Највећа неправда праведника Крпине

Драго Крпина данас говори о »највећој неправди у Хрватској« која се »свих ових година ради према хрватским грађанима српске националности који су одбили судјеловати у рату против Хрватске«. Доиста, тешко је наћи већег праведника од функционера који је почетком рата предводио присилне депортације цивила…

Свих протеклих двадесет и пет година највећа неправда у Хрватској ради се према хрватским грађанима српске националности који су одбили судјеловати у рату против Хрватске, а посебно према онима који су и лично судјеловали у њеној одбрани – казао је то у интервјуу Новом листу Драго Крпина, хрватски политичар и пјесник, један од оснивача Хрватске демократске заједнице и њезин саборски заступник у четири мандата, главни уредник гласовитог Гласника ХДЗ-а, а потом и главни тајник странке, предсједник Кризног штаба за сјеверну и средњу Далмацију, бригадир Хрватске војске и начелник Политичке управе Министарства одбране, савјетник предсједника Републике др. Фрање Туђмана за окупирана подручја и предстојник Уреда за мирну реинтеграцију… који се након дугогодишњег избивања из страначког живота и неуспјешне самосталне кандидатуре на парламентарним изборима прије неколико година поново активирао у матичној странци, да би недавно постао замјеник Марија Капулице, предсједника Клуба утемељитеља ХДЗ-а »Др. Фрањо Туђман«.

Па кад је већ Драго Крпина, ничим изазван, изјавио што сматра »највећом неправдом у Хрватској«, можда се успије присјетити и једнога давног догађаја о којему је прије 13 и пол година јавно проговорио хрватски грађанин српске националности Миле Драгић.

Прва – штоно би Крпина данас рекао – неправда нанесена према том хрватском грађанину догодила се 7. октобра 1991. око један сат послијеподне. Тада је Драгић, професор Техничког школског центра у Задру, након завршетка наставе кренуо до болнице, по супругу – иначе хрватску грађанку хрватске националности и главну медицинску сестру на задарској кирургији. Пред болницом је затекао петнаестак полицајаца који су га без икаквог образложења ухапсили.

Још док су му одузимали документе, професор је мислио да се ради о некаквој шали. Али када су га у затвору почели малтретирати и батинати, уз умоболне оптужбе да је снајпериста, Драгићу је преостала само нада да је ријеч о некаквој опакој забуни због које невин страдава, а коју ће нетко од надлежних увидјети и ослободити га понижења и тортуре. Од надлежних, међутим, није било ни гласа, па се затворска калварија професора Драгића наставила, баш као и свакодневно страдавање још 63 хрватска грађана српске националности који су, попут њега, затворени без икаква службеног документа о хапшењу и разлозима лишавања слободе.

А онда је свануо дан 2. новембра 1991. када је хрватском грађанину српске националности Мили Драгићу нанесена – штоно би Драго Крпина данас рекао – нова неправда. Затворском злостављању је дошао крај, али задарски професор није пуштен на слободу. Јер је – не знајући зашто, ни по којем закону, ни чијом одлуком – био предвиђен за размјену заточеника која се требала обавити одмах, истог тог дана, у околици Дрниша.

Драгић је, скупа с још десетак супатника из затвора, молио да га се не води на размјену, али те молбе нису дирнуле новог заповједника њихова заточеничког живота. А тај се звао – Драго Крпина. И казао им је: »Ви морате ићи у размјену, а када дођете у Житнић, тамо ћете одлучити хоћете ли се вратити или не!«

Сјео је Драго Крпина са заточеницима у аутобус, који се на путу до мјеста за размјену зауставио у Шибенику. »А што смо у Шибенику доживјели, то се не да описати. Били смо изведени на неки трг, а народ је ваљда позиван преко мегафона и средстава јавног информисања, јер се невиђена маса свијета појавила, да дођу и виде заробљене четнике! Маса људи се слегла тамо и то је нешто најгоре што сам у животу доживио. А Крпина је био цијело вријеме ту… Двојица људи који су одрасли и завршили школу с њим, молили су га: ‘Драго спаси нас, видиш што се збива!’, но он је рекао: ‘Нема шансе, ја вас не познајем!’« – испричао је Миле Драгић Фералову новинару Борису Рашети.

Након двосатног пљувања, понижавања и сличних – штоно би Драго Крпина данас рекао – неправди којима су хрватски грађани српске националности били изложени на шибенском тргу, аутобус је кренуо пут Пакова Села и Житнића. Крпина је изашао из аутобуса прије доласка на договорено одредиште, откривши »својим« заточеницима да ће сви они након размјене морати у Книн, па се онда, ако буду жељели, вратити у Задар.

Но, повратка им није било, унаточ томе што су неки од њих и пред европским проматрачима, који су надзирали размјену, инзистирали да их се врати тамо откуд су силом доведени.

Тако је тим – штоно би Драго Крпина данас рекао – хрватским грађанима српске националности нанесена још једна неправда. Схватили су да су уствари присилно депортирани, размијењени мимо властите воље и принудно одвојени од својих породица.

Драго Крпина се те 2003. године, када је објављена ова прича о његовој бризи за – штоно би он сам данас рекао – »хрватске грађане српске националности према којима се ради највећа неправда у Хрватској«, није одазивао на новинарске позиве да прокоментарише исповијест задарског професора који је 7. октобра 1991. након завршетка наставе кренуо до болнице по супругу, да би био протузаконито ухапшен, брутално злостављан и на крају – без икакве кривње осим гријеха рођења – протјеран из Хрватске.

Сада, 2017. године, Драго Крпина прича о неправди. Одавно нисмо читали таквога праведника.

Аутор: Предраг Луцић

Извор: novilist.hr