Nemanja Dević: Smiljanska beseda

Datum objave: sreda, oktobar 9, 2019
Veličina slova: A- A+

Na inicijativu udruženja građana „Jadovno 1941.“ iz Banjaluke, kod masovne grobnice u Teslinom Smiljanu u kojoj je sahranjeno najmanje 500 Srba pobijenih u vreme Nezavisne Države Hrvatske, 30. juna 2018. potomci i poštovaoci žrtava su postavili Časni krst. Tom prilikom pročitana je Smiljanska beseda Nemanje Devića čiji tekst prenosimo u celini.

Smiljan, 30. jun 2018.
Smiljan, 30. jun 2018.

Pamteći skupe,

Danas prolazimo stazama koju su, ma gde da smo rođeni, prošli naši preci. Stazama koje su natopljene suzama i krvlju naših novomučenika. Stazama krstonosnim i stazama svetih. I zato današnji hod po toj kamenitoj putanji ne predstavlja naš podvig, već blagoslov što smo se udostojili da tim stopama pođemo.

Često se na tužnom i patnjama išaranom licu u najmanjem dobru najlepši osmeh vidi. Iz muke i šibanja izrodi se iskustvo i čvrstina, otpornost na sve udarce i zahvalnost za svaki mali dar. Iz siromaštva, uz rad i trud, izrodi se i izrasta bogata, široka duša. U kući siromaha nekada je najbolje vidljiva ljubav – i koliko je za istinsku sreću malo potrebno. A na mestima velike patnje i raspeća primetimo, draga braćo i sestre, gotovo golim okom, kako je silno vaskrsenje.

Mi se danas nalazimo upravo na takvom mestu. U Smiljanu, selu koje ima višestruki simbol u našem identitetu. Mi za Smiljan danas znamo kao za rodno mesto Nikole Tesle, zatočnika svetosavskog, kosovskog i njegoševskog zaveta, pored čijeg ognjišta danas stojimo. Ali Smiljan je za nas bitan i kao mesto našeg stradanja, jednako kao i Jasenovac, Jadovno, Livno, Prebilovci, Stari Brod.

Prva žrtva u ovom kraju bio je čuveni prota Stijačić, kroz čije se ime oslikala čitava vertikala srpske pogibelji u 20. veku: oca su mu ubili Austrougari 1916, protu sa sinom ustaše još u aprilu 1941, kada ovde ustanka nije bilo, a malobrojni potomci proterani u egzodusu 1995. godine. A o Svetom Iliji 1941, kao što je uvek činjeno o velikim praznicima, učinjen je za svega nekoliko dana i pokolj smiljanskih Srba, za koje ni do danas ne znamo tačno koliko ih je pogubljeno, ali znamo da se broje u stotinama i da žrtava nije bilo manje od pet stotina.

Ali, draga braćo i sestre, na nama danas nije samo da brojimo žrtve, jer one, planski, nisu popisane onda kada je to jedino u potpunosti bilo moguće, već da se upoznamo i poučimo i sa načinom njihovog umorstva i mučeništva. Jer, jednom rečju, “ubijen“, ne možemo opisati sva dugotrajna poniženja, mučenja i klanja tih ljudi. Kada danas čitamo o tragediji Smiljana, saznajemo da su ti mirni i nenaoružani seljaci ovde ubijani u stotinama, a da gotovo nije ispaljen metak. Najviše su klani nožem. Prebijani i dotučeni macolama i maljevima. Vešani. Živi spaljeni.

A među njima, preko 200 dece. Večitih srpskih dečaka i devojčica, od kojih za mnoštvo nije sačuvana ni fotografija – i ne samo fotografija, no za 27 novorođenčadi tužne majke i očevi nisu stigli da daju ni ime i znamenje.

Rat je preživeo tek svaki deseti smiljanski Srbin. Ali ni tu zlu nije bio kraj. Udar na njih ponovio se pola veka kasnije, kada je opet udareno na ovdašnju crkvu, kako na hram tako i na parohiju, i kada je ubijeno i osmoro onih, živih klanih-nedoklanih, koji su preživeli 1941, ali 1991. nisu.

Kada to znamo, najmanje što možemo je da budemo pamtiše, svesni njihove žrtve i mučeništva. Jer nacija je i bila i jeste zajednica sećanja. Bez tog sećanja iz te se zajednice ispisujemo.

Mnogo je naših đedova odavde koji su sažeženi u ognju, ali njihovi dželati tada nisu bili svesni da su, praveći buktinje, učinili da njihove mošti, nošene vetrom, odu u visine, a čestice tih moštiju nošene vetrovima Velebita padnu na svako drvo, na svaki cvet i svaki list i tu ostanu dok je sveta i veka.

I zato smo danas svesni da je mesto našeg hodočašća NAŠE JADOVNO, MOJE JADOVNO. Da Smiljan nije samo Smiljan Nikole Tesle i Gedeona Ilića, već NAŠ SMILjAN i MOJ SMILjAN. Zato, braćo i sestre, poklonimo se našim žrtvama i pomolimo našim svetima. I kada se vratimo u Beograd, Novi Sad ili Banja Luku, prenesimo našim bližnjima bar deo blagodati koju smo ovde osetili. Ponesimo odavde i bar po jedan maleni kamičak, ali ne samo za uspomenu. Neka to bude naš blagoslov, sa staza svetih, i da ga kada budemo zidali svoje kuće, ugradimo u nove temelje.

O Vidovdanu 2018, Nemanja Dević, istoričar

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top