Недељковић: Српски прегаоци у Америци у борби за Уједињење

Бежећи од сиромаштва Срби из Далмациjе, Воjводине, Краjине и Црне Горе исељавали су се у Америку. Национални прегаоци тежили су да их окупе у српска друштва. У Америци су постоjали: Савез Сjедињених Срба „Слога“, Српски Културни и Добротворни Фонд, Црквено Просветни Фонд у Њуjорку и Српски Народни Фонд у Сан Франциску (1).

Савез Сjедињених Срба „Слога“ као наjвећа српска организациjа у Америци, окупљао jе 1913. више од 9.000 Срба из Сjедињених Држава Америке и Канаде (2). Прво српско гимнастичко друштво било jе витешко друштво „Душан Силни“ у Питсбургу. После анексиjе Босне и Херцеговине 1908.  национални прегаоци почели су да осниваjу соколска друштва. Прво српско соколско друштво основано jе 30. маjа 1909.  у Синсинатиjу (Охаjо), а одмах за њим 10. октобра 1909.  у Детроиту. Идуће 1910.  основано jе 7 соколских друштава. Соколска друштва одржавала су везу са соколима у Србиjи тражећи инструкциjе и претплаћуjући се на соколске листове (Српски соколски гласник, Српски витез, Соко-лист за соколске ствари Заjечар). У Подгорици jе 12.2.1912. основано Соколско друштво „Душан Силни“. У писму Српском Соколу у Гери молили су за помоћ: „Молимо вас, драга браћо, да наше друштво препоручите свима Србима, на првом мjесту онима из Црне Горе, да нас по могућности  помогну коjим прилогом  или ступањем у чланство“. (3)

Српску соколску жупу основало jе 1. октобра 1911. 7 соколских друштава у Гери. Састанку jе присуствовао Петар О. Стиjачић као представник Српског културног и добротворног фонда из Њуjорка. У Правилима се износи као основно: „Задатак jе Српског сокола да своjе чланове оспособљава за народни српски и грађански позив, и да подиже дух у српском народу. Ради тога jе обавезно телесно развиjање, морално васпитање а нарочито национално просвећивање.  У ту сврху, уз савремену, има се употребити и српска народна гимнастика, српске народне jуначке игре и стрељачка вежбања како би соколи дорасли великом позиву народне узданице за рад на ослобођењу и уjедињењу српског народа. Зато братска љубав, узаjамно пожртвовање, лично самопрегоревање, темељно упознавање народне прошлости и савремено образовање, имаjу бити нарочита одлика и дужност сокола“(4). У свом чланку „Наша дужност према соколству“ Михаило Пупин jе овим речима изразио соколски завет: „Под крилима Српског Сокола ми очекуjемо сjедињење Српског Народа“ (5).

Гласник Жупе био jе  „Соко-лист српских соколова у Америци“. Излазио jе jеданпут месечно у Њуjорку, а уредник листа био jе Петар. О. Стиjачић. Жупа jе сем листа издавала годишњак „Летопис“. Обе публикациjе су уз чланке о соколству доносиле и српске народне песме. У управу жупе изабрани су старешина Лука П. Грковић, подстарешина Петар Секуловић, начелник Петар Кумановац, таjник Милан Мусулин и благаjник Мато Ћук. Први слет одржан jе 9.6.1912.  у Чикагу. На скупштини Српске соколске жупе у Чикагу, одржаноj пре слета, за почасног старешину изабран jе научник и председник Савеза Сjедињених Срба „Слога“ Михаило И. Пупин (1857-1935). Жупи jе на скупштини приступило jош 10 соколских друштава.  Жупа jе окупила 19 друштава. Седиште  Жупе  било jе  у  Чикагу. Старешина жупе  био  jе Душан В. Поповић а  вођа  Петар Н. Кумановац (6).

Соколи су у време Балканских ратова организовали слање лекова и завоjног материjала у Србиjу.  На седници Соколске Жупе у Чикагу одлучено jе да се уведу у соколство вежбе у гађању и руковању оружjем. Први jе увео у своjу обуку стрељаштво Српски соко у Лос Анђелосу, а затим Српски соко у Детроиту. У чланку „Неколике рефлексиjе на први слет српских сокола у Америци“ истиче се: „Ту су се сви сложили, да српски Соколи у Америци мораjу бити српска воjска, коjа ће у оном часу када: „трубач с’боjне Дрине захори: Народни Збор“, преко валова оцеана отпослати своj одговор, да смо спремни и да се добро построjни крећемо у свети боj за народ своj“ (7). По избиjању Првог светског рата организовали су прикупљање добровољаца за Србиjу. Соколска друштва су са своjим заставама као добровољци кренули на фронт. Добровољци су послати на воjну обуку у логор Лазуаз у Северноj Африци. Били су из свих српских покраjина, али наjвише jе било Личана, а било jе нешто Хрвата и Словенаца. Долазили су у бизертско пристаниште по групама са заставама. Од пристаништа су полазили кроз град  Бизерту са заставама напред, а предводила их jе српска коњичка музика.

У логору су распоређивани по баракама, на коjе су они истицали своjе заставе донесене са собом jош из Америке. Године 1917. образован jе официрски кор за добровољце у Солуну. Официрски кор пребачен jе у Бизерту као Команда Југословенског Добровољачког Пука. Командант пука са своjим штабом боравио jе у логору Лазуазу. Вршена jе обука у ратним  вештинама, ту су добровољци положили заклетву. По полагању заклетве, око 50 наjписмениjих добровољаца пребачено jе у подофицирску школу, да сврше официрски курс за резервне официре. Кад су добровољци завршили воjну обуку, онда су пред српску офанзиву на Солунском фронту, кренули из Бизерте у Солун, “где су своjим хероjским  делима доказали,  да нису узалуд дошли.” У редовима српске воjске учествовали су у пробоjу Солунског фронта и ослобађању отаџбине. (8)

Исељеници су се организовали  и  у Јужноj Америци. У Јужноj Америци у родољубном раду истицали су се особито, угледни Дубровчани : Паско Бабурица, Михо Михановић, Франо Петриновић, Јосип Калафатовић, Антун Ћурлица, Луjо Митровић, Марћел Колин и други. Неки патриотским радом, а неки уз то новчаним прилозима помагали су акциjу ослобођења и уjедињења. Организовали су народни збор у Антофагасти 23 jануара 1916. са кога су упутили поруку краљу Петру да прекидаjу све везе с Аустро-Угарском, “и везавши своjу судбину са оном Србиjе за сва времена и све прилике, поздрављаjу одушевљењем свога краља и своjу владу, …”. Југословенска народна одбрана основана jе 1915. са седиштем у Валпараизу у Чилеу. Паско Бабурица постао jе 1915. први председник Југославенске народне одбране у Јужноj Америци.(9)

Чим jе стигла вест о Уjедињењу 1. децембра 1918. сазван jе Српски конгрес у Чикагу, где су била заступљена сва српска друштва. Сараjевску „Просвету“ заступао jе прота Матеj Стиjачић. (10) Одмах после рата „Просвета“ jе у Америци имала 16 месних одбора и 20 повереника. (11)  У Дубровнику 1920.  окупило се  око 700 добровољаца из Америке, коjи су испунивши своjу дужност, чекали да се врате предратним пословима у Америку. Један од њих био jе Јован Шумановић из Сотонића, Соколска жупа Цетиње. Као добровољац из Америке дошао jе у воjску 1918. Пре повратка у Америку добио jе Обjаву да jе разрешен од воjне дужности 23. фебруара 1920. у Дубровнику.  Дубровник се 23. фебруара 1920, у име отаџбине, опростио са jунацима на наjсвечаниjи начин, уз пуно учешће воjске, општине и грађанства. Добровољачка поворка окупила се испред  Спонзе (Соколског дома). Свечана поворка школске омладине, сокола, корпорациjа са своjим заставама, с музиком на челу, уз свирку и урнебесно клицање, допратила jе борце  до грушке луке, до пароброда. (12) Не могући подносити аустриjску власт Мартин Ивановић се као млад човек иселио у Америку.

За време Првог светског рата истакао се прикупљањем прилога за српски Црвени крст и организовањем добровољаца за помоћ Србиjи. После 50 година боравка у Америци, вратио се у Отаџбину. Под своjе старе дане не мируjе него се прима старешинства соколске чете у Мравињцима, за коjу jе живео и умро. На сахрани 1939. од њега су се опростили у име соколског друштва старешина Нико Шутић, а у име броjних приjатеља и поштовалаца Новак Буквић (13) У чланку „Сjетимо се !” у листу „Дубровник” истакнуто jе : „Ко се своjих заслужних синова достоjно не сjећа, ниjе достоjан ни да их има, а и он сам не заслужуjе да постоjи међу часним и племенитим људима и народима.”. (14)
Саша Недељковић jе члан Научног друштва за историjу здравствене културе Србиjе

Напомене:

1)    М.И. Пупин, „Наша дужност према соколству“,Соко-лист српских соколова у Америци,,бр. 7, Година III, Јули 1913 г, Њуjорк , стр. 130;
2)    „II Конвенциjа Савеза Сjедињених Срба „Слога“, „Соко-лист српских соколова у Америци“, бр. 7, Година III, Јули 1913 г, Њуjорк , стр. 131;
3)    Милош А. Васић, „Српско соколство у Америци“, „Око соколово“, бр. 8, Година II,    9 октобра 1938, Београд, стр. 196;  „Соко-лист српских соколова у Америци“, бр.6, Година II, 1. Јун 1912, Њуjорк, стр.89;
4)    Милош А. Васић, Исто;
5)    М. И. Пупин, „Наша дужност према соколству“, „Соко-лист српских соколова у Америци“, бр. 7, Година III, Јули 1913, Њуjорк,  стр. 130;
6)    „Српски соколски  календар за 1914 годину“, Загреб, стр. 6;
7)    „Пушка у соколу“,  „Соко-лист српских соколова у Америци“, бр.9, Год. III, септембар 1913 г, Њуjорк , стр. 199; „Пушке у Српским Соколима“, „Соко-лист српских соколова у Америци“, бр.11, Год. III,  Њуjорк, новембар 1913, стр.268; „Неколике  рефлексиjе на први слет српских сокола  у Америци“, „Соко-лист српских соколова у Америци“, бр.9, Њуjорк, 1. септембра 1912, стр.122;
8)    Н. Гиздавић, “Српска Африкиjада”, Београд 1922,  стр. 22, 23, 24;
9)    Анте Брозовић, „Соколски  зборник”, Књига I, Београд 1934, стр. 197;                        “У спомен 22 обљетнице прогласа Уjедињења”,  „Дубровник”, бр. 49, Котор-Дубровник, 14 децембра 1940, стр. 2,3;
10)    Матеj Стиjачић, „Са конгреса српских друштава у Чикагу“, „Календар-Алманах Просвета“, Сараjево 1925, стр. 221;
11)    В.Г. „Приходи Просвете  из Америке“, „Календар-Алманах Просвета“, Сараjево 1925, стр.219;
12)    Саша Недељковић, „Срби католици на Приморjу од Уjедињења до Априлског рата“, „Бока“ Зборник радова из науке, културе и умjетности, бр. 27, Херцег Нови 2007, стр. 206; Обjава за добровољца  Јована Шумановића. Бр.559;   Анте Брозовић, „Соколски зборник”, Књига I, Београд 1934;
13)    „Мартин Ивановић”,бр. 10, „Дубровник”, 11. матра 1939, Дубровник, стр. 3;
14)     „Сjетимо се !”, „Дубровник”, 3 априла 1937, бр.9, Дубровник, стр. 2;

Извор: vidovdan