fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Намет и селамет

Од смрти Стефана Томашевића, чији су брат и сестра преживели прихватајући ислам, Босна сахрањује оне који у њој живе, и себе саму. Немају Срби ништа с тим, Додик најмање.

Ратко Дмитровић
Ратко Дмитровић

Давно су паметнији од мене рекли да Босна није могућа као држава, посебно као јединствена, централизована држава. То је дубоко подељена земља, расечена верским мачевима и ништа ту Додик није додатно поделио, ни прошлих година ни овим референдумом. Тај посао обављен је давно, а Босна је опстајала само зато што је унутрашње немире, густу, отворену или подмуклу мржњу народа у њој контролисала или велика сила са стране или иста таква сила изнутра.

Средином 15. века, тачније 1463. године, у Босну и Херцеговину проваљује силна војска Османлија, доноси нове адете и нову веру. Налет и освајање кратко су трајали, све је окончано смакнућем владара Босне, деспота српског Стефана Томашевића. Његова сестра и брат прихватају ислам и остају живи. Од тада, до данас, Босна сахрањује оне који у њој живе, и себе саму.

Нови муслимани, у огромној већини верски преобраћени Срби, у датим околностима, траже и налазе бољи живот, окићен повластицама, али и страшном унутрашњом муком да се новим световним и верским поглаварима стално и отворено доказују нетрпељивошћу, мржњом и на крају злочином над до јуче најближом родбином, кумовима, комшијама. Те године претварају се у векове у којима настаје и до данас живи нешто што бисмо могли да назовемо беговски поглед. То је оно некада само цинично, чешће потпуно отворено, неприкривено омаловажавање каура, раје… Срба. Посматрање истих као ниже врсте, мање вредног дела друштва.

Тако се нова свест, настала доласком нове вере, угнездила код старих а туђих огњишта, истерујући отуда домаћина, заузимајући његово место и дајући му до знања да то више није ни његово огњиште ни његова земља. Из те и такве свести, ево већ више од стотину година, интензивно последње три деценије, Срби у Босни и Херцеговини свакога дана добијају поруке, опомене и претње да се примире, ћуте и живе имајући на уму да је Босна земља муслимана, а да су Срби, православци, каури, ту само гости.

Из те и такве памети никле су све несреће забележене у Босни од 1992. године наовамо. Муслимани, Бошњаци, како год, не одступају од става да је Босна изворно њихова и земља и држава, у којој други могу да живе, али равноправни онолико колико им буде дато и дозвољено из Сарајева. Са меканих шилтета, из башта опасаних високим зидовима, чију тишину ремети жубор шадрвана и тиха сазлијска песма. Разумљива је та беговска свест, али није разумљиво да они који јој не припадају, не живе са њом, ћуте пред појавом која отворено разграђује ово што је остало од земље Босне. Нити је Босна оно што је некад била, нити су Срби на трпљење осуђена раја. Од намета нема селамета. Треба разговарати, а не охоло, беговски наређивати.

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести: Ратко Дмитровић

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: