Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

На Цетињу прије 130 година рођен Александар Карађорђевић

Датум објаве: понедељак, децембар 17, 2018
Величина слова: A- A+

Крстио га је изасланик руског императора Николаја Другог Александровича који му је био кум.

Краљ Александар Карађорђевић

Александар Први Карађорђевић је био регент престолонаследник Краљевине Србије, регент престолонаследник и краљ Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, као и краљ Југославије. Познат је и као Витешки краљ Александар Први Ујединитељ. Рођен је 16. децембра 1888. године у Цетињу, а убијен је 9. октобра 1934. године у Марсељу приликом званичне посјете Француској.

Породица и детињство

Александрови родитељи су краљ Петар Први Карађорђевић и кнегиња Љубица – Зорка. Имао је двије сестре и два брата: Јелену која је била удата за кнеза Ивана Константиновича, блиског рођака царске породице Романов, Милену која је умрла са непуне двије године, Ђорђа који је требао да наследи оца и Андрију који је умро неколико мјесеци након рођења. Александров деда по мајци је био црногорски кнез и краљ Никола Први Петровић, а баба кнегиња и краљица Милена.

Крстио га је изасланик руског императора Николаја Другог Александровича који му је био кум. Када је имао 15 мјесеци, Александар је остао без мајке. Одрастао је у домовини, а 1894. године се са оцем и братом преселио у Женеву гдје је завршио основну школу.

Ту је живео скромно и ишао је у школу са дјецом из грађанских слојева. 1899. године уписао је школу Правоведанија у Санкт Петерсбургу. Када је 1903. године краљ Петар дошао на српски престо, Александар се вратио у Београд и ту је наставио да се школује.

Са 15 година ступио је у Шести пук српске војске, а такође је волео књижевност, музику и уметност. 1905. године примљен је у Пажевски корпус у коме је изучавао војне науке. Руски цар Николај га је гледао као свог сина и желео је да Александар ожени једну од његових ћерки. Пошто му није одговарала руска клима, Александар се вратио у Београд, а подучавао га је руски наставник пуковник Суљменов. Ишао је у Санкт Петерсбургу да полаже испите. 1907. године је два мјесеца одсуствовао из школе због анексије Босне и Херцеговине која га је узнемирила и није му дозвољавала да учи.

Братовљева абдикација

Један од најважнијих догађаја у Александровом животу био је одрицање његовог старијег брата од престола. Пошто је имао неукротиву нарав, Ђорђе је створио много непријатеља међу којима су били чланови Црне руке и Никола Пашић. 14. марта 1909. године Ђорђе је шутнуо у стомак дворског послужитеља Стевана Коларовића јер није предао писмо једној девојци. Стеван је рекао да није пронашао писмо у соби због чега је Ђорђе закључио да је неко у његовој служби саучесник његових противника.

Ударац који је задао послужитељу је био јак па је он, после операције, преминуо. Убрзо је настао велики скандал у домаћој и аустроугарској штампи које су захтевале његову абдикацију. 27. марта Ђорђе је препустио власт Александру. Када је постао престолонаследник, Александар је обишао целу Србију, одлазио је у куће сељака који су му причали о својим проблемима.

Радио је у блиској вези са тајном официрском организацијом „Бела рука“ чији је вођа био Петар Живковић. Имали су заједничке непријатеље: тајно друштво „Црна рука“ и Пашићеве радикале који су хтели да буду на власти. Александар је реорганизовао војску јер је имао намјеру да се обрачуна са Османлијама. 1910. године имао је озбиљне здравствене проблеме.

Боловао је од стомачног тифуса и једва се излечио, али до краја живота је осјећао последице. Ратови Током Првог балканског рата, Александар је предводио српску војску у победоносним биткама у Куманову и у Битољу, а у Другом балканском рату у бици на Брегалници. Након њих, Срби су се ослободили од Турака па је престолонаследник назван и „осветник Косова“. 1914. године сукобио се са члановима Црне руке који су вршили притисак на његовог оца да смени владу Николе Пашића.

Александар је, уз помоћ руског посланика Хартвига, убједио оца да то не учини. За вријеме Првог светског рата, престолонаследник је био врховни заповедник војске у Церској и Колубарској битки у којима је аустроугарска војска поражена.

У јуну 1914. године краљ Петар се због болести повукао па је Александар постао регент. 1915. године, након тешког пораза, они су се заједно са војницима и прогнаним цивилима повлачили преко црногорских и албанских планина како би дошли на грчко острво Крф. Ту су се војници опоравили и у септембру 1916. године су победили бугарску војску на Кајмакчалану. 1918. године српска војска је, под Александровом врховном командом, пробила Солунски фронт.

Стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца Након великих успеха које је престолонаследник остварио као војсковођа, уследили су и државнички успеси. 16. новембра 1918. године далматинска влада је поставила ултиматум Народном већу из Загреба у коме је истакла да ће прогласити уједињење са Србијом уколико веће то не уради. 24. новембра у Загребу је проглашено уједињење, а четири дана касније делегација Народног већа је дошла у Београд.

Састављен је одбор чија је улога била да утврди како ће се прогласити уједињење. Чинили су га: Анте Павелић (Старији), Светозар Прибићевић, Јосип Смодлака, Стојан Протић, Љубомир Јовановић, Момчило Нинчић и представници Владе Краљевине Србије. 1. децембра извршен је акт уједињења у кући на Теразијама у којој је Александар боравио након ослобођења Београда. Инсистирао је да први председник Владе буде Стојан Протић, а не Никола Пашић.

Поставио је 9 министара међу којима је било 9 Срба, 5 Хрвата, 3 Словенца и 1 муслиман. Крајем 1918. године створена је нова Краљевина која је у наредних шест месеци добила међународна признања. 16. августа 1921. године Александров отац, краљ Петар Први, је преминуо, па је он постао краљ Срба, Хрвата и Словенаца. 8. јуна 1922. године оженио се румунском принцезом Маријом Хоенцолерн чији су родитељи били румунски краљ Фердинанд Први и краљица Марија, принцеза од Велике Британије и Ирске.

Александар и Марија су имали којом три сина: Петра Другог (1923. -1970.), Томислава (1928. – 2000.) и Андреја (1929. – 1990.). Реформе 6. јануара 1919. године краљ је најавио да ће спровести аграрну реформу која је подразумевала укидање феудализма у пољопривреди и праведну расподелу земље. 27. фебруара је укинуто кметство у Босни, Херцеговини, Старој Србији и Македонији. Око 57,5 хектара земље подељено је сиромашним земљорадницима, а власници тих поседа су добили одговарајућу накнаду.

Српско становништво се највише насељавало у Банату, Бачкој, Старој Србији и Македонији. Добијали су по 5 хектара земље и нису плаћали порез прве три године. У том периоду је било доста сукоба међу политичким партијама, а додатне проблеме стварали су и лоши међунационални односи.

Видовдански устав је краљу омогућио да сазива и распушта скупштину, да расписује изборе, и сл. Он је то максимално користио и мијешао се у рад политичара. Нетрпељивост владиних радикала и чланова Хрватске сељачке странке (ХСС) прерасла је у озбиљан сукоб у коме је радикал Пуниша Рачић убио хрватске народне посланике Павла Радића, Ђуру Басаричека и Стјепана Радића.

Шестојануарска диктатура

Краљ Александар је искористио ова дешавања и 6. јануара 1929. године завео је диктатуру. Донео је Закон о краљевској власти и врховној државној управи који је замјенио Видовдански устав. На основу овог закона, краљ је био носилац све власти у земљи, нико није могао да га тужи, постављао је чиновнике, председника и чланове Министарског савета, био је заповедник војске, могао је да амнестира и помилује оптужене, итд.

Ово је изазвало револт посланика Хрватске странке права па су неки од њих, предвођени Антем Павелићем, основали усташку организацију. 3. октобра 1929. године Александар је донео Закон о називу и подели Краљевине на управна подручја након које је име државе гласило Краљевина Југославија.

Територија је подељена на 9 управних јединица које су се звале бановине. Главни град је био Београд и није припадао ниједној бановини. Краљ је сматрао да ће политика интегралног југословенства и стварање југословенске нације решити проблеме у држави, али то се испоставило нетачним. 3. септембра 1931. године Александар је донео Септембарски (Октроисани) устав којим је окончана шестојануарска диктатура.

На основу њега, Краљевина Југославија је постала уставна и наследна монархија у којој је краљ био доминантан у организацији и раду власти. Његова намјера је била да смири политичке противнике, али њихово незадовољство је и даље расло. Исте године, у Загребу је убијен научник Милан Шуфлаy због чега је настао Апел против политике београдске владе који су потписали Алберт Ајнштајн и Хенрих Ман.

Војни савези

Године 1921. захваљујући краљу Александру, створен је војни савез Мала Аталанта који су, осим Краљевине СХС, чиниле Румунија и Чехословачка. Савез је настао да би спријечио потенцијални војни напад од стране Аустрије и/или Краљевине Мађарске путем ког би оне хтеле да поврате области које је Аустроугарска имала. Савез је важио за „пету силу у Европи“ јер је имао бројно становништво и војску.

Блиско је сарађивао са Француском, а најважнији догађај био је када су све чланице одлучиле да наступају као политичка заједница. До распада је дошло 1938. године. 1927. године склопљен је савез са Француском за који је краљ Александар такође заслужан. 1934. године образован је Балкански пакт или антанта чије су чланице биле: Југославија, Грчка, Румунија и Турска.

Њему су се противиле Краљевина Албанија, Италија, Мађарска и Совјетски Савез. Оно што је претходило стварању антанте је Балкански савез из 1912. године. Краљ Александар се залагао за међубалканску сарадњу. Његова политика се заснивала на девизи „Балкан – Балканским народима“. Веровао је да Балкан не угрожава мир у свијету, већ да то раде велике силе које подстичу сукобе међу државама са полуострва који доводе до ратова са огромним последицама.

Атентати и смрт краља

У јулу 1921. године комуниста Спасоје Стејић је покушао да убије краља тако што је бацио бомбу на аутомобил у коме се он возио са председником радикала Николом Пашићем. Овај покушај атентата је био неуспешан, а његов извођач је осуђен.

У децембру 1933. године припадници усташког покрета Петар Ореб и Иван Херничић су покушали да убију краља. Они су такође ухапшени и осуђени. Краљ Александар је одбијао да извршава своје политичке обавезе уторком јер су три члана његове породице умрла на тај дан. Међутим, у уторак 9. октобра 1934. године отишао је у Марсељ са циљем да учврсти савез са Французима против нацистичке Немачке. Француске новине су писале да је он искрени пријатељ њиховог народа и да се размишља да му се понуди мјесто у  Академији политичких наука.

Краљ је допутовао ратним бродом „Дубровник“ желећи да тиме покаже Италији да Југославија има ратну флоту и права на Јадрану. Приређен му је величанствен дочек, а план је био и да оде у Париз где је требао да се сретне са предсједником Француске. Иако је Југословенска обавештајна служба имала информације да ће на њега бити извршен атентат у Марсељу, Александар се ипак искрцао у тој луци.

У 16 часова и 20 минута испред марсејске палате Берзе, бугарски терориста Величко Димитров Керин је изашао из масе са букетима цвећа и рекао је „Живео краљ“ на француском. Када је пришао аутомобилу у коме се краљ возио, бацио је цвијеће и из револвера је пуцао на њега, француског министра спољних послова Луја Бартуа, француског генерала Жозефа Жоржа и возача.

Краљ Александар је преминуо око 17 часова, а његове последње речи су биле „Чувајте ми Југославију“. Возач је био на месту мртав. Жозеф Жорж је био лакше рањен као и Луј Барту који је, због неадекватне медицинске помоћи, преминуо. Француски полицајац је ранио атентатора, а након тога су га линчовали људи из масе. Ковчег са краљевим телом је бродом пребачен у Сплит, затим је возом транспортован у Загреб, па у Београд. 18. октобра 1934. године сахрањен је у крипти цркве Светог Ђорђа на Опленцу која представља задужбину његовог оца.

Стотине хиљада људи је присуствовало сахрани. Овај догађај је познат под именом Марсељски атентат, а многи историчари сматрају да су за њега одговорне хрватске усташе и Унутрашња македонска револуционарна организација (ВМРО) које су имале заштиту Немачке, Мусолинијеве Италије и Мађарске. На доживотну робију су осуђене хрватске усташе Звонимир Поспишил, Иво Рајић и Мијо Краљ. Бенито Мусолини није хтео да изручи Анта Павелића и Еугена Диду Кватерника који су били у затвору у Италији. Марсељски атентат је био један од првих који је снимљен на филму.

Сниматељ је био неколико центиметара удаљен од мртвог краља тако да је осим атентата, снимио и оно што се дешавало након њега. Овај снимак спада у најважније историјске снимке. Пошто је краљев син Петар други тада био малолетан, на власт је дошло намесништво које су чинили кнез Павле Карађорђевић, др Иво Перовић и др Раденко Станковић.

У марту 1941. године, Петар Други је извршио пуч и преузео је власт. 29. новембра 1945. године је збачен са власти и након тога је живео у Француској и Сједињеним Америчким Државама. Петар Други је био последњи југословенски краљ.

Извор: ИН4С

Везане вијести:

Краљ Александар I Карађорђевић – заблуде и чињенице

Споменик краљу Александру Карађорђевићу биће у центру главног града


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top