Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Нема мушкараца, па се организирају жене

Датум објаве: понедељак, мај 31, 2010
Величина слова: A- A+

Осјетим ја да у кући од мене крију нека догађања. Видим да се доносе неке корпице, цулца… Доноси се у крилима преклопљеног фертуна, а све се то спрема у собици (остава). Кад се тога накупи, долази Јелена Попржанова или њезин муж Јошко Шимуновић и то у крумпирској кошари односе. Долази тако и Тина Груберова и цуре Грбине (Даница и Божица), а неријетко са мамом на прозору разговара Љуба Пејновића. Некад уђе и у кућу. Мама често о Љуби разговара са пријом Јеленом Пармак, симпатичном сиједом старицом пркосних манира. Она станује десетак кућа од нас, уза село, а Љуба толико од ње, у истом правцу. Моју знатижељу и протест мајка је ублажила образложењем да је то помоћ старим родитељима, чије су синове поубијали усташе – али да нитко не смије знати јер ће и нас поубијати. То ми је било доста. Послије рата сам сазнао (о томе је и писано) да је то био Први одбор АФЖ-а у Грубишном Пољу чија је предсједница била Љуба Пејновић, а тајница Евица Басташић. Не прође дуго времена, дође прија Јелена и прича како је чула од комшија да је ноћас ухапшена Љуба. Сви смо се уплашили и настало је велико ишчекивање, но није било нових хапшења. Не одмах, него касније, дознајемо да је Љуба успјела побјећи! Наста радост и олакшање, но неизвјесност је остала. То се ускоро потврдило точним. Љуба је већ раније свога петогодишњег сина Никицу однијела код своје тетке Микелић у Малу Јасеновачу. Све касније приче потврдиле су да је Љубу те ноћи хапсило шеснаест усташа.

О томе како се све одиграло свједочи Љуба.

Изјава Љубе Пејновић

Било је више разлога да наслутим моје хапшење. Ради тога сам мога петогодишњег сина Никицу однијела мојој тетки у Малу Јасеновачу, у кућу Микелића. У кући је са мном остала само свекрва, жена дубоке старосне доби. Ускоро је услиједило и хапшење. Те ноћи чула сам снажно лупање на врата и некакву вику: „Отварај”! На крају разбише врата и неколико усташа нашло се у кухињи и соби гдје сам ја спавала. „Ајде, спремај се, ухапшена си”! Питам: „Зашто”, но они само потјерују: „Брже, брже”.

Љуба Пејновић

Ја сједим на кревету и замолим их за дозволу да идем у заход. Један од њих ми дозволи и нареди усташи крај врата да ме прати. Идем боса и у наставку. Усташа ме допрати до краја куће и ту остане. Заход је био иза угла, на средини куће. Служио је нашој кући и сусједној Сене Пејновић. Он је имао двоја врата, а једно „сједиште”. У Сенином дворишту ништа се не чује, јер, пошто су ме ухапсили, све усташе су се окупиле у мом дворишту пред кућним вратима. Кућа више није била опкољена. Пређем преко „сједишта” захода, полако отворим врата, не видим никога, тихо затворим врата и бјежи низ ограду. Већ сам претрчала и ливадак и трчим уз бријег кад су почели да пуцају. То ми је још дало убрзање. Дошла сам у Јасеновачу сва крвава, изгребана од разног трња и купине, јер сам ишла ван стаза, попријеко. Сва сам и задихана, и знојава, и тресем се од страха и хладноће. Тетка је налила воде у лавор. Ту сам се освјежила и обрисала. Пробудим Никицу и одосмо према Јасновачким брдима и Полуму. Ту је била партизанска база и тиме почиње моја партизанија кроз коју сам стално вукла и мог Никицу.

 

< Досељавање нових господара у српске куће                  Садржај                  Трагична судбина комшија Жидова >




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top