Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Dan sećanja na Jadovno 1941-2019. biće obeležen u subotu 15. juna ove godine na Velebitu, Smiljanu i u Medku. Uskoro sledi više informacija.

Napad na Daruvar i vijesti o Ludbregu

Datum objave: utorak, jun 1, 2010
Veličina slova: A- A+

Sutradan je došla kuma Marica Bricinka. Odmah se dogovoriše o razlogu dolaska ako bi to bilo tko pitao – došla da si odnese nešto krumpira, grincajga i koji paradajz. Ona je tjedan dana bila u Daruvaru kod sestre Julke. Tamo se, kaže, puca, i to jako, svaku noć. „Jedne noći tako je jako pucalo da je noć bila k’o dan. Mogla si igle kupit kako se svijetlilo od eksplozija. Napali su partizani Daruvar i Badljevinu. Priča se da je bilo puno mrtvih i ranjenih domobrana i ustaša. U Daruvaru nema bolnice, pa su tek drugi dan ranjenike uspjeli otpremiti za Pakrac. Kažu da su mrtve sa’ranjivali na groblju pod Kalvarijom. Vele da je ostalo dosta mrtvih partizana u Badljevini pa su i nji’ morali sahranjivati. Po Daruvaru se priča da su čitali u novinama kako su partizani napali Ludbreg, neđe u Zagorju. Kažu da je nađeno preko stotinu mrtvih partizana, a da nisu mjesto zauzeli. Tko će znat’ je l’ to istina il’ nije, al’ kažu da su o tome nekoliko dana novine puno pisale. Sad se opet preko radija fale kako su odbranili Daruvar i Badljevinu, a i novine o tome pišu. Fale se da su partizani sve slabiji, da su slabo naoružani, da ginu k’o snoplje kad napadaju, a da ništa ne mogu“, kaže kuma Marica. „Ma, valjda tu ima istine. Meni su Bosiljka i Mil’ca Šuk’ća pričale da puno žena po tim našim selima kuka i plače da su im sinovi i muževi izginuli u nekakvom Ludbregu. Kako Bosiljka reče, taj Ludbreg je ponovo cijelu Bilogoru zavio u crno“, ispriča mama. Ja zin’o zabezeknut i to slušam. Eto ti ga, vraže, tek se malo središ, okuražiš, nečem’ se ponadaš, a ono opet na ono moje – nemoćan i dostižan. Kako sad – tko se sad koga više boji? I šta ja imam od toga da znam na kojoj strani je veća snaga ili strah? Ja sam još uvijek na istom, na nekoj jadnoj poziciji koja se ne mijenja. Dok su njih dvije razgovarale i ja slušao, Jovanka je kumi prinijela, više od polovine punu, krumpijersku košaru. “Ponesi, kumo, to u toj košari, a netko od nas će doći po nju. Il’ je ti donesi ako bude nekih novih vijesti“, kaže Jovanka. „Da, skoro da zaboravim“, reče mama, „je l’ se kum Mile javlja iz Jasenovca“? „Javlja se, javlja. Nedavno sam dobila tu logorsku dopisnicu sa deset riječi. Za koji dan imat ću pravo da mu pošaljem paket“, kaže. „Kumo, šaljite kruva, slanine, suvog sira i masti. Nemojte neke kolače i palačinke. One se ili pokvare ili ih ustaše pojedu. Sluš’o sam kad je jedan čovjek kukao da mu žena šalje palačinke, a ne zna da je on željan kruha. Kru’, slan’na i mast su tamo najpoželjniji i najviše vrijede“, dodam ja. One zašutiše, proplakaše i kuma ode.

 

< Kukuruzi su alibi                                                               Sadržaj                                                Pokradoše nam kokoši >

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top