Neizmišljena priča o njoj

Datum objave: nedelja, jul 29, 2018
Veličina slova: A- A+
Baba Sava
Baba Sava

Sanjala sam je noćas. Onakvu kakvu je ne pamtim. Kakva je možda bila nekada davno, bar deceniju i po pre mog rođenja.

Nasmejana, a crne oči igraju, gologlava, sa puštenom pletenicom preko leđa.

Nigde njene crne marame…

Gleda me i ne govori. Samo se smeje i maše, a kao da lebdi iznad polja. Da li njenog, Livanjskog, ili našeg sremačkog? Biće da je Livanjsko. Biće da je otišla tamo na besmrtnim krilima, da nastavi u večnosti sa onima koje su joj uzeli na zemlji.

Kako se takva bol može izdržati? Gde se skriva ta snaga kojom tvoje telo i duša podnesu toliki gubitak? Muža, svekrve, braće, devera, sestara, snaha, sinovaca, jetrva, zaova, zetova, sestrića, bratića, tetaka, stričeva, ujaka, kumova…

Još ni muža nije ožalila, tek mu je dala četrdesetnicu, a onda, u samo jednom danu, crnjem od smrti, ubiše joj i sve druge. I sve u Livanjskom polju, sa drugim Srbima.

Ostala je sama, ovde u Sremu, sa svojih troje dece. U maju 1941. godine povezala je glavu crnom maramom. Imala je 37 godina. Više taj crni znak tuge nije skinula. Sa njim na glavi proživela je punih 48 godina. Ni za svakog njenog po godinu.

Livanjsko polje
Livanjsko polje

Nikad nam nije pričala bajke.

Njene priče bile su o nekim brkatim ljudima, opasnim i snažnim koji se, mrka pogleda ispod gustih obrva, tuku sa drugim ljudima jer im ne daju pravo na svoj deo zemlje i neba. Njene priče bile su o „gladnim godinama“ i kako se one pretrpe, o ratovima i nadi u vreme posle rata. A pričala je i o prelu; o snegovima koji pokriju Dinaru i „zarobe te“ da jedva iz kuće izađeš; o izvoru dva sata hoda od kuće; o devojkama i mladim ženama koje, kad peru veš, otkriju svoje bose noge čak do kolena…

Da li se može nazvati srećom kad preživiš, a svi tvoji nestanu? Nestanu u krvi, u mukama, u jauku…

Careva i princeza, lepih, dalekih i nestvarnih nije bilo u njenim pričama. I nisu dobrota i lepota uvek pobeđivele. One o Snežani, Trnovoj Ružici, Pepeljugi ona je slušala dok su ih čitali nama, deci. Preko sedam gora… I ona je prešla „sedam gora“ menjajući život Livanjskog polja za ovaj, u Sremu. Da li je baš taj odlazak značio sreću njenog života?

Da li se može nazvati srećom kad preživiš, a svi tvoji nestanu? Nestanu u krvi, u mukama, u jauku…

Pretekla su njena deca. Da nastave ime, gen, sećanje. To je sreća. Božija volja!

Kada je prešla preko Livanjskog polja, na svatovski okićenom konjiću, od svog sela do novog doma, to je bila njena bajka sa „živeli su srećno do kraja života“. Ne u palati i izobilju, već sa njim koga je ugledala kod gubinske crkve i čiji lik od tada više nije ni za trenutak nestao iz njenog oka. Pratila ga je i preko sedam gora u drugačiji svet. „Živeli su srećno do kraja života…“ Niko nije rekao kada će i kakav biti kraj.

„Do kraja života“ – zvuči dugo, zauvek.

A nije bilo dugo. Ni dve decenije. Ali je značilo zauvek. Bolno je spoznala da zauvek znači svake večeri pred kandilom i ikonom svetog Aranđela, tihom molitvom za njegovu i njihove duše. Znači li to da ona nije bila dovoljno dobra, vredna i plemenita, pa nije zaslužila srećan kraj svoje priče?

Misteriozni ritual sada, kada je davno nema, dobro razumem. Tada, pred ikonom i kandilom, bila je sa njima. Tu su svake večeri živeli kao nekad. Tako je pobeđivala bol da bi se mogla predati snu u koji ih je molitvom prizivala.

Suncu bi u oči gledala verujući u svoju čistotu. Nije varala, nije se lažno klela, nije proklinjala (možda ponekad i to u mislima, skriveno), pa zašto je takvu bol morala doživeti? Bog vidi i zna. Nije mu dorasla. Ko je ona da sudi ono što je po volji Božijoj? To je odgovor. U milost njegovu veruje, ali ne može da iz duše istisne pitanja koja se nadovezuju kao što se iz vune na njenoj preslici niže pređa.

Ako je i moralo, a zašto svi? Zašto tako surovo? Zašto i oni tek rođeni?…

Naša groblja u LP1

Ne, nisu svi, odgovara Bog u njoj samoj. Nisu svi. Nisu njena deca, nije ni ona. Ona je ostala da ih sve pamti, nosi u imenu, u dobroti, u Krsnoj slavi. Zato je uvek slavila Slavu i palila sveću na svetog Aranđela i svetog Jovana. Da ih ne povredi, da je sećanje vrati u te slavske dane kada su svi bili na okupu.

Pamtim je kako skida maramu, raspusti svijenu pletenicu, a onda se prekrsti pred ikonom i miče usnama iz kojih ne izlaze glasne reči. Samo poslednju rečenicu razaznajem: „Hvala Gospode na milosti Tvojoj i za ovaj dan“.

Nikada nije zapevala. Ni tiho, ni uz radio, ni onu poddinarsku, žensku, da je mine želja… Ni u najvećoj radosti nikad ni nota. Mogao je iz njenog grla izaći samo krik koji bi leteo do Livanjskog polja. A nije ni krik.

Misteriozni ritual sada, kada je davno nema, dobro razumem. Tada, pred ikonom i kandilom, bila je sa njima. Tu su svake večeri živeli kao nekad. Tako je pobeđivala bol da bi se mogla predati snu u koji ih je molitvom prizivala. Njima se snažila za novi dan. Dan koji je, kao i svakom od nas, donosio novu brigu, radost, nemir, pobedu, bol…

Ne, više nije mogao osvanuti dan koji će njoj doneti bol. Sve drugo može, ali bol više ne.

Grešna li je?

Radovala se radosti svoje dece, radovala se unucima i sa unucima. Retko, ali i smejala se sa njima. Da li se to sme posle svega?

Samo nikada nije zapevala. Ni tiho, ni uz radio, ni onu poddinarsku, žensku, da je mine želja… Ni u najvećoj radosti nikad ni nota. Mogao je iz njenog grla izaći samo krik koji bi leteo do Livanjskog polja. A nije ni krik. Samo onda kad su joj javili za muža. Da ga više nema. Sa tim krikom prihvatila je istinu i prizvala snagu da ide da traži njegovo telo koje je Dunav ljuljao dok ga nije, uspavanog, položio na svoju obalu.

Sa tim jaukom zaječala je i za one, sve njene i svoj narod, koji će tek nestati pod nožem komšije, a krvnika.

Nije ih ni oplakala, ni sveću zapalila, ni parastos dala. Za njihova prerezana grla i malj na temenu saznala je kad ih već više od godinu nije bilo. Od tada, svake večeri, sve što ona može. Za njih i za sebe. Oni su isto. Neodvojivi. Oni tamo i njene usne koje se miču pred ikonom.

Zato verujem da je to polje, iznad koga mi je noćas nasmejana i srećna mahala, njeno Livanjsko.

Trnovac

Ništa nam nije rečima i pričom prenosila. Nije nas uvlačila u tamne hodnike svoje sudbine. A nije nas ni trovala odgonetnutom laži bajke da pravda i dobro uvek pobeđuju. Stradaju i plemeniti i vredni i pravedni…

Njene priče o životu učile su nas da budemo ljudi. Tvrdi na zlo i žedni pravde, vukovi za svoje i jagnjad pred Bogom. Nije u mene zakletvom utisnula amanet da pamtim njenu sudbinu i njih.

Ipak, na neki samo njoj znan način u mene je prelila svoju misao. Možda njenom vazda crnom odećom, možda nikad zvonkim, grlenim smehom.

Ovim zapisom sam joj htela reći da sada razumem sve.

Počivaj u miru, baba!

Autor: Cvijeta Radić

Od istog autora:

CIPELICE

LjUBA


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Jedan komentar za Neizmišljena priča o njoj

  1. ratka kanlic pujaz je napisao:

    I ja pamtim samo molitvu i crninu, i u mene se prelila ta misao i ponavljam pred ikonom molitvu za sve one čija sam imena pisala na listu iskinutom iz sveske za pomen u crkvi, i sad ih znam naizust i čujem zvonki glas Oca Mirka kako ih čita…dugo, pažljivo, kao da je svakog lično poznavao…i ja sam imala osećaj da sam svakog od svojih dedova i svakog od pet ujaka upoznala, kao da su bili prisutni za slavskom trpezom, znam svakog zaklanog Srbina iz Potočana …Divno napisana tužna priča, dok je čitam vidim plavu Dinaru i misao koja se nameće….Zašto???

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top