Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Неколико ширих, аутентичних свједочења

Датум објаве: уторак, април 26, 2011
Величина слова: A- A+

Марија Босанац, рођена Маљковић, супруга ухапшеног Милана Босанца, брице из Грубишног Поља

Била је субота, 26. априла ’41. У бријачници је било муштерија. Око пет сати тамо се нашао тај крвник Лекчевић, што је дао цијелу улицу похапсит’. Он је био студент, син оне Маришке Бенове. Био је студент са Бранком Кљајићем, а дао је и њега ухапсит’. Стао је пред огледало и каже: „Нитко ме не зна тако лијепо уредити као ви, брицо”. Предвечер сам отишла по млијеко. У бријачници је остао Митар Петровић. У повратку видим Митра гдје жури и трчи. Прође мимо мене. Пред опћином је био Чорак и пуно оних који су дошли из Загреба оним влаком. Стево Врзић иде кући из месарске радње, а Чорак и они други за њим вичу: „Стој”, и ухватише га. Исто вичу за Митром, па и њега ухватише. Код нас бријачница затворена. Испричам све Милану.

У пола осам долази онај Лекчевић са још деветорицом. Лупају. „Отвори”, вичу. Одмах га изведоше ван. Преврнуше ормаре, кревете, сву кућу. Имали смо шегрте Вукасовића и Ђукића. Један од њих је морао са њима на таван, други код коца. Шегрти, дјеца, заспаше, а ја се завучем под стол. Ујутро, још је мало мрак, чујем глас Стахуљака. Иде кроз католички цинтор у Котар. Био је код свештеника Пере. Тамо су оргијали цијелу ноћ и водили бригу да нетко не би остао. Зовем га: „Госпон докторе”, а он ништа. (А он наша муштерија, мајку му јебем). „Што је”, одазва се. „Хтјела сам вас молит’…”, кажем, а он ће: „Ништа, ништа молит’”. Кажем: „Отјерали су ми Милана па не знам куда”. „Па, туј је, у школи”, рече и оде. Касније сам видјела да су их тјерали на жељезничку станицу.

Од домаћих усташа који су били испред вагона сјећам се Зите Фрање, ћаће оног Фаноуша. Јашио је на коњу око вагона. У усташкој униформи био је тога дана Млинарић Драго.

Тога дана одвезени су влаком. Три тједна послије ми нисмо знали за њих. Онда се некако прогризло – она Љуба Бобића је сазнала да су они у Копривници.

Адам Вурунић, наредник водник Војске Краљевине Југославије

Адам Вурунић, наредник-водник Краљевске војске, Загреб, Илица, 13. октобар 1935.
Адам Вурунић, наредник-водник Краљевске војске, Загреб, Илица, 13. октобар 1935.

Био сам водник економске струке у „Војној одјећи” у Загребу.

Десетог априла ’41, када су Нијемци ушли у Загреб, дошао је из града један ордонанс и плачући рекао: „Ено, по улицама цивили нападају официре, скидају им еполете, туку их…”

Око подне наишла је у касарну Мачекова заштита, њих пет-шест под оружјем, са оним шеширима. Ми нисмо били наоружани. Покупили су нас и одвели у једну кућу код Тушканца. Ту смо задржани до мрака и онда пуштени. Са једним мојим другом Хрватом отишао сам у његов стан у Виноградску улицу. Ту смо слушали радио – вијести о томе како је формирана држава Хрватска. Позивали су да се сви Хрвати војници, официри и подофицири јаве у касарну 35. пука. Ту сам остао осам дана. Излазио сам и на улицу, гледао заробљену војску. Ходао сам у цивилном одијелу. Одатле сам 19. априла отишао у Грубишно Поље, у кућу мога таста Павла Бобића.

Ноћу 26/27. априла дошли су по мене и по шурјаке Дану и Илију. Ми смо већ спавали, а они су јурнули, негдје између 11 и 12 сати, и почели су да лупају кундацима о врата вичући: „Отварај, отварај”! Чуо се неки глас тамо: „Има зета подофицира”! Врата је отворио таст. Викали су: „Руке увис! Диж´се, диж´се”! У кућу су ушли само „страни”. Били су униформисани и имали су батерије. Домаћи потказивачи остали су вани.

Устали смо. Одмах су нас ухватили за руке, нису дали ни да се обучемо како треба. Још у кући су нас везали жицом, нас тројицу заједно. Газили смо један другога. То је био обичан дрот. Истјерали су нас у мрак, па у колону која је већ била формирана од врха села. Шурјака Љубана, инвалида, непокретног, ударили су пендреком у кревету. Колона која је застајкивала пред сваком српском кућом (да друге покупе и дотјерају у колону) негдје у свануће стигла је до школе. Утјерали су нас унутра. Већ је било свануло кад су у школи прозвали мене и Ненада Поповића. И он је био подофицир. Кажу нам: „Ајте пишат’”. Рекао сам да немам потребе. Међутим, викали су: „Иди! Крећи”! Пошли смо. Био је приређен шпалир усташа са пушкама. Изударали су нас кундацима. Поготово кад смо ишли натраг, све док се нисмо измијешали са осталима. Из школе смо у колони по четворица кренули на жељезничку станицу. Око нас су били стражари загребачке полиције са бајонетама. Имали су црна одијела. Почело је укрцавање у марвене вагоне. Ту је, приликом дизања и пењања, било кундачења и ударања. Неки су добили великих батина, ја сам ту прошао без озљеда. Вагони су били претрпани. Неки су сјели, али се нису могли дићи.

Добродошлица Нијемцима приликом уласка у Загреб 1941. године
Добродошлица Нијемцима приликом уласка у Загреб 1941. године

Увечер смо кренули за Загреб и стигли у загребачки „Збор”.

агребачки "Збор" - казнионица на Савској цести у Загребу (срушена послије рата), једна од станица на путу за логор Јадовно
агребачки „Збор“ – казнионица на Савској цести у Загребу (срушена послије рата), једна од станица на путу за логор Јадовно

Била је вечер. Ту је стајао шпалир кундачара са пушкама. Лупали су кундацима кога су год дохватили. Мало је тко прошао да није добио кундаком.

Натјерали су нас да сједнемо на храпави бетон и тако смо провели ноћ. Тко је ишао у заход, праћен је стражаром са пушком на готовс на којој је била бајонета. Послије подне су нас на истом мјесту утоварили у вагоне и одвезли у Копривницу. Код изласка из вагона опет је био шпалир кундачара као и у Загребу. Распоредили су нас по објектима творнице „Даница”.

О хапшењу, мучењу и транспорту Срба из Грубишног Поља сачувано је више записа, од којих ћу навести и свједочења Бранка Бојичића и Драгане Глумац [1].

Свједочење: Бранко Бојичић

Бранко Бојичић је, поред осталог, записао: „Ја сам био на дужности као активни котарски официјал код среског начелства у Грубишном Пољу и 26. априла 1941. дошла је увече са посебним влаком загребачка полиција са усташама, те су се са домаћим распршили по граду па је тако у мој стан дошло њих седам са натегнутим пушкама, ухапсили ме, свезали у ланце, отјерали у школу гдје су доводили и друге да би нас 504 већ сутрадан ујутро одвели на жељезнички колодвор, утоварили у марвинске вагоне и предвече посебним влаком одвезли у Загреб на жељезничку станицу одакле су нас камионима под усташком стражом одвезли у Загребачки збор. На излазу код колодвора, око 1 сат ноћи, дочекале су нас загребачке госпође и почеле по нама пљувати те кишобранима и ташкама тући по нама вичући нам четници. Код улаза у Збор дочекао нас је шпалир у два реда загребачких полицајаца у усташа с пендрецима, држалицама, лопатама и пушкама, њих око 70, кроз који смо морали проћи два и два, те који год је стигао, тукао нас је гдје је дохватио. Тада су нас претресали и пљачкали па су и од мене узели сат и 130 динара које сам имао у џепној марамици.

Тако смо били тучени да је настао врисак, јаук као у клаоници. Нешто даље од улаза сале Збора, у којој су раније били изложени аутомобили, био је попријеко исте постављен један штрик у висини једног педља од земље, за којега ми нисмо знали, па су нам наложили да морамо трчати напријед а испред нешто даље од нас био је постављен један аутомобил са стројем у погону који је бацио рефлекторско свјетло нама у очи тако да нисмо видјели тај штрик пред ногама и сваки је бјежећи напријед пред батинама на тај штрик ногом запео и пао на бетон гдје су га чекали полицајци и усташе и ту је сваки од нас добио или дебелим штапом или кундаком преко леђа, које посљедице и данас носимо.

Када смо то прешли, неки је био пребите руке, неко пребите ноге, неко избијених зуби, просто изнакажени људи. Већ други дан тако измрцварени одвезени смо у усташки логор „Даница“ код Копривнице гдје су нас наставиле мучити усташе емигранти у жутим одијелима тако да смо били црни по тијелу од батина а појединци и ван свијести. Живот у овом логору био је страшан не само због батина него и због тога што прва три дана нисмо ништа добили за јести“.[2]

Свједочење: Драгана Глумац

Драгана Глумац из села Грбавца је у својој изјави од 14. фебруара 1946. године описала, поред осталог, како су усташе дошли у њену кућу и одвели њеног мужа. „Дана 27. априла дошли су у моју кућу усташа трговачки помоћник Мађар Степо Хосин са још једним непознатим усташом. Када су ушли у кућу, Хосин је рекао мом мужу Лази: Ајде Лазо, спремај се. Мој муж се је почео спремати, ја сам хтјела да му нађем чисто рубље, да се пресвуче, но они му то нису дозволили већ су га истјерали пред кућу гдје су већ били постројени остали људи из села те их одвели пред школу и даље на Грубишно Поље. Кад сам у посљедњи час њихова одласка хтјела дати Лази зимски капут, усташе су рекле: „Неће му требати“.[3]

Ево и још једног свједочанства како је почело:

Звонко Бркић, из књиге Билогорска сјећања

Звонко Бркић
Звонко Бркић

Капитулацијом Југославије 1941. године и доласком усташа на власт, одмах почиње терор и то првенствено над Србима, Жидовима и комунистима.

У жељи да брзо сломе Србе, да их физички униште, усташе већ у априлу 1941. године хапсе политички најистакнутије Србе. Хапшење врши загребачка полиција (јер домаћих усташа још није било довољно). Иницијативу за хапшење даје католички жупник – усташа Перо Сивјановић. Хапшењем руководи познати усташки кољач Еуген Кватерник. Тада су ухапшена 504 мушкарца и отјерани у Загреб, па у Копривницу, а затим у Госпић. Свуда су тешко малтретирани, вријеђани и мучени. Сви су они касније, у јулу мјесецу 1941. године, поубијани у Јадовну у Лици. Усташе су једно вријеме заваравале родбину побијених да су они отјерани на рад у Њемачку.

[1] Свједочења Бранка Бојићића и Драгане Глумац преузета су из књиге Ђуре Затезала Комплекс усташких логора јадовно 1941.

[2] Записник комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача Грубишно Поље, 4. фебруар 1946, XАК, кут. Јадовно.

[3] Записник комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача Грубишно Поље, 14. фебруар 1946, XАК, кут. Јадовно.

 

< Kомшије и пријатељи, који то више нису                      Садржај                        Марвеним вагонима за Kопривницу >

 


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top