Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Напад на Кончаницу

Датум објаве: уторак, јун 1, 2010
Величина слова: A- A+

Једног дана око подне одједном је почела страшна пуцњава негдје у правцу Диоша и Дарувара. Тако јака и изненадна још се никад до сада није чула. Потрајало је то једно пола сата и онда одједном престаде. Ми смо се код крава уплашили и кренули смо кући. Кад смо већ изашли из Сталовице, почеше у варошу да пуцају топови. А онда се са православне цркве чују гласови. Чују се и тристо метара даље, двјесто десно па опет на неких стотину метара. Опет грмљавина топова. Не знамо шта је, али, ето, сад се тамо далеко не чује пуцање, а чује се овдје близу. Тамо далеко чују се само крупне експлозије. Већ сам повезао краве и дошао у кућу, а викање са цркве и топови стално се чују. Прозори су отворени. Видимо да су Трегнери, Голштајни (Готтстеин), Јаребићи и Палкови сви код плотова, довикују се и повремено одмахују рукама. „Ма то падају гранате негдје око Диоша и Шупље Липе“, виче Лојзо. Виде се ступови дима тамо гдје падају. То потраја још мало, а онда се све утиша. Уз ручак смо нагађали што се то и гдје догађало. Још нисмо ни завршили са ручком, а дође кума Милка. Она је сва уплашена. Већ са врата пита шта се то догађа. „Ма, тко зна, кумо? Једино Лојзо вели да то што одавле пуцају пада неђе око Диоша и Шупље Липе, да се дижу ступци дима“, каже мама. „Па зашто би ови тукли оне своје Загорце у Шупљој Липи? Тамо су све Шокци. Него, Славо Жедљићек вели да се оно прво пуцало у Кончанци, да се тамо димило, да је над Кончаницом настао цијели облак некаквог дима и прашине. А кад су почели викат’ са наше цркве, он се опет успео на стог и каже да се онда димило и стварао се облак неђе у Шупљој Липи. А јеб’ла и њи’ова мат’“, истресе кума Милка своју псовку, „и једни и други су њи’ови. И у Кончанци и у Липи. Ма, главно да не туку по нашима, а са својима нек’ раде како ’оће“! Мама јој сад исприча о разговору са Луцом. „Ма, враг ш њима и њи’овим судом. Само да га ’вамо не враћају, да је ’вођ један крвник мање. Идем кући. Ено, Тина завршава ручак“, рече па оде.

Негдје пред вријеме храњења стоке и перади дође кума Ката Грубића из вароша. Као, дошла по киселог млијекача. Ето, понијела и пар црвених крумпира, па поче причу: „Она пуцњава у подне, то је био напад партизана на упориште у Кончаници у вријеме кад су домобрани и усташе ручали. Онда су из Дарувара дојурили Бобановци са тенковима и отјерали партизане. Кад су партизани испод Диоша изашли у Шупљу Липу, усташе су их са наше цркве видиле па су одавле почели пуцати топовима по њима. Кажу да има пуно мртвих домобрана и усташа јер су их партизани затекли на сједећ’, уз јело. Чим су чули тенкове, партизани су побјегли. Има и њих мртвих. Веселе се да их има пуно мртвих од ових топова јер су их добро видјели са цркве кад су гађали. Ово нам је исприч’о Мартин Смолчић. Био је у биртији код Бујићке. Тамо су о томе причали домобрански официри. Мартин каже да нећемо дуго чекати ослобођење Грубишног. Ај’ ти мени наспи киселога у моју кантицу па да идем. Мрак ће“. „Ид’, Јованка, донес’ онај зелени ћуп. Немој скидати скоруп, све узмјешај. У онај стари цекер набирај куми црвеног крумпира“, рече мама, додајући Јованки кантицу. Одоше кума и мама кроз гањак, а ја у шталу да оснажим и настрем сламу. Шима, Звонко и млађа им сестра Матија беру и једу шљиве. „’Есу добре“, добацим ја. „Јесу, јесу“, одговарају сви. „Ајд’ и ти“, вели Шима. „Е, не могу, морам у шталу“, одговарам. Кравама сам набацао сијена у копањ и почео сам снажит’. Звонко приђе плоту и каже ми да су партизани напали Кончаницу, кад је оно јако пуцало, али их је Бобанова легија најурила, а ови их одавдје топовима и минобацачима побили на путу код Шупље Липе. „Бобановци их даље терају, одоше за њима“, каже. „Ма, да. Баш се јако пуцало, а одавле са цркве су нешто довикивали“, додам ја. „Е, е, то су равнали топовима како да пуцају“, одговори он па се разиђосмо. Јованка је донијела прве канте воде. Онда ја наставим носити, а она вуче из бунара. Мама је насула воде у крављачу, за прање сиса кравама, и оде их подојити. Краве више неће воде па сам је просуо на ђубре и успут затворио враташца на кокошињцу. Сунце је одавно зашло па се помало мрачи и ми се затварамо укућу. Виримо по тко зна који, стоти, пут иза фиранги на свакодневну колону, чији ријетки крај оде према варошу. Ваљда због данашњих збивања, главнина је раније отишла. Ни на Трегнеровом дворишту нема никога. Штала и штагаљ затворени. Они, и једни и други, у кући. Већ смо одспавали један сан, кад нас пробуди неколико реских рафала. Наставише пушке, па ђекоји кратки рафал. Сад даље ослушкујемо, ишчекујемо… Наста неугодна тишина коју мозга свако на свој најгори начин. Значи, ако је пуцњава престала, није то никакав напад на упориште. А ако је истина да је било пуно мртвих и рањених партизана, онда они нити не могу нападати. Опали повремено по нека пушка, тко зна гдје, па то поста и нека врста монотоније у којој настависмо сан. Јутро. Ништа ново, али некако смо пуни дојмова од јучер, а прижељкујемо и неке нове, повољније вијести. Међутим, нема их.

 

< Ни страхови нису исти                                            Садржај                                         Проживљена трагедија и плутајућа нада >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top