Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Наставак великог америчког плана за Балкан

Датум објаве: уторак, август 8, 2017
Објављено у Остало
Величина слова: A- A+

Љубан Каран

Пише: Љубан Каран

Официрски кадар Хрватске војске пре злочиначких војних операција „Бљесак“ и „Олуја“ био је склепан од неколико карактеристичних групација, углавном међусобно супростављених. Прва групација били су генерали, официри и подофицири дезертери из ЈНА, који су имали војна знања, али им се из центара који су управљали ратом није веровало. Њихова постављења била су климава јер су у сваком од њих видели агента КОС и сумњали у искреност њихових намера да се боре за проусташку Хрватску. Непрекидно су били под надзором хрватских контраобавештајних служби које је преотела усташка емиграција и чекала се прва прилика да их неко поуздан замени. Проблем је био недостатак војних кадрова, тако да је улога југо-официра, како су их звали, била да обуче оне из усташког покрета који ће их наследити. Једина повољност и сламка за коју су се држали била је чињеница да је и сам Фрањо Туђман био југо-генерал.

Друга групација били су приучени припадници усташког покрета, чије војно знање није превазилазило програме скраћених курсева. Они ништа нису знали, али су били до краја одани усташкој идеји и проусташкој Хрватској. Њихова обавеза је била да се што пре обуче и оспособе за командовање и тако потисну југо-официре. Били су дрски и бахати, посебно према онима који су дошли из ЈНА. У то време нису могли без њих, али су се трудили да им потпуно сруше ауторитет и да их држе у страху не само за положај и функцију него и за личну безбедност.

Трећа групација била је најбројнија – они без икакве војне школе или искуства показивали су жељу за командовањем, а надлежни су проценили да су талентовани за војни позив. Они су куповали наклоност подређених војника тако што су им дозвољавали да чине шта хоће, од пљачки до злочина, и нису се усуђивали да неког позову на одговорност што крши међународно ратно право и конвенције, јер о томе ништа нису ни знали. Њихов мотив за командовањем најчешће је био у пљачки и ратном профитерству. Била је то изванредна прилика да се обогате и покрену личне бизнисе. Многи су у томе успели и данас су успешни бизнисмени.

Четврта групација били су бивши припадници Легије странаца. Сматрани су најбољим и најобученијим војним кадровима, који су без изузетка били прекаљени у прљавим ратовима по свету, а поред тога имали су апсолутно поверење хрватског врха. Зато су олако добијали високе чинове. Подофицири Легије добијали су чинове генерала и прилику да командују здруженим војним формацијама. Наравно да томе нису били дорасли и да је њихово војно знање било на нивоу ситне тактике, до нивоа вода и чете. Зато су током командовања у својој близини увек имали некога од југо-официра, чије су знање користили. Погрешна је била процена о њиховој лојалности, јер је позната ствар да је сваки припадник Легије, па тако и бивши, члан братства коме је Легија на првом месту, а све остало је периферно. Ближи им је био припадник Легије на другој страни фронта, него њихов саборац у рову, и они су ту чињеницу током рата доказивали чинећи услуге и помажући једни другима. Њихов главни мотив није била Хрватска, него новац и добра прилика за зараду. Уосталом, то су пси рата који су због новца и ишли у крваве ратове. Већину њих нису ни интересовали високи чинови и високе команде, него су тражили прилику за покретање успешног бизниса. Већина није успела у томе јер за прави бизнис нису имали ни знања ни смисла. Они су били и остали криминалци.

ИЗВОЂАЧИ АМЕРИЧКИХ ГЕНЕРАЛА

Није проблем анализирати и поименично хрватски војни врх из тог времена како би постало још јасније да они нису могли осмислити поменуте војне операције. Први начелник Главног стожера Хрватске војске (генералштаба) Антон Тус пре ових акција већ је био склоњен, а на његово место је постављен генерал-бојник Звонимир Червенко. Тус је склоњен најшре што је био противник усташког покрета који је персонификовао неприкосновени ауторитет усташког емигранта Гојка Шушка, министра одбране. Друго, није био дорастао планирању копнених операција јер је био пилот, а, какав је био, можда се и сам повукао плашећи се одговорности, свестан да то не зна. Ни његов наследник, Червенко о планирању операција није знао много. Својевремено био је предавач на Техничкој војној академији у Загребу у чину потпуковника, одакле је избачен због националистичког деловања за време Маспока (1971), да би се поново активирао 1990. године. Није у питању само пауза од двадесетак година, него што ТВА првенствено даје знања из домена логистике.

Од других југо-официра и генерала ту су били још Имра Аготић, Петар Стипетић и Лука Џанко. Аготић је био контраобавештајац и није имао никаквог искуства у планирању војних операција. Стипетић је био артиљерац, генерал ЈНА и могао је имати потребна знања. Он је био један од комаданата у „Олуји“, али је готово немогуће да је он осмислио ту операцију, јер му се није веровало. Уосталом, нико ни у Хрватској не каже да је то његово дело. Штавише, касније је маргинализован и пензионисан. У медијима је давао изјаве о свом незадовољству статусом и стандардом, да од своје пензије једва преживљава, годинама уназад из протеста не одлази на прославу „Дана победе“ у Книн и сл. Лука Џанко био је потпуковник ЈНА, а у Хрватској војсци је догурао до чина генерал-бојника. Међутим, он је све време премештан са ратишта не ратиште како би крпио незнање усташких команданата. Није никад стекао поверење усташке струје, па стога није могао бити стратегијски планер. Ушао је у сукоб не само са генералом Бобетком, кога је пред истаражитељима Хашког трибунала оптужио за ратне злочине над муслиманима, него је пао и у немилост државних органа. Држава није хтела да му плати трошкове одбране када је и сам оптужен за ратне злочине иако су другим генералима помагали шаком и капом. Постојао је један официр, дезертер из ЈНА, који се разумео у планирање војних операција, али он је био генерал Армије БиХ – Атиф Дудаковић. Пре рат радио је као наставник на Вишој војној академији у Београду, где се изучавају војне операције, али наравно да је немогуће да је он, као припадник бошњачке војске, Хрватима правио оперативне планове, иако је учестовао у „Олуји“ командујући нападом на подручје Велике Кладуше и војску Фикрета Абдића.

Други хрватски генерали који су учествовали и комадовали у операцији „Олуја“ такорећи нису вредни помена када је у питању планирање војних операција. Мирко Норац је по занимању био конобар. Миљенко Црњац се пре рата такође бавио угоститељством, а у рату постао генерал-бојник. Генерал Ђуро Дечак је имао вишу економску школу и пре рата се бавио приватним послом. Генерал Живко Будимир био је у саставу ХВО, а имао је завршену само средњу ваздухопловно-техничку војну школу и војно знање на нивоу подофицира. Био је ту и најчувенији хрватски генерал свих времена, идол Хрвата, генерал Анте Готовина, бивши легионар. Далеко је од сваке помисли да би он са тог нивоа знања могао правити планове војних операција.

И то би било све што се тиче хрватског војног врха. Ако би ствари поједноставили до краја, закључили би да они који су имали некаква војна знања нису уживали никакво поверење а они који су уживали поверење нису имали никаква војна знања о планирању употребе већих војних формација у нападним операцијама. Тако се само по себи намеће питање ко је онда идејни творац операција „Бљесак“ и „Олуја“, које су у Хрватској већ постале легендарне. Да ли су их планирали људи од неповерења или људи од незнања? Како је време пролазило, све је постајало јасније да та прљава работа није дело само Хрватске војске. Сем тога, у међувремену су многе поверљиве ствари изашле у јавност, тако да више и нема потребе нешто доказивати анализама.

Данас се хрватски генерали хвале, као на пример адмирал Давор Домазет Лошо, који је учествовао у злочиначкој војној операцији „Бљесак“, како је Хрватска војска применила модерно ратовање и увела четврту димензију рата на подручју бивше СФРЈ. Потпуно је јасно да оно што на Западу зову трећа и четврта димензија рата Хрвати у то време нису могли сами планирати. Нису могли планирати употребу ваздушних снага, јер их такорећи нису ни имали. О обавештајном обезбеђењу или о активностима везаним за употребу беспилотних летелица на ратишту и о брзој експлоатацији добијених обавештајних података до тада нису ни чули да постоји, а камоли да су нешто знали о томе.

Ако хрватски генерали нису могли да сами направе планове војних операција „Бљесак“ и „Олуја“, ко је то урадио уместо њих? Без икакве дилеме, официри и генерали из Пентагона, маскирани уз помоћ америчких обавештајних служби у службенике и оперативце некаквих приватних фирми или у нешто друго. И саме америчке дипломате из америчких амбасада на Балкану биле су веома обавештајно активне на подручјима на којима ће се реализовати злочиначке војне опарације. Не би се они толико трудили да то нису помало и америчке операције. Нема иоле значајнијег генерала и официра у систему командовања хрватске војске који пре злочиначке војне акције „Олуја“ није био на инструктажи у САД. Како би се сачувала тајност припрема операције, инструктори из САД на хрватским отоцима и другим скровитим местима увежбавали су читаве штабове јединица Хрватске војске. И, као круна свега, амерички официри и генерали били су присутни и активни у вишим штабовима јединица Хрватске војске за време извођења „Бљеска“ и „Олује“, што једино може да значи да су лично командовали кроз уста хрватских генерала и официра. Четврту димензију рата спроводили су потпуно сами, без припадника Храватске војске.

ЗАШТО СУ СЕ АМЕРИКАНЦИ ТОЛИКО АНГАЖОВАЛИ

Американци су схватили да Хрватска војска, онаква каква је била, не може да оствари циљеве због којих је основана и не може да успостави проусташки режим на целокупној територији Републике Хрватске. Сама суштина и уређење државе није било важно – једино је било важно да су лојални Америци, а РС Крајина то свакако није била. Та неспособност Хрватске војске да сама изврши завршни захват према РСК претила је да угрози резултате једног другог вишедеценијског америчког пројекта у који је уложено велико ангажовање и велики новац – дефинитивно уништење СФРЈ и успостављање потпуне контроле над Балканом преко новоуспостављених држава.

Америчке припреме снага које ће разбити Југославију трајале су деценијама. Усташки покрет се показао као најподеснији у том смислу и зато му је на Западу посвећена посебна пажња. Требало је од расцепканих и посвађаних усташких терористичких организација направити јединствену политичку снагу и створити услове да легално учествују на изборима. Први покушаји уједињења усташа извршени су у самој Америци оснивањем две емигрантске проусташке организације: Уједињени Хрвати америке и Уједињени хрватски фондови. Назив друге организације говори да се већ тада размишљало о прикупљању новца за рушење СФРЈ. Затим се од ове две организације оснива једна, кровна – Хрватско народно вијеће (ХНВ) а центар деловања се премешта у Канаду, у Торонто, како се на први поглед не би видело да иза свега стоје САД и њихове обавештајне службе.

Након тога Американци организују повезивање Фрање Туђмана и његове сепаратистичке струје у СФРЈ и усташа из ХНВ, од чега настаје ХДЗ, са левим прокомунистичким и десним проусташким крилом. Лево крило води Туђман са Манолићем и Бољковцем, а десно Гојко Шушак са усташама, од којих су најпознатији Никола Штедул, вођа усташке терористичке организације Хрватски државотворни покрет (ХДП), Мате Мештровић, последњи председник кровног ХНВ, и Срећко Пшеничник, зет Анте Павелића и његов наследник у руковођењу усташким Хрватским ослободилачким покретом (ХОП), који је сам Павелић основао. Крајњи циљ овог неприродног удруживања знали су само Американци и усташе – да се лево крило и прокомунистички кадрови искористе да се освоји власт и формира независна и проамеричка Хрватска а затим да се постепено елиминишу. Све је ишло по добро разрађеном плану до тренутка кад се Хрватска војска показала неспособном да уништи РС Крајину. Због тога су Американци морали да се укључе директно како комплетна замисао која се реализовала деценијама не би пропала.

Наравно да се Американци стиде свог учешћа у тако драстичним и злочиначким војним акцијама против цивила као што је била „Олуја“. Зато их и нема на помпезним прославама које сваке године организује хрватска власт, посебно у Книну, који је постао симбол хрватске победе. Али ове године догодило се нешто што постепено осветљава ствари и што личи на први корак признавања америчке прљаве улоге у свему томе. Приликом посете хрватског министра одбране, Дамира Крстичевића, свом америчком колеги, шефу Пентагона генералу Џејмсу Матису, први пут је неко од америчких званичника позитивно говорио о злочиначкој „Олуји“. Матис је одушевљено рекао да је „Олуја“ изменила ток историје и да се данас изучава у америчким војним школама као пример добро припремљене и извршене војне опарације.

По обичају, нас је непријатно изненадила искрена изјава генерала Матиса, а не би требало. Они злочиначку војну операцију „Олуја“ не изучавају као хрватску, него као своју. Американци су уложили велики напор да би Хрватска војска уопште постојала. Уложили су средства у њихово наоружавање и обуку, у комплетну логистику, да би на крају били приморани да сами праве планове операција и да њихови генерали и официри тајно командују. Чија је то онда војна операција? Само хрватска свакако није. Чак се не би могла назвати ни хрватско-америча јер су Американци имали већег удела у свеукупној реализацији. Тако је најподеснији и најпоштенији назив америчко-хрватска злочиначка војна операција „Олуја“. Оно чега су се Американци стидели 20 година, сада постаје и њихов понос. Зашто? Зато је што је комплетна операција изведена по америчким стандардима.

За реализацију „Олује“ употребљена је несразмерно јача и далеко савременија војна сила, што је типично за америчке стратеге. Ангажовано је 150.000 војника Хрватске војске и 25.000 војника Армије БиХ. Значи укупно 175.000 до зуба наоружаних војника према 27.000 необучене и разоружане војске РС Крајине (6,5:1). Ватрена припрема и подршка напада биле су тако обимне и имале унапред планирано дејство по цивилним циљевима, да представљају ратни злочин, због чега су морали да се сакрију чувени „топнички дневници“ како неби послужили као доказ на суду. Смишљено је планирано етничко чишћење једог народа са вековних огњишта. И не само то, непотребно су почињени бројни стравични злочини над цивилима. Убијено је 2.650 цивила начином који има геноцидне елементе, јер су убијани само зато што су Срби и православци. Етнички је трајно почишћено 340.000 Срба и нико на Западу се због тога није узбудио нити му је то засметало. Знамо да по западним критеријумима то нису убијени и етнички почишћени људи, него колатерална штета, тако да се и то уклапа у планирање акција по америчким стандардима. Никада нико није покренуо искрену акцију да се протерани врате на своја имања, и по томе се видело да хрватска власт све време има моћну тајну заштиту, а зна се ко то једини може да изведе.

Сада је потпуно јасно зашто је то тако и зашто се драстичне последице злочиначке војне операције „Олуја“ не могу бар делимично исправити, него остају као трајно зло почињено српском народу. Зато што иза свега што се дешавало стоји највећа светска сила – САД. Због тога хрватски генерали нису кажњени за тешке злочине које су починили, јер би поред њих на оптуженичким клупама морали да седе и амерички официри и генерали, као што су поред њих седели у хрватским штабовима приликом извођења злочиначких операција. А сви знамо да је то у садашњим условима, када САД контролише све међународне институције, па тако и Хашки трибунал, немогуће. Ништа ми ту не можемо да променимо, али неке ствари не смемо да заборавимо и ни тренутак да их сметнемо с ума – злочиначке војне операције „Бљесак“ и „Олуја“ су само мали сегмент великог америчког плана за Балкан, чија реализација се наставља. У том плану за Србе нема места сем да буду побијени, етнички почишћени или потпуно потчињени.

Тако би сваку америчку „добру намеру“ требало добро проучити и разумети позадину таквих наступања. Све је данас могуће, па и заокрет америчке политике према српском корпусу на Балкану, али су реално мале шансе да нам са те стране дође ишта добро. Веће су шансе да се иза „добрих намера“ крије нова стратегијска обмана и превара, као што су мировним иницијативама и договорима потпуно успавани Срби у РС Крајини, да би изненада били нападнути у заштићеним зонама под контролом УН и потпуно уништени и масакрирани. Уништени у злочиначкој америчко-хрватској војној акцији „Олуја“. То се не сме заборавити и добро је што нам је генерл Матис отворио очи.

(Стандард)

Извор: Интермагазин

Везане вијести:

Хрватске припреме за агресију на Српску | Јадовно 1941.

Обавештајне игре САД на Балкану још нису заустављене …




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top