Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Накнадна памет професора забринутог за мир Петрове горе

Датум објаве: субота, фебруар 5, 2011
Објављено у Ратко Дмитровић
Величина слова: A- A+

 

Ratko-Dmitrovic-slika.jpg
Ратко Дмитровић

Да степен образовања није гарант правом сагледавању одређених догађаја, а посебно да не подразумева храброст, боље од других сведочи понашање Срба интелектуалаца у Загребу, оних месеци када су њихови сународници у провинцији видели боље и даље од своје елите

Накнадна памет, а посебно накнадна храброст увек буду сведене на кајање, подсмех или сажаљење. Ништа ваљда није жалосније него слушати човека који, сећајући се нечега важног или мање важног, каже: „Ма ја сам хтео да (му)им кажем“…или: „За длаку ми је фалило да подвикнем“. У данима који се историјски гледано бележе као судбоносни, преломни, тестирају се карактери и људско достојанство. Могу Срби данас да причају о догађајима из деведесетих шта им је воља, да штампају књиге, издају сећања, објављују биографије са фризираним догађајима…све је залуд. Време је неповратно минуло, последице се исправити не могу. Остала је мука, јад и чемерно сећање. Можда се неко од оних који су ћутали кад је требало да говоре данас и каје, али… коме то треба.
Интелектуална елита Срба у Хрватској, она која је дочекала распад бивше Југославије и сведочила настанку нових држава на тој рушевини, заслужује посебну анализу коју, чини ми се, до сада нико није урадио. А требало би. Неће од тога бити никакве користи осим што би некога, можда, потакло да о свему овоме размисли. Бар то.

УРБАНИ СРБИ СУ ЋУТАЛИ
Последњих дана јануара ове 2011. године, у Загребу се огласио др Јован Мирић, пензионисани професор тамошњег Факултета политичких наука. Огласио се да каже нешто о српско-хрватским односима, о срамном понашању хрватске државе према Србима. Мирић је – а шта би Јован друго могао да буде – Србин. Рођен је у једном селу код Коренице, у Лици. Пажњу југословенске јавности привукао је почетком осамдесетих година књигом „Систем и криза“, у којој – кроз критичко сагледавање Устава СФРЈ из 1974. године и неких актуелних кретања – на одређени начин антиципира оно што ће уследити седам-осам година касније. Књига је од политичког естаблишмента оцењена као покушај подривања државе, аутор је доживео жестоке нападе од врха државе до идеолошки будних месних заједница и скрајнут је на маргину друштва.
Баш од таквог човека очекивало се да оних вунених година, када почињу да се тресу каплаје на крову куће зване Југославија, каже шта види, шта се заиста догађа и шта би требало да се ради. Мислим на 1989. и 1990. годину. Срби у Хрватској очекивали су да Мирић, заједно са још неколико угледних Срба из Загреба, свеучилишних професора, новинара, адвоката, па чак и бивших партизана (међу којима је било и неколико народних хероја), формира српски интелектуални блок који би се супротставио лавини хрватске интелектуалне и политичке елите чији је једини циљ био обнављање независне хрватске државе. Проусташке, нажалост, испоставиће се врло брзо. Али, урбани Срби у Хрватској су ћутали. Због страха, конформизма, недоумица… свеједно је. Ћутали су.
У таквој ситуацији догађа се очекивано; креће самоорганизовање Срба у оним деловима Хрватске који су за време Другог светског рата највише страдали од усташа, а у том страхом прожетом јурцању у политику изгубила се памет способна да види бар мало унапред. Уз неспорну помоћ Београда на прамац тог бродића постројавају се углавном недовршени, искомплексирани и суштински необразовани Срби.
То је, уз садејство са другим факторима изван Крајине, и довело до страшне трагедије Срба из Хрватске, њиховим истеривањем из новостворене хрватске државе. Због чега су Срби у Загребу ћутали? Зашто је ћутао Јован Мирић? Да ли би његово тадашње ангажовање, заједно са, узмимо, Драгом Роксандићем, Милорадом Пуповцем, Слободаном Узелцем, Симом Рајићем, Милутином Балтићем, Душаном Драгосавцем, па зашто не и са Јованом Рашковићем, створило другачији оквир и климу за решавање положаја Срба у Хрватској у том магловитом и, видеће се касније, крвавом времену?
Знам, питање је бесмислено јер после свега ништа не значи овај или онај одговор. Али, овде долазимо до повода за редове које читате, до чињенице која каже да Јован Мирић тада није ћутао. Огласио се. Видећемо како.

ИСПОД СПОМЕНИКА ЖРТВАМА ФАШИЗМА
Схвативши да се Југославија распада, да у Хрватској оживљава монструм ендехазије, видевши шта се догодило фебруара 1990. године на конвенцији ХДЗ-а у дворани Лисински, у Загребу, схвативши да је на сцени рехабилитација усташтва, (усташе се и физички враћају у Хрватску, углавном из Немачке и Јужне Америке) Срби у Хрватској се самоорганизују.
Тог фебруара, три месеца пред одржавање првих вишестраначких избора, као реакција на догађај из Лисинског и све слично што је почело да се дешава по целој Хрватској, добијам информацију да се у Карловцу припрема српски митинг. У то време сам био дописник „Политике“ из Загреба. А где ће се одржати митинг, питам човека који је дошао да ме обавести? На главној аутобуској станици, у 11 сати- каже он. Каквој црној станици, мислим се у себи али наведеног дана седам у кола и правац Карловац. Самном је и сада покојни репортер „Политике“ Стеван Зец.
Долазимо у Карловац око 10 ујутро. На Аутобуском колодвору готово уобичајена слика, али примећујемо да се око саме станице врзма неуобичајено много света. Лагано се премештају у круг Колодвора и врло брзо постаје тесно. Али, ништа се не дешава. Питам неке људе јесу ли ту због митинга. Они кажу да јесу, али нико не зна ко је организатор и какав је програм. До мене стоји један висок, наочит, елегантно обучен човек и константно прича о актуелним политичким догађањима. Стеван ми шапће на ухо да од митинга нема ништа, али да он у глави већ има сјајан репортажни запис. Ја се окрећемо оном човеку и кажем му да то што прича нама изговори много гласније да сви чују и да на тај начин оправда окупљање. Питам га како се зове. Милић Кнежевић, каже он, пење се на неко буре у близини и почиње да говори. Глас му дрхти, али говори. Обраћање завршава информацијом да ће се четвртог марта – што је значило за неких 15-ак дана – на Петровој гори одржати велики митинг „против фашизма и обнављања НДХ“. Тако је и било.
Долази и тај четврти март. Дан раније загребачки „Вечерњи лист“ објављује једно необично и свакако изненађујуће писмо. Апел проф. др Јована Мирића. Да, оног истог Мирића за којег „Вечерњи лист“ није хтео да чује пуних осам година. Мирићево писмо је, у ствари, апел Србима да не иду на Петрову гору. Завршио га је реченицом: „Не реметите мир Петрове горе“.
Био сам и тамо. Митинг је испод споменика „жртвама фашизма“ организовао Савез антифашистичких бораца НОР-а, општина Војнић и Вргинмост. Говорили су председници тих општина, Раде Шарић и Дмитар Војновић (касније убијен у атентату код Топуског), те генерал-пуковник, народни херој Душан Пекић и чланица Председништва СУБНОР-а Хрватске, такође народни херој, Милка Куфрин. Она тројица су Срби, Милка је Хрватица. Пекић је рођен недалеко Војнића и тих дана се случајно затекао у завичају. Умро је у Београду 2007. године. Милка је умрла 2000. године у Загребу.

У СЕНИМА ПЕТРОВЕ ГОРЕ
Четврти март те по много чему значајне 1990. године био је прохладан, али сунчан. У сеновитим деловима Петрове горе још је у траговима било снега. Набујали потоци, кукурек и прве висибабе. Путеви су били блатњави и препуни аутомобила. Скупило се између 80 и 100 хиљада људи. Пола њих је плакало за време говора Милке Куфрин, а говорила је о страдању Срба у Другом светском рату и заједничкој српско-хрватској борби против фашизма.
Телевизија „Загреб“ те вечери, а „Вјесник“ и „Вечерњи лист“ сутрадан, пустили су са Петрове горе извештаје који као да су настали у изборном штабу ХДЗ-а. Митинг је оцењен као четнички, диригован из Београда. Свуда је доминирала фотографија четворице момака са шајкачама који су држали транспарент „Ово је Србија“. Никада ми неће бити јасно јесу ли та четворица били само, што би народ рекао, сеоске будале, или их је неко са таквом декорацијом и јасним намерама сместио у масу митингаша.
Вратимо се професору Мирићу. Уследило је оно што је свима познато; победа ХДЗ-а, Рачанов нож у леђа Србима, убијања Срба по већим градовима, спуштање рата у провинцију и напокон етничко чишћење Срба из Хрватске. Највеће у Европи, после оног рата о којем је на Петровој гори говорила Милка Куфрин. Мирић је после писма опет нестао из јавности. „Вечерњи“ га више и не спомиње и то траје годинама. Некако са Туђмановом смрћу и слабљењем ХДЗ-а проф. др Јован Мирић осећа потребу да каже нешто о тим бурним догађајима. Оглашава се повремено; дозирано говори и дозирано га пуштају. Велики интервју дао је крајем јануара ове године „Новостима“, недељнику Српског националног вијећа из Загреба. Сваку тамо изнету констатацију могао бих мирне душе да потпишем. На пример: „Срби су већ 20 година изложени различитим облицима дискриминације и неправди, али не као грађани Хрватске него као Срби и зато што су Срби, и треба им посебан облик политичког организовања да би те неправде ако не отклонили онда барем умањили“.
Или, на питање како оцењује све масовнију појаву да се Срби у урбаним деловима Хрватске изјашњавају као Хрвати, Мирић каже: „Мислим да се ту ради о егзистенцији. Када то кажем не мислим на физичку егзистенцију, него пре свега на грађански и професионални статус. Није мали број лекара Срба, неке и лично познајем, који су се одрекли свога рода и имена да би осигурали запослење и професионални напредак. Према попису становништва 2001. године у Сплиту, само се девет особа изјаснило као Срби. Десет година раније било их је 5.409.“
Тачно, професоре Мирићу, све је то тачно али касните двадесет година. Нису ваши Срби реметили мир Петрове горе оног 4. марта 1990. године зато што им се ћефнуло, јер нису имали другог посла. Не. Били су горе јер су видели боље и даље од вас.

Извор: ПЕЧАТ

 

Везане вијести: Ратко Дмитровић 

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top