fbpx
Pretraga
Close this search box.
Ж | Ž

Podijelite vijest:

Nemanja Dević: Ja to bre volim, to je moje!

Spomenik Čiči
Spomenik Čiči

Poslednji put sam na Ravnoj gori bio 2012, sa dedom i bratom. Nas dvojica rešili smo tad da dedi, koji je već bio teško oboleo, ispunimo bar taj dan i skupa, za njegovog života, načinimo još neku lepu uspomenu.

Deda nas, sećam se, sačekao u dvorištu, uspravan i vedar, obukao novu košulju i odelo, kao na liturgiju da je pošao. I nije marilo ni što smo promašili put i lutali – deda je bio srećan što je sa nama, i što i on posle mnogo godina ponovo odlazi u tu goru, u čije su ideale verujući pali njegov ded, stric i tast, a otac robijao…

Voleo je moj Toma što mi, „narodni neprijatelji“, možemo da hodamo uzdignute glave posle toliko vremena. A kad je u spomen muzeju pronašao imena svojih Mijatovića, on se prosto zagrcnuo u suzama i kratko nam objasnio: „Ja to bre volim, to je moje!“, odužujući pritom ovo „o“ u poslednjoj reči, kako se inače govori u našem selu…

I ja tu sliku nikad nisam zaboravio. I mnoge godine sam ispunio borbom za ispravljanje nepravde i iznošenje istine o tom pokretu, vojsci i poslednjem srpskom đeneralu.

Govorili su mi da se ostavim toga, jer kad te označe kao „četnika“, zatvaraš sebi vrata i među određenim istoričarima i među nekim prijateljima, a nije dobro ni za karijeru. Ovim prvima sam govorio da sam kao istoričar (ali prvo kao čovek) samo istinoljubiv, i da nikad ništa neću izmisliti i slagati, a kamoli skriti ili prećutati – i da mi je savest u pogledu struke mirna. I niko me, držao sam, od prijatelja neće odbaciti zbog mog srbovanja, jer oni koji me znaju valjda cene i neku moju drugu vrlinu.

Nije uvek bilo tako. Ali nisam mnogo ni mario.

Ko može i kako da mi zabrani da pamtim reči i suze mog dede, da Čiči zapalim sveću, da beležim i prenosim imena njegovih palih vojnika (kao i svih drugih žrtava), da se divim toj prirodi i zvezdama nad vedrim nebom, da sanjam jednu bolju i jaču Srbiju…

Zato su mi danas oživele sve uspomene na događaje i ljude iz vremena dečaštva – kod crkve i kod spomenika, na platou i muzeju na Ravnoj gori, kod pećine i na putu do nje. Setio sam se tako najboljih ljudi na svetu koje sam upoznao i koji su me naučili da svoje volim koliko poštujem i tuđe. I da ljude ne delim po idelogiji, nego po tome šta im je u srcu. Da, baš to su me učili ti „četnici“, tako omraženi u dobrom delu i današnje naše elite i društva.

I bilo mi je zato danas milo, a inače izbegavam takve situacije, što je i posle toliko godina veliki broj ljudi danas prepoznavao „istoričara Nemanju“, i stiskao mi ruku gledajući me u oči. Bilo je tu ljudi raznih ideoloških ubeđenja (i demokrata i radikala i monarhista i ljutih republikanaca i pristalica raznih stranaka, lidera i frakcija) ali su se svi tog dana na tom mestu poštovali i čak nekako voleli. Uprkos tome što je tamo, među hiljadama muškaraca, zaista prisutno i mnogo naoružanja i mnogo alkohola.

Tamo je svak svakome danas bio brat…

A od svih živopisnih slika predela i ljudi, ja sam za ilustraciju ove moje kratke zabeleške izabrao možda najmanje važnu, ali meni najtopliju. Ostavila baka, pod nogama Čiči, jednu rumenu jabuku.

Autor: Nemanja Dević

Podijelite vijest:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani bez upozorenja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pratite nas na društvenim mrežama: