Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Надлијећу нас „штуке“

Датум објаве: четвртак, јун 3, 2010
Величина слова: A- A+

Изненада чујем звук авиона. Аутоматски дограбим пушку и устанем у намјери да станем у шток шталских врата. Авион још не видим, али бука му је све јача. Чујем више гласова: „Лези, не мичи се! Лези, не мрдај“. Ја сам већ у штоку. Прелетјеше двије „штуке“, па се опет врате. Видим, нитко не мрда, сви леже. Ја стојим. Уплашио сам се гадно, да не може бити горе. Сад ће, кад трећи пут надлете, бацити бомбе, па ће онда рафалима засути, а ми смо густо поредани. Неизвјесност и ишчекивање тог трећег налета су бескрајни. Међутим, није га ни било. Чекам да се сви подижу, па да се и ја помакнем. Нема никакве заповиједи, а и мрачак се полако хвата. Неки устају, други сједају, а неки и ходају. Вратим се и ја тамо гдје сам сједио и гријао леђа. Баш је угодно.

Неколико бораца уђе у шталу. И ја ћу за њима. Објашњавају како је ту, на отвору тавана одакле се стоци баца храна, лотра. Нетко је већ горе и каже да има доста сијена и мјеста за спавање. Сиђе тај доље и они некуда одоше. Дођоше још тројица из мога одјељења и питају ме гдје ћу спавати. Кад сам им рекао што сам знао о шталском тавану, одлуче и они да ту спавају па одоше на таван. Отишао сам до бунара, напио се воде и одмах одем за њима на таван. Видим, изувају се, али одијело не свлаче. Добро, капутом ћу се покрити, али шта ћу са пушком? Они немају пушке па сам морам измислити рјешење. Пометнем карабин уз крај гдје је кров најближи и легнем до њега. Ту је сигурно, а неће се запрашити од сијена кад други дођу на спавање. Сложио сам подебео слој сијена под себе, па не жуља. Лончић сам поклопио иза карабина. Размишљања се намећу сама од себе – случај с мојом пушком, неорганизирано спавање у Јагодића штагљу, па никакав дочек народа у Вукосављевици… А мој палац се укочио од затезања каиша. Па и ово спавање – снађи се друже. Али, искуство је већ ту и боље је него први пут. Не знам гдје сам стао са размишљањем, али брзо сам заспао. Пробуди ме вика: „Диж’ се, диж’ се! У строј“. Дохватим ципеле, обујем се, припашем лончић, обучем капут и дохватим пушку. Брзо силазим низ степенице и поред још тројице, четворице посљедњи упадам у строј. „Јесу л’ сви у строју“, чујем снажан глас, а онда три одговора: „Јесу“. То командир чете пита командире водова. „Одмах крећите“, рече командир чете. Командир вода нареди: „На де-сно. Напријед марш“. Тако кренусмо и уклопимо се у колону батаљона која пролази. „Идемо на положај у Питомачу“, јављају са чела колоне. „Командири одјељења, дођите на чело вода“, преноси се даље. Послије неког времена, наређују: „Стој“. Командири одјељења наређују да се подеси опрема и одјећа. Пушке да се даду сљедећима, које је сад сам командир одредио. Тако ја оста без пушке. А идемо на положај… Опет је то некакав нови доживљај који ми се не допада и не уклапа се у оквир моје замјене. Ускоро устајемо, улазимо у строј и одмах крећемо. У ходу се прича да је јутрос кренула банда из Вировитице и да ћемо им ми у Питомачи поставити засједу. Корак се нешто убрзао, па са чела колоне долази објашњење да ћемо се одмарати кад посједнемо положај. И тако ми пожуркујемо даље. У ходу се нашем воду додјељују два пушкомитраљесца, који улазе у строј. Имају митраљезе и реденике преко рамена. Наш командир одјељења одмах одреди двојицу да носе реденике, а он сам узе митраљез. Оном другом даде свој шмајсер. Причају да митраљезац мора бити одморан, што и ја шутећи одобравам. Али, нетко у томе сумњичаво проциједи: „Мора да ће нас наперити на нешто тврдо, док нам додјељују митраљезе“. Ето ти га враже, тек се сложим са једним, а навали се нешто горе! У реду је то да ми добијемо два пушкомитраљеза јер до сада нисмо имали ни једнога. Поготово ако нам намјесте нешто „тврдо“. Али, како ћу ја, голорук и и само са лончићем о појасу, проћи у свему томе? Опет зову командира вода напријед па он враћа митраљез и узима свој шмајсер. Кад се вратио, даде митраљез једном без пушке, па позва напријед командире одјељења.

„Мора да смо већ близу кад се стално договарају“, промрси један од старих бораца. Исти тај ускоро гласно рече: „Ено цркве у Питомачи, близо смо“. Црква се лијепо види, изгледа да није далеко, а, ето, виде се и прве куће ушореног села. Командири одјељења преносе заповијест да не смије бити никаквог довикивања, никаквог непотребног преметања ни прчкања по оружју све док не дођемо на ватрени положај. Кад изађемо ван села, вод ће ићи у колони по један и не смије бити никаквог удаљавања из колоне. Видим да једна колона испред нас скреће лијево са цесте, а друга десно. Кад смо дошли у ту позицију, и ми скрећемо десно. Иза нас има још један батаљон и некаквих кола и натоварених коња. Одлазимо доста далеко, скроз десно, а пред нама је још једна колона. Идемо за њима. Схватам да смо ми са стране села, да идемо паралелно са ушореним кућама нешто више од пола километра.

 

< Маршовање за Вукосављевицу                                        Садржај                                              На положају у Питомачи >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top