Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Монструми из мирних сокака

Датум објаве: петак, март 2, 2012
Објављено у Ратко Дмитровић
Величина слова: A- A+

Ratko-Dmitrovic-slika.jpgПише Ратко Дмитровић

Ратови деведесетих, како то већ бива са ратовима, изнедрили су и народне jунаке коjе, и то бива, jедни славе, а други проклињу, називаjући их злочинцима, убицама, лудацима. Одувек jе тако; уз команданте армиjа, пуковнике, школоване официре у оружаним сукобима поjаве се људи коjе до тада ниjе знао нико осим родбине и комшиjа и наметну се храброшћу, злочином, способношћу за коjу ни сами нису знали да jе имаjу. Постану славни.
Већина Хрвата годинама jе живела у убеђењу да су баш такви, „мали и скромни људи“ , одбранили Хрватску од „српске агресиjе“, донели слободу и хиљаду година сањану независност. А онда jе дошло отрежњење. Утицаj времена, испуњење неких услова зарад стицања боље позициjе пред вратима ЕУ, откривање истина, суочавање са сопственим злом… све то скинуло jе и последњи комадић националног хероjског плашта коjим су се заодевали неки велики хрватски бранитељи, „народни људи“, и пред очима нациjе били су коначно оно што заиста и jесу: злочинци, патолошке убице, пљачкаши, монструми из наших сокака.
СНАЈПЕРСКА ВАТРА
Двоjица из тог корпуса, Мирко Норац и Томислав Мерчеп, ових дана поново су у центру пажње. Норац jе судски доказани ратни злочинац, одлежао jе своjу казну и ено га на слободи, док његов ништа мање славни саборац Мерчеп пролази кроз судски процес у Загребу. Тек сада, рећи ће неупућени. Да, тек сада, при чему ваља имати на уму да jе и то суђење дошло после ултимативне претње Загребу jедног дела међународне заjеднице, а преко Хашког трибунала. Без тог притиска Мерчеп би и даље шетао Хрватском као хероj домовинског рата.
Томислав Мерчеп jе рођен 1952. године, у месту Борово Насеље, недалеко од Вуковара. Данас у Хрватскоj живи око 650 особа са презименом Мерчеп, а поуздана jе тврдња да већина њих потиче из два села, Катуни и Шестановац, код Омиша, вароши смештеноj негде на пола пута између Сплита и Макарске. Мерчепа и Мерћепа има и Срба, у Источноj Херцеговини, а Мерчеп о коjем jе реч завршио jе средњу и вишу грађевинску школу (зидар, тесар, тако нешто), а пре рата jе покушавао да се угура у разне друштвене делатности и да дође до било какве функциjе, што jе наводило на закључак да jе амбициозан. Иначе, и у томе jе био сталожен и веома уљудан.
Одмах по оснивању приступа Хрватскоj демократскоj заjедници, а после вишестраначких избора (маj 1990. године) и формирања власти у Вуковару, постаjе секретар народне одбране. На тоj позициjи Мерчеп jе имао на располагању део оружjа депонованог за резервни воjни састав вуковарске општине. Скоро годину дана jе био наизглед миран, да би се тек касниjе открило како jе за све то време припремао оно што ће почети да реализуjе у пролеће 1991. године. За релативно кратко време успоставља алтернативни систем власти у Вуковару; оружjе дели искључиво припадницима хрватског народа, формира таjне одреде, организуjе страже у хрватским селима, а како jе време одмицало, видевши да му се нико не противи, себе проглашава командантом града Вуковара, смењуjе све директоре Србе, почиње са хапшењима и привођењем угледниjих и познатиjих Срба, преузима радио-станицу.
Његова jединица ноћу минира српске локале и ресторане, подмеће експлозив под аутомобиле, одводи људе, а онда прелази на виши ниво деловања, блокира касарну ЈНА у Вуковару, искључуjе струjу и воду том обjекту, константно држи касарну под снаjперском ватром…
Мали, мирни, човек из народа претворио се у деспота, убицу, монструма.
НАСИЛНО И РЕПРЕСИВНО
Повереник Владе Хрватске за град Вуковар Марин Видић Били шаље у августу 1991. године у Загреб писмо, из коjег се jасно види шта се догађало у Вуковару пре него што jе интервенисала Југословенска народна армиjа. Он тамо, уз остало, каже: „Мерчеп jе окружен људима сумњивих моралних и стручних квалитета, бившим криминалцима, преузели су апсолутно надзор над свиме у Опћини Вуковар, не презаjу од насилних и репресивних мjера над грађанима Опћине Вуковар (бесправним упадањем у приватне станове, упућивањем усмено и писмено у напуштене станове особа коjе су тражиле смjештаj, пљачкањем станова, одузимањем приватних возила, насилним привођењем на саслушање), па чак и егзекуциjе“.
Држим да jе врло важно споменути све ово, с обзиром на чињеницу да се у Хрватскоj, што jе разумљиво, и jедном делу Београда, што jе теже за разумевање, Вуковар и даље представља као чедна хрватска прича, град са визуром барока коjи jе до септембра 1991. године са Хрватима, Србима, Чесима, Мађарима… живео мирно, готово дремљиво, на десноj обали Дунава, а онда су бркати српски генерали, потпомогнути вуковарским Србима, укључили моторе тенкова, авиона, самохотки и кренули у осваjачки поход.
После горе цитираног писма Туђман процењуjе да jе ситуациjа у Вуковару ескалирала до мере коjа ће сигурно покренути ЈНА, доноси закључак да му Мерчеп у Вуковару више ниjе потребан, шаље групу специjалаца коjа у сарадњи са неким људима из Мерчеповог окружења хапси вуковарског господара, саслушава га и заjедно са породицом депортуjе у Загреб.
Уместо да одговара за оно што jе радио по Славониjи, Мерчеп добиjа луксузан стан на загребачком Јаруну, место одлично плаћеног саветника у МУП-у Хрватске и контролу над оружаном jединицом хрватске воjске, за коjу ће се касниjе испоставити да jе била гора од неких делова Црне легиjе усташког злочинца Јуре Францетића. Из тог времена су злочини ове jединице над Србима у Пакрачкоj пољани, Загребу, Госпићу… и због тих злочина ових дана Мерчеп не спава баш мирно у jедном од павиљона загребачког затвора „Реметинец“.
Нико се jавно не оглашава да га брани, што ниjе био случаj када jе ухапшен Мирко Норац. Тада се цела Хрватска за само jедан дан дигла на ноге, протести су се ширили од Вуковара до Дубровника и Госпића, у Далматинскоj Загори постављене су барикаде и блокирани путеви, а у Сплиту на Риви окупило се стотину хиљада Хрвата да каже како нико не сме да хапси хрватске генерале и хероjе. На том скупу говорио jе и тадашњи председник ХДЗ-а Иво Санадер, касниjе председник Владе, човек коjи ће ухапсити и у Хаг депортовати групу хрватских генерала, на челу са Готовином.
Дан после хапшења Мирка Норца, у Госпићу, месту где jе Норац увежбавао убиjање Срба, локални хадезеовац, Дарко Милиновић, свезао се ланцима за бандеру и око врата окачио таблу на коjоj jе писало „Сви смо ми Норац“. Па, сад… делуjе као претеривање. Неколико година касниjе Санадер jе Милиновића именовао за министра здравља.
Пре рата ни по чему се ниjе могло наслутити да би Норац могао да постане оно што jе данас – осуђени ратни злочинац. Рођен jе 1967. године у малом селу Кеве, краj Отока, у близини Сиња. Рат jе дочекао радећи као конобар, ништа га ниjе издваjало од момака његове генерациjе. Кажу да jе био повучен, чак стидљив. А историjа каже да се управо такви (Хаjнрих Химлер, на пример) у битно промењеним околностима, какве су ратне, претвараjу у монструме. Норац то заиста jесте; осим што jе организовао и наређивао ликвидациjе, Мирко Норац jе и лично убиjао.
УБИО СВОЈОМ РУКОМ
Већ после првих промотивних скупова ХДЗ-а у Далмациjи и Сињскоj Краjини, млади Норац оставља конобарску кецељу и прикључуjе се активистима те странке, а када jе ХДЗ добио на изборима одлази у Загреб и придружуjе се антитерористичкоj jединици МУП-а Хрватске. Пролази обуку и тражи да га пошаљу на линиjе раздваjања Срба и Хрвата, на коjима се већ пуцало из лаког и тешког оружjа. У октобру 1991. године, заjедно са Тихомиром Орешковићем, хапси и убиjа Србе по Госпићу и перифериjи. Бацаjу их у бунаре, септичке jаме, закопаваjу по двориштима. На оваj начин ликвидирано jе више од 120 госпићких Срба, угледних домаћина, професора, лекара, инжењера. Неке од њих, утврђено jе на суђењу, Мирко Норац jе убио своjом руком.
То му доноси чин пуковника и команду наjпре над локалним, а онда и над jединицама хрватске воjске ширег значаjа. Већ 1993. године Норац jе на месту команданта Шесте гардиjске бригаде Хрватске воjске, а септембра те године jедан jе од главних оперативаца у операциjи „Медачки џеп“. Акциjа jе спроведена пред очима припадника Мировних снага Уjедињених нациjа, а по зверствима почињеним над Србима Дивосела, Читлука и Почитеља (убиjено jе између 90 и 100 Срба, од тог броjа скоро пола су жене) превазилази и оно што jе виђено у обрачунима афричких племена; спаљивање живих људи, набиjање на колац, одсецање руку и ногу.
Хрватска држава данас ту акциjу представља као бриљантно изведену воjну операциjу.
Да jе за Хрватску Норац и даље хероj нациjе, без обзира на пресуду, потврђуjе однос државе према Норцу док jе био у затвору (осуђен jе 2003. године на 12 година) и однос многих поjединаца, чак и предузећа, према њему и његовоj породици сад кад jе опет на слободи. Норац jе у затвору имао смештаj на нивоу хотела са три звездице, кући jе одлазио преко викенда или кад год jе хтео, а сада кад су га по одслужењу две трећине казне пустили где год да се поjави дочекуjу га са великим поштовањем и уважавањем.
На пола пута између Пакоштана и Биограда на мору, уз саму обалу, град Биоград подигао jе луксузну вилу ратном злочинцу Мирку Норцу. У уређењу околине учествуjу многи добровољним радом, а на том послу ангажовано jе и неколико државних и приватних фирми. Кажу: „То jе наш човjек, из народа“.

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top