Nemanja Dević: Jesmo li ovo i danas mi?

U Srbiji malo ljudi zna šta se obeležava 11. novembra. Možda zato što je ovaj praznik u kalendaru novijeg datuma. Mnogi ga praznuju i raduju mu se jer je to samo jedan više neradan dan.

Petak, 8. novembar. Sasvim običan dan u Torontu. Mitrovdan u Srbiji.

Šetnja kanadskom metropolom prija, iako je vazduh oštar. Na ulici, u prolazu, sretne se po koji čovek koji na reveru nosi veštački crven cvet. Mali, ali primetan. Na raskrsnici, pa u prodavnici, još po koji. Iz škole izlazi grupa đaka – svi oni nose crven cvetić. Ljudi žute, crne ili bele kože, bez obzira na veru, stari i mladi – nose ga bez razlike.

O čemu se ovde radi? Kanada 11. novembra praznuje Dan sećanja (Rememberance day) na Kanađane pale u svim ratovima od 1914. do današnjih dana. Jedanaestog meseca, jedanaestog dana i jedanaestog časa, godine 1918, sile Antante potpisale su primirje sa Nemačkom, čime je okončan Prvi svetski rat – „rat koji će okončati sve ratove“ kako su savremenici verovali.

Pripreme za obeležavanje ovog datuma, koji je značajan za svakog kanadskog građanina, počinju dve nedelje ranije. Već na ulazu u kafić ili odmaralište na auto-putu mogu se videti kadeti, tinejdžerke od 15-16 godina koje dele crven cvet – broš kojim iskazujete poštovanje prema žrtvama. Kadet je vannastavna aktivnost u školama, predviđena za mlade od 12 do 18 godina. Oni po nekoliko puta nedeljno pohađaju predavanja vezana za kanadsku istoriju, geografiju, vojsku. Imaju svoje uniforme. Tu se formira njihova rodoljubiva ličnost.

Za Kanađane, koji su i kosmopoliti i neopterećeni prošlošću, nošenje znamenja koje slavi prošlost nije anahrono, niti bilo ko taj čin posmatra kao šovinistički ili nacionalistički. Ovde je to stvar odavanja počasti poginulim precima, ali i izraz ponosa, dostojanstva i samopoštovanja.

U skladu sa ovako razvijenim interesovanjima i veštinama, dobar deo mladih odabraće i profesiju kojom će se baviti u budućnosti. Mladim kadetima za crven cvetić se daje prilog po želji, a čitav prihod namenjen je fondu za pomoć veteranima. Crven cvet je zapravo, kao božur u Srba, mak (poppy) koji simbolizuje stradanje. Crveni mak je cvetao na groblju vojske Antante u Flandriji, koje je ostalo večna kuća mnogim kanadskim vojnicima palim na ovom bojištu u Prvom svetskom ratu. Prosečan Kanađanin zna napamet stihove kultne pesme o njima, koju je napisao ratnik i književnik iz Ontarija, Džon Makre: Na poljima Flandrije, raste mak, između redova i redova krstova. Značaj pesme i crvenog maka za Kanađane ima simboliku i značaj kao pesma Milana Rakića „Na Gazi-mestanu“ i crveni božur za Srbe.

Međutim, za Kanađane, koji su i kosmopoliti i neopterećeni prošlošću, nošenje znamenja koje slavi prošlost nije anahrono, niti bilo ko taj čin posmatra kao šovinistički ili nacionalistički. Ovde je to stvar odavanja počasti poginulim precima, ali i izraz ponosa, dostojanstva i samopoštovanja. Sa crvenim makom na reveru mlađi Kanađani masovno idu u večernji izlazak.

Kanadski Srbi sa njim idu u crkvu i na slavu. Na reklamnim panoima istakle su ga i banke i restorani, nosi ga čak i gradonačelnik Toronta za čije se ime ovih dana vezuje velika afera… Na kućama su istaknute kanadske zastave. I sve je to ovde sasvim normalna stvar, o kojoj u javnom mnjenju nema dileme, raspre, podela.

U XXI vek ušli smo a da ne znamo koliko nas je nestalo u proteklim ratovima za slobodu, a da ne znamo koliko nas nema. Sa svojom svešću o prošlosti nećemo odrediti ispravan pravac za korake koje ćemo činiti u budućnosti.

Jedanaestog novembra, u dnevnim novinama Dan sećanja je tema broj jedan. Stupce ispunjavaju autorski tekstovi i intervjui o značaju ovog datuma za kanadsku istoriju. Toga dana, u 11 sati, staje sve. Staju autobusi na ulicama. U državnim i privatnim preduzećima, u školama – svi će na minut zaćutati. I taj minut biće molitveni minut za sve one kojih nema. Dan sećanja u Torontu obeležen je sa tri svečana javna skupa: ispred opštine, ispred zgrade provincijske vlade i ispred univerziteta. Ništa nije neobično i ništa se nije desilo što se ne bi desilo u Srbiji. Možda je samo odnos studenata drugačiji – u Torontu su se okupljali u stotinama, dok u Srbiji manifestacije ovog tipa nisu privlačne za mlađi naraštaj.

Možda se nad ovim treba zamisliti. Za primereno obeležje u Srbiji uzeta je Natalijina ramonda, poznata i kao „cvet feniks“. Ovo je endemska vrsta, koja cveta na planinama istočne Srbije i na Kajmakčalanu. Uz malo vode, čak i ako se osuši, može da povrati svoju pređašnju lepotu. Tako simbolizuje državu koja je bila naizgled poražena i pregažena – a naposletku vaksrsnula i krenula u pobedu, kao ptica feniks koja je poletela iz pepela…

Dok budemo gledali požutele fotografije svojih predaka, brkajlija za maksimom, pobednika sa šajkačama, zbilja je vreme da se zapitamo: jesmo li ovo i danas mi.

Međutim, nabaviti ovo obeležje, čak i kupiti ga – u Srbiji je nemoguće. Potrebna je samo želja i volja nadležnih da se to ispravi, kako bi se Dan primirja, ili još bolje Dan pobede, ukorenio u svesti tek dolazeće generacije, koja na ovaj dan i na gigantsko delo svojih predaka može samo da bude ponosna.

U Srbiji malo ljudi zna šta se obeležava 11. novembra. Možda zato što je ovaj praznik u kalendaru novijeg datuma. Mnogi ga praznuju i raduju mu se jer je to samo jedan više neradan dan. Ali, u Srbiji toga dana ništa neće stati. Pojašnjavanje važnosti ovog datuma za srpsku istoriju biće stvar dobre volje i odgovornosti pojedinca u školi, na fakultetu ili u medijima.

U XXI vek ušli smo a da ne znamo koliko nas je nestalo u proteklim ratovima za slobodu, a da ne znamo koliko nas nema. Sa svojom svešću o prošlosti nećemo odrediti ispravan pravac za korake koje ćemo činiti u budućnosti. Dok budemo gledali požutele fotografije svojih predaka, brkajlija za maksimom, pobednika sa šajkačama, zbilja je vreme da se zapitamo: jesmo li ovo i danas mi.

Vezane vijesti:

Nemanja Dević: Prebilovci su temelj, ali i ogledalo – svih nas

Nemanja Dević: Bio jednom Doda komandant.. | Jadovno 1941.

Nemanja Dević: Zbog dobrih ljudi i Sunce sija | Jadovno 1941.