Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Dan sećanja na Jadovno 1941-2019. biće obeležen u subotu 15. juna ove godine na Velebitu, Smiljanu i u Medku. Uskoro sledi više informacija.

Napad na Končanicu

Datum objave: utorak, jun 1, 2010
Veličina slova: A- A+

Jednog dana oko podne odjednom je počela strašna pucnjava negdje u pravcu Dioša i Daruvara. Tako jaka i iznenadna još se nikad do sada nije čula. Potrajalo je to jedno pola sata i onda odjednom prestade. Mi smo se kod krava uplašili i krenuli smo kući. Kad smo već izašli iz Stalovice, počeše u varošu da pucaju topovi. A onda se sa pravoslavne crkve čuju glasovi. Čuju se i tristo metara dalje, dvjesto desno pa opet na nekih stotinu metara. Opet grmljavina topova. Ne znamo šta je, ali, eto, sad se tamo daleko ne čuje pucanje, a čuje se ovdje blizu. Tamo daleko čuju se samo krupne eksplozije. Već sam povezao krave i došao u kuću, a vikanje sa crkve i topovi stalno se čuju. Prozori su otvoreni. Vidimo da su Tregneri, Golštajni (Gottstein), Jarebići i Palkovi svi kod plotova, dovikuju se i povremeno odmahuju rukama. „Ma to padaju granate negdje oko Dioša i Šuplje Lipe“, viče Lojzo. Vide se stupovi dima tamo gdje padaju. To potraja još malo, a onda se sve utiša. Uz ručak smo nagađali što se to i gdje događalo. Još nismo ni završili sa ručkom, a dođe kuma Milka. Ona je sva uplašena. Već sa vrata pita šta se to događa. „Ma, tko zna, kumo? Jedino Lojzo veli da to što odavle pucaju pada neđe oko Dioša i Šuplje Lipe, da se dižu stupci dima“, kaže mama. „Pa zašto bi ovi tukli one svoje Zagorce u Šupljoj Lipi? Tamo su sve Šokci. Nego, Slavo Žedljićek veli da se ono prvo pucalo u Končanci, da se tamo dimilo, da je nad Končanicom nastao cijeli oblak nekakvog dima i prašine. A kad su počeli vikat’ sa naše crkve, on se opet uspeo na stog i kaže da se onda dimilo i stvarao se oblak neđe u Šupljoj Lipi. A jeb’la i nji’ova mat’“, istrese kuma Milka svoju psovku, „i jedni i drugi su nji’ovi. I u Končanci i u Lipi. Ma, glavno da ne tuku po našima, a sa svojima nek’ rade kako ’oće“! Mama joj sad ispriča o razgovoru sa Lucom. „Ma, vrag š njima i nji’ovim sudom. Samo da ga ’vamo ne vraćaju, da je ’vođ jedan krvnik manje. Idem kući. Eno, Tina završava ručak“, reče pa ode.

Negdje pred vrijeme hranjenja stoke i peradi dođe kuma Kata Grubića iz varoša. Kao, došla po kiselog mlijekača. Eto, ponijela i par crvenih krumpira, pa poče priču: „Ona pucnjava u podne, to je bio napad partizana na uporište u Končanici u vrijeme kad su domobrani i ustaše ručali. Onda su iz Daruvara dojurili Bobanovci sa tenkovima i otjerali partizane. Kad su partizani ispod Dioša izašli u Šuplju Lipu, ustaše su ih sa naše crkve vidile pa su odavle počeli pucati topovima po njima. Kažu da ima puno mrtvih domobrana i ustaša jer su ih partizani zatekli na sjedeć’, uz jelo. Čim su čuli tenkove, partizani su pobjegli. Ima i njih mrtvih. Vesele se da ih ima puno mrtvih od ovih topova jer su ih dobro vidjeli sa crkve kad su gađali. Ovo nam je isprič’o Martin Smolčić. Bio je u birtiji kod Bujićke. Tamo su o tome pričali domobranski oficiri. Martin kaže da nećemo dugo čekati oslobođenje Grubišnog. Aj’ ti meni naspi kiseloga u moju kanticu pa da idem. Mrak će“. „Id’, Jovanka, dones’ onaj zeleni ćup. Nemoj skidati skorup, sve uzmješaj. U onaj stari ceker nabiraj kumi crvenog krumpira“, reče mama, dodajući Jovanki kanticu. Odoše kuma i mama kroz ganjak, a ja u štalu da osnažim i nastrem slamu. Šima, Zvonko i mlađa im sestra Matija beru i jedu šljive. „’Esu dobre“, dobacim ja. „Jesu, jesu“, odgovaraju svi. „Ajd’ i ti“, veli Šima. „E, ne mogu, moram u štalu“, odgovaram. Kravama sam nabacao sijena u kopanj i počeo sam snažit’. Zvonko priđe plotu i kaže mi da su partizani napali Končanicu, kad je ono jako pucalo, ali ih je Bobanova legija najurila, a ovi ih odavdje topovima i minobacačima pobili na putu kod Šuplje Lipe. „Bobanovci ih dalje teraju, odoše za njima“, kaže. „Ma, da. Baš se jako pucalo, a odavle sa crkve su nešto dovikivali“, dodam ja. „E, e, to su ravnali topovima kako da pucaju“, odgovori on pa se raziđosmo. Jovanka je donijela prve kante vode. Onda ja nastavim nositi, a ona vuče iz bunara. Mama je nasula vode u kravljaču, za pranje sisa kravama, i ode ih podojiti. Krave više neće vode pa sam je prosuo na đubre i usput zatvorio vratašca na kokošinjcu. Sunce je odavno zašlo pa se pomalo mrači i mi se zatvaramo ukuću. Virimo po tko zna koji, stoti, put iza firangi na svakodnevnu kolonu, čiji rijetki kraj ode prema varošu. Valjda zbog današnjih zbivanja, glavnina je ranije otišla. Ni na Tregnerovom dvorištu nema nikoga. Štala i štagalj zatvoreni. Oni, i jedni i drugi, u kući. Već smo odspavali jedan san, kad nas probudi nekoliko reskih rafala. Nastaviše puške, pa đekoji kratki rafal. Sad dalje osluškujemo, iščekujemo… Nasta neugodna tišina koju mozga svako na svoj najgori način. Znači, ako je pucnjava prestala, nije to nikakav napad na uporište. A ako je istina da je bilo puno mrtvih i ranjenih partizana, onda oni niti ne mogu napadati. Opali povremeno po neka puška, tko zna gdje, pa to posta i neka vrsta monotonije u kojoj nastavismo san. Jutro. Ništa novo, ali nekako smo puni dojmova od jučer, a priželjkujemo i neke nove, povoljnije vijesti. Međutim, nema ih.

 

< Ni strahovi nisu isti                                            Sadržaj                                         Proživljena tragedija i plutajuća nada >

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top