током 1915. и 1916. изгинуло у Галицији, учествујући у бесмисленом рату између Аустро-Угарске и Русије. Реч је о ђурумлијама, муслиманским добровољцима који су се борили на територији данашње Украјине, не знајући за чије циљеве гину. Тада је и настала чувена песма „Родна Босно, далеко одосмо“. Оне који су преживели, Руси су прогнали у средњу Азију, одакле су се само ретки вратили.

Конференцијом муслиманских првака у Сјеници председавао је Мехмед-паша Бајровић, градоначелник Пљеваља и познати аустрофил који је, како у књизи „Прилози прошлости Старе Рашке“ пише познати историчар из Сјенице Салих Селимовић, годинама пре тога био снабдевач аустро-угарских гарнизона у целом крају. Сам скуп и Резолуција у Сјеници дело су окупатора и страних ментора који су за своје циљеве искористили тадашње муслиманске вође. Наруку им је ишло и што су после 1912. и Првог балканског рата муслимани доживљавали Србију као окупатора, а Аустроугарску као ослободиоца.

Пишући о аустро-угарској политици према Рашкој области и намерама Сјеничке резолуције, историчар др Ејуп Мушовић је у свом делу „Нови Пазар и околина“, рекао је:

– Било је то поновно оживљавање идеја Хабзбурга из друге половине 19. века о Санџаку. Била је то идеја да се домогну Санџака и да преко њега, разбијањем јединства Србије и Црне Горе, лакше крену на исток – пише др Мушовић.

Краљ их помиловао

Због ратних околности, те 1917, а ни касније, Аустроугарска није могла да испуни захтеве и циљеве постављене у Сјеничкој резолуцији. Након ослобођења Србије и завршетка Првог светског рата, 1919. учесницима конференције у Сјеници и потписницима Резолуције је суђено је у Новом Пазару. Већина њих је осуђена на дугогодишње затворске казне, али након што је Александар Карађоршђевић крунисан за краља Краљевине Србије, Хрватске и Словеније, сви су помиловани 1921. године.

Аустро-угарска дипломатија најзаслужнија је и за наметање термина Санџак уместо Рашка или Стара Рашка, односно Рашка област. Познато је да је термин Санџак ознака за турску административно-управну област и да је таквих санџака било на стотине широм Отоманског царства. Срби су, нажалост, лакомислено и сами почели да употребљавају назив Санџак за историјско језгро своје најстарије државе и тај назив толико се одомаћио да је почео да потискује историјско име територије, пише у својим радовима историчар и академик Славенко Терзић.

Потписници

Осим Мехмед-паше Бајровића, Резолуцију су потписали и Ризабег Муратбеговић из Новог Пазара, Муратбег Хашимбеговић из Пријепоља, Сулејман ефендија Шећерагић из Нове Вароши, Хилмибег Кајабеговић из Бијелог Поља, Дуљко ага Рамусовић из Берана, Иљаз еф. Чаловић из Рожаја, Јусуфага Хамзагић из Тутина, Хусеин еф. Хасанбеговић из Прибоја, Рушид еф. Спаховић из Сјенице, Османага Даздаревић из Шаховића и Хусеин еф. Шахман из Будимља.

– Док су владале тим просторима, Османлије су у Рашку област укључивале у више санџака: Босански, Скадарски, Херцеговачки, Пећки и Призренски. Крајем 18. века основан је Новопазарски санџак који је укинут 1887. Овакав турски назив за војно-административну управну јединицу у рангу округа не постоји више нигде у свету, али се номинално употребљава само за овај простор како би се злоупотребљавао и користио за разне политичко-дипломатске манипулације. То је рецидив некадашњих империјалистичких планова Хабзбуршке монархије, који Запад користи и данас као тампон-зону између Србије и Црне Горе, коридор за напредовање према истоку – истиче Салих Селимовић.

Током Другог светског рата немачки окупатор је, припајањем Санџака квислиншкој творевини „Велика Албанија“, покушао да злоупотреби муслимане у Рашкој области у чему је једним делом и успео. И данас је Санџак увек актуелан, а захтеви за специјални статус, аутономију, па чак и државу, јавно или тајно истицани последњих година, темеље се на Сјеничкој резолуцији коју су осмислиле и трасирале дипломатија и војска Аустроугарске монархије.

Аутор: Д. Н. Петровић

Извор: Вести онлине

Везане вијести:

Велики рат – Некажњени геноцид и неодмерени степен кривице …

Путевима заборављених хероја Великог рата- Васа Ешкићевић …

Велики рат 1914. -1918. – поруке човечанству | Јадовно 1941.