Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Немања Девић: Сви који се осећамо Србима, сутра на Лисичији поток

Датум објаве: петак, новембар 2, 2018
Величина слова: A- A+

Сећам се добро момента када је, 2009, сахрањиван блаженопочивши патријарх српски Павле. Па 2013, када су у Београд стигли посмртни остаци кнеза Павла и краља Петра Другог, да буду коначно сахрањени у својој земљи и на свом Опленцу. 

Фото: Архива

И никада нећу да заборавим тај утисак, да је тих дана и у таквим данима, као из неке тмине на светлост дана, изашла једна другачија и боља Србија.

Србија за коју смо мислили да је нестала 1945. и да више не постоји. Видело се то по држању људи који су се окупили, по њиховим лицима и, најпре, по њиховим погледима.

Тада сам, као студент, по први пут чини ми се очима видео како изгледа нешто што описујемо као ДОСТОЈАНСТВО.

Достојанство – то је био заједнички именитељ за тада окупљене грађане и сељаке. Ретко када су се такви моменти понављали; један такав био је и на Лисичијем потоку у новембру прошле године. Тада сам схватио и значење оне друге мудрости: сој, а не број. Није нас било много, али смо били многи.

Ове године, такав скуп ће се, срећом, поново одржати.

Он је важан, јер ће посведочити не само како се као друштво односимо према прошлости, већ и какве вредности сами сведочимо данас.

Јер ћемо се, скупа, помолити Богу и запалити свеће за душе невино стрељаних у јесен 1944. године. Чак можда није толико важно ни од кога – знамо ми то сви – већ зашто.

И шта је то стрељање Србије 1944. донело и шта однело.

И тога ћемо се подсетити. А на том скупу, коначно ће бити јавно истакнута и иницијатива да се у Београду, баш на Лисичијем потоку, где су убиства била најмасовнија, коначно подигне и споменик жртвама комунистичког терора у Београду.

Тај споменик биће, уједно, и (с)поменик свима онима у Србији који свој споменик немају, који су затрпани, а не сахрањени, па онда забрањени и безмало заборављени. То ће бити место на којем ћемо, коначно, моћи да се помолимо скупа.

И потомци жртава, за душу својих недужно страдалих предака, и потомци џелата, ако је у њима и мало памети, за опроштај грехова својих заблуделих предака… а све то не због прошлости, него искључиво због будућности деце и једних и других. И место где ће ако Бог да, коначно, после седам деценија, наша суза добити родитеља.

Ја зато осећам да сам дужан да сутра, 3. новембра, од 13 часова будем на Лисичијем потоку. Због мојих прадедова и чукундедова, Радосава, Милана, Миодрага, Драгољуба, Момира, Петра, Богдана, који су се борили на различитим странама у грађанском рату.

Од којих већина ни данас нема гроб. И због оних мојих, нерођених. Одлажем све своје обавезе – и палим свећу воштаницу.

Сутра, на Лисичијем потоку, на месту где је, из крви невиних, израсло и крваво дрво. Које смо исекли и у огањ бацили.

Да на његовом месту засадимо ново, крхко и младо и да под њим хладујемо, СВИ који се осећамо Србима и, још пре, који се осећамо људима.
Пише: Немања Девић

Везане вијести:

Грађани обнављају споменик: Краљева чесма под смећем




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top