Nemanja Dević: Priča o našoj prošlosti i tome šta smo bili, ali i opominjuća o tome šta jesmo

Datum objave: subota, decembar 22, 2018
Veličina slova: A- A+
Nemanja Dević, istoričar
Nemanja Dević, istoričar

Bez posebne najave, hoću da sa svim prijateljima podelim najbolju preporuku knjige „Srpska priča“. Knjige na kojoj sam radio a koja je ujedno i nešto najbolje na čemu sam do sada kao istoričar radio. .

To je jedan njen upečatljivi odlomak, kada glavni junak, kapetan Aleksandar Milošević, u aprilu 1941. posle raspada države i vojske, dolazi u rodno selo i zatiče oca, solunca. Ta priča je priča o našoj prošlosti i tome šta smo bili, ali i opominjuća o tome šta jesmo.

„Sigurnosti radi, prvo navirih kroz prozor. Mala petrolejska lampa je osvetljavala prostor. Tek što behu večerali. Otac je ležao na krevetu obučen i zamišljeno pušio. Majka i snaja Sofija raspremale su sofru. Sinovci, Dušan i Darko, sedeli su kraj šporeta i nešto ćućorili. Dede ni brata mi Dragoslava nije bilo. Zakucah na vrata, tek da dam znak da neko dolazi, pa ne čekajući otvorih i uđoh. Moja pojava izazvala je, sem kod majke, pre zaprepašćenje, no ma šta drugo.
Prvo priđoh ocu da mu poljubim ruku, a on u jednom bezmalo nemogućem položaju, ni ležećem ni sedećem (…) to ne dozvoli. Solunac, ratnik svih ratova za oslobođenje i ujedinjenje, odmeri me dobro, a pogled je govorio više no njegove reči.

–Sramota! Za tri dana upropastiste sve ono što smo mi sa toliko muka, stradanja i žrtvi stvorili. Tebi nije mesto ovde!

Majka se umeša, te otac ostade na samo izrečenom, a imao sam utisak da i nije hteo ma šta još reći. U kući nasta tajac, izazvan sukobom svakakvih osećanja koje je izazvao moj dolazak. (…) Ja to prekidoh objašnjenjem da nikako ne mislim da kod kuće i ostanem, i zamolih da moj dolazak ostane tajna.

Na slici, s početka 1920-ih: prvi levo stoji Aleksandar Milošević, tada dečak, sasvim desno je njegov otac, Mihailo, učesnik ratova 1912-1919. Sedi, sa štapom, domaćin, deda Đurđe, učesnik srpsko-bugarskog rata 1885. Tri generacije Šumadinaca-ratnika.
Na slici, s početka 1920-ih: prvi levo stoji Aleksandar Milošević, tada dečak, sasvim desno je njegov otac, Mihailo, učesnik ratova 1912-1919. Sedi, sa štapom, domaćin, deda Đurđe, učesnik srpsko-bugarskog rata 1885. Tri generacije Šumadinaca-ratnika.

Noć je nekako prošla. Teško da je iko spavao, sem dece. (…) Osvanulo je lepo prolećno jutro, ali u kući mojih roditelja nije donelo onu uobičajenu živost koju to doba godine sa odnosnim poljskim radovima izaziva. Na već sumorno stanje, koje behu izazvali ostali događaji sa nemačkom vojskom u Natalincima i bratom u njihovom ropstvu, moj dolazak je ispao još jedan težak dodatak. Otac je najviše brinuo. Njemu, kao glavi kuće, sve je i najteže dolazilo. Zato je već u svitanje bio na nogama. Duboko zamišljen išao je kućnim dvorištem.

Satrven psihički, a i zamoren, podlegao sam dubokom snu. Ipak sam se rano probudio i odmah ustao. Moralo se biti na oprezi, da neko neočekivano ne naiđe. Ubrzo me i otac pozva k njemu, pa odosmo na jedno sklonito mesto pozadi kuće. Nije više izgledao kao sinoć. Ono trenutno raspoloženje bilo je otišlo, a nadomestila ga sva zbilja stvarnosti i on je od nje polazio i gledao ju je tačno onakvom kakva je bila. Govorio mi je prvo kako se tu nedaleko od naše kuće, kod jaseničke ćuprije, vodila kratka borba, a onda i kod same varošice Natalinaca. (…) Onda je izražavao silno čuđenje o onakvom vojničkom rasulu i u čudu se pitao kako je i zbog čega do toga došlo. A imao je šta i da vidi, jer se na tom prostoru raspala pozadina jedne armije.

Nemanja Dević: Poslednja knjiga na kojoj sam radio ujedno je i nešto najbolje na čemu sam do sada kao istoričar radio.
Nemanja Dević: Poslednja knjiga na kojoj sam radio ujedno je i nešto najbolje na čemu sam do sada kao istoričar radio.

Stvarno, sve se bilo čudno rastrojilo i naša vojna sila nije više postojala. Ali ona nije bila tučena. Ona se samo rasula. Rasula se tako reći obnoć, bez ijednog ozbiljnijeg i uređenog sukoba. Zato je sve to izgledalo neverovatno, prosto nemoguće, te dovodilo dobre patriote u zabunu; u neku vrstu ošamućenosti i neverice u ono što je bila čemerna stvarnost. A propast je stvarno bila takva da se ravnala sa nemogućim. Bila je to eksplozija rasula, koja je imala dubokog i raznostranog korena u životu našeg društva i nacionalnog i državnog.

Koliko je sve to teško mome ocu došlo, tek sam kasnije od brata čuo. Otac je tih dana bio van sebe. Niti je jeo, niti spavao, niti sa ukućanima govorio. Stalno je bio na nogama, sa rukama pod pasom. Silna vojnička oprema, razbacana u tom kraju da se na svakom koraku moglo naići na neki njen deo, još više ga je podsećala na rasulo i nesreću. Jednoga dana, kaže brat, bio je doneo kući jednu kožnu kesu sa rezervnim konjskim okovom. Ona mu još više nije davala mira. Najzad, uzeo ju je i odneo od kuće. Verovatno na isto mesto gde ju je bio i našao. Na pitanje zašto je to uradio, odgovorio je da je to državno. Neverovatno osećanje poštovanja prema državi držalo ga je i onda kada ona više nije ni postojala. (…)

I on je isticao da ’ovako ne može ostati‘ i da se ’nešto mora desiti‘. Ali u ono vreme, bilo je već pri kraju maja, otac je uviđao i svu zbilju situacije i okrutnost Nemaca. Već su bili otpočeli da kupe sve obveznike i da ih upotrebljavaju za svoje poslove i opravku druma koji je prolazio kroz Natalince. To kupljenje obveznika pogodilo je, pored ostalih, i moga brata, koji se bio vratio kući posle rasula njegove vojne jedinice. Sve te obveznike, sada kao zarobljenike, Nemci su preko noći čuvali zatvorene u natalinačkoj crkvi. (…) Ubijali su bez mnogo razloga. Potreban im je bio strah, da bi imali što bolju bezbednost.

Kuća mojih roditelja udaljena je od Natalinaca jedva dva kilometra.

Otac, na kraju razgovora, dotače se i te okolnosti, koja je sama sobom ukazivala na svu opasnost, pa me, u jednom silnom sukobu želja (…) posle upečatljive pauze dodade:

’Uostalom i ti sam znaš!‘

Razumeo sam oca. Itekako razumeo!

Ali u mojoj glavi, trenutno, ništa određeno nije bilo šta i kako treba raditi. Samo mi je sada, posle svega, moja odluka da se ne predam nekako izgledala i kao želja svih. U meni je to stvaralo osećanje neke naročite odlučnosti i poletnosti. Baš kao da je sve bilo jasno i određeno, samo da se pristupi ostvarenju jednog uzvišenog patriotskog posla.

U tom zanosu, ponovih ocu sinoćnje: da kod kuće neću ostati, ali da se neću ni predati.
Na njegovom licu se, izboranom od patnji i teških briga, trenutno razli odraz jednog zadovoljstva…“

Priredio: Nemanja Dević

Više od istog autora:
Kolumnisti – Nemanja Dević


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top