fbpx
Pretraga
Close this search box.
Ж | Ž

Podijelite vijest:

Nada da će Miočić ponovo oživeti i dalje tinja

Miočić je jedno od srpskih sela na području opštine Drniš, koje je naslonjeno na čuveno Petrovo Polje. Od Drniša je udaljeno svega nekoliko kilometara. U ovom selu nekada je živelo više od šest stotina stanovnika, dok ih je danas petnaest puta manje.

Crkva posvećena rođenju Svetog Jovana Krstitelja u Miočiću.
Crkva posvećena rođenju Svetog Jovana Krstitelja u Miočiću.

U odnosu na vreme od pre tri decenije, u Miočiću je sve drugačije, samo je seoski hram Svetog Jovana Krstitelja gotovo isti. Stražari nad selom, čuvajući uspomene na neka lepša vremena, kada je ono bilo puno života.

Petar Vuković iz Miočića ima sedamdeset i tri godine. Pamti ovaj Dalmatinac svoje selo još kad je u njemu bosonog trčao po livadama, igrajući se sa svojim vršnjacima, kojih je u to vreme bilo mnogo.

– Bilo je lepo, puno života, dece… Svega je bilo. Ne bih ga zamenio ni za šta na svetu. S obzirom na broj stanovnika, koji je tada živeo u selu, mislim da veće lepote nije bilo. Drnišani su Miočić zvali „Mali Pariz“. Jer, selo je na takvom položaju da bi mu svi pozavideli, a pogled na Miočić i pogled iz Miočića su neprocenjivi.

Petrovo Polje nam je na dlanu, vidimo ga i uživamo u tom pogledu, jer je selo na uzvišici s jedne strane Petrovog Polja, dok je Drniš na uzvišici, ali s druge strane ovog lepog i plodnog polja. Kamen, ugrađen u naše kuće, nekada se belio kao sneg, da je to svim prolaznicima ostalo upečatljivo. Mladim devojkama iz susednog sela Siverića bila je želja da se udaju u Miočić. Tako je bilo nekada, kada je selo bilo puno ljudi, puno života. Danas je sasvim drugačije – priča Petar Vuković, dok mu se oči ispunjavaju suzama jer je, kako sam kaže, i sam pomen nekih boljih vremena u kojima je Miočić bio neko sasvim drugo, mnogo lepše i životnije selo u njemu izaziva emocije.

Mir u duši najvažniji

Na drugoj strani sela živi Milan Mirčetić, koji sa suprugom penzionerske dane provodi u rodnom Miočiću. Kaže da mu nigde nije ni lepše ni bolje. I on pamti nekadašnja vremena, odrastanje u ne baš sjajnim uslovima, ali kada je radosti u porodičnim domovima bilo mnogo više nego danas.

– Selo je bilo puno, bilo je razonode, deca su bila srećna. Nije bilo igračaka, kao što ih danas ima, nije bilo uslova za zabavu, ali su deca bila srećnija nego danas. Kuće su bile pune čeljadi svih generacija, tako da je u samo jednoj kući bilo osmoro ili više čeljadi, ali to nikome nije smetalo, ljudi su se lepo slagali. Danas je drugačije, u jednoj kući je ili jedno ili dvoje ljudi.

Sve se promenilo, selo je pusto. Nekada je u Moičiću živelo više od šest stotina ljudi, a danas nas je svega četrdeset. Deca su tada mnogo pomagala roditeljima, čuvala su stoku u polju, preuzimali obaveze na sebe. Mogu reći da su ljudi u selu nekada živeli dobro, prvenstveno zahvaljujući rudniku u susednom selu Siveriću. Ljudi su tada znali samo da rade. Nakon što odrade svoju smenu u rudniku, vrate se kući i odmah nastavljaju sa obavezama u polju, kod stoke…

Tada nije bilo mnogo besposličarenja, svaki trenutak se koristio za rad. Zato su ljudi imali, ali su te svoje radne navike prenosili i na decu. Koliko god da to vreme nije mnogo pružalo deci i mladima, kao što je danas, ipak mogu reći da su to zaista bila lepa vremena – priča Milan, dok mu se pred kućom igraju unuka i unuk, koji danas žive u Inđiji, ali su česti i najdraži gosti kod bake i dede.

Miočić Milan Marčetić
Miočić Milan Marčetić

Milan Mirčetić i njegova porodica izbegli su zajedno sa svojim narodom u leto 1995. godine. Njih je izbeglički vihor odneo u ravnu Vojvodinu. Ipak, nostalgija ih je vraćala u rodni kraj, u rodnu Dalmaciju.

– Ja sam se vratio jer volim svoj kraj, ovaj dalmatinski kamen, ovu klimu. Živeo sam u mnogim gradovima, ali sam sit gradskog načina života. Najlepše mi je u Miočiću, jer sam ovde našao mir svojoj duši. Deca mi često dolaze, tako da nismo usamljeni. Ništa nam ne nedostaje – kaže Milan, pokazajući nam svoje najveće radosti, svoju unučad.

Nema čoveka koji može bez svog rodnog kraja

Dani u izbeglištvu ni Petru Vukoviću nisu davali spokoja, jer ga je srce vuklo u Dalmaciju. U izbeglištvu nije prošao nijedan dan, a da on nije nisam mislio na svoje selo, na kraj u kojem je rođen i odrastao.

Miočić Petar Vuković
Miočić Petar Vuković

– Čoveku u tuđem svetu najviše nedostaje rodna gruda. Sve su ovo moji gradovi. Moj je Drniš, moj je Knin, moj je Šibenik, moj je Split. U svim tim gradovima sam živeo, u njima ostavio svoju mladost, najlepše i najproduktivnije godine svog života. Sve moje uspomene vezane su za ovaj narod, za ovaj kraj. Zato sam želeo da mu se vratim što pre, da nastavim živeti tamo gde me prekinuo rat.

Mislim da nema čoveka koji može bez svog rodnog kraja. Tako je bilo sa mnom i slobodno mogu reći da me u Miočić vratila ljubav prema zavičaju. Ja iz ovog svog sela ne nameravam nikada otići dok sam živ – poručuje Petar Vuković, uveren u ispravnost odluke da se vrati i provede ostatak života u rodnom selu.

Selo je tokom zime uglavnom pusto, jer tada u njemu živi preostalih četrdesetak stanovnika. Jedni drugima pomažu, ali se i druže u dugim zimskim noćima. Već s proleća, a naročito leti, selo oživi. Vrate se, bar na kratko, njegovi nekadašnji stanovnici, da obiđu opustela imanja, da obraduju rodbinu i prijatelje, ali i da na starom seoskom groblju upale sveću za upokojene pretke. To je njihov dug prema selu i precima, ističe sveštenik Milan Radusin, trenutno najupućeniji čovek u život ovoga sela i njegovih stanovnika.

Miočić sveštenik otac Milan Radusin
Miočić sveštenik otac Milan Radusin

– U Miočiću je danas kao i u ostalim selima ovog dela Dalmacije. Sve je manje stanovnika, iz godine u godinu, a u ovom selu ne živi nijedno dete. Za skoro pet godina, koliko sam ovde sveštenik, broj stanovnika gotovo da se prepolovio. Katastarsko područje ovoga sela je zaista veliko, ima puno plodnih njiva, oranica, koje su danas, nažalost, zapuštene, niko ih ne obrađuje.

To i ne čudi, jer je u selu petnaest puta manje ljudi nego nekoliko decenija unazad. Bez obzira na sve, važno je da ljudi ne zaborave svoje poreklo, da se, kad god mogu, potomci nekadašnjih stanovnika ovoga sela, prisete zavičaja svojih predaka, da ga posete, da na groblju sveću upale… Mogu da kažem da ljudi, koji sada ne žive u Miočiću, dolaze barem jedanput godišnje, a neko i nekoliko puta. Ljudi uglavnom dolaze kada su njihove krsne slave ili kada je hramovna slava ovog hrama, Rođenje Svetog Jovana Krstitelja, početkom jula – kaže otac Milan.

Iako je Miočić selo na obodima plodnog polja, u neposrednoj blizini puta koji Knin spaja sa Šibenikom, u ovom selu, osim četrdesetak stanovnika, još uvek živi nada da selo neće ostati pusto, da će se u njega, kad – tad, vratiti život koji je iz njega prognan.

Autor: VASKA RADULOVIĆ

Izvor: SRBI.HR

Podijelite vijest:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani bez upozorenja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pratite nas na društvenim mrežama: