„Мирна реинтеграција“ – поглед са друге стране

Видимо да Република Хрватска нуди своје „услуге“ и жељу да пренесе властита искуства Украјини како би им помогла у „мирној интеграцији“ подручја Новорусије.

Новорусија је створена и питање њене интеграције, посебно мирне је хипотетичко питање. Ипак, уколико заједнички интерес свих заинтересованих покаже да је неки облик заједнице Новорусије и Украјине могућ и потребан можда би било интересантно из српског угла анализирати „искуства“ са односом Срба у Хрватској и њихове „реинтеграције“ како би се помогло представницима Новорусије да не направе грешке које је направила српска страна у процесу припреме, потписивања и имплементације споразума. Посебно јер су се српске власти показале веома успешне у препуштању територија настањених Србима у „уставноправни“ поредак других држава и „квазидржава“.

Током ратних сукоба 1991. године Срби из источне Славоније, Срема и Барање су, одбијајући да прихвате једнострану сецесију Хрватске од Југославије, одбранили своја насеља и формирали област под сопственом управом са намером да ова област буде чврсто везана уз Републику Србију као матичну државу српског народа. Војном акцијом у лето 1995. године хрватске власти су успеле да сломе војнички отпор Срба у западним деловима Републике српске Крајине, протерају српско становништво и поново успоставе своју власт. Војна акција није у озбиљној мери ни покушана у источним областима јер су оне биле са већим демографским потенцијалом, спремнијим оружаним формацијама и јер су биле наслоњене на територију Републике Србије. Потписивању споразума о мирној реинтеграцији претходио је договор хрватског председника Фрање Туђмана и председника Србије Слободана Милошевића у Дејтону, где се под окриљем САД одвијала мировна конференција о Босни и Херцеговини. Темељни споразум о подручју источне Славоније, Барање и западног Срема (познатији под називом „Ердутски споразум“) потписан је 12. новембра 1995. године. Њиме је предвиђено покретање процеса мирне реинтеграције Источне Славоније, Барање и Западноg Срема у уставно-правни поредак Републике Хрватске.

Споразум је за хрватску страну потписао шеф кабинета председника Републике Хрватске Хрвоје Шаринић, а српску страну заступао је министар иностраних послова СР Југославије Милан Милутиновић. Споразум су припремили и у њему посредовали амерички амбасадор у Хрватској Питер Галбрајт и потпредседник Међународне конференције о бившој Југославији Торвалд Столтенберг[1].

Основна грешка српске стране била је што се у „реинтеграцију“ кренуло без икаквих гаранција и „обрнутим редом“. Дакле кренуло се на „часну реч“ и под окриљем САД и, у то време, њихове доминације у оквиру организације УН. Срби су гаранције за спровођење споразума, практично, предали у руке својих непријатеља, односно оних који су подржали војну акцију против Републике Српске Крајине и који су исте године у оквиру НАТО снага извршили бомбардовање положаја Срба у Босни и Херцеговини.

Разоружавање је уместо на крају извршено на почетку. Срби су предали своје оружје у замену за гаранције мировне мисије Уједињених нација УНТАЕС (Прелазна управа за источну Славонију, Барању и западни Срем) која је инаугурисана Резолуцијом Савета безбедности УН-а[2]. На челу мисије је био, наравно амерички, генерал Жак Клајн (Jacques Paul Klein). У више корака српски интереси су потискивани тако да данас, осим формалног учешћа српских представника у локалној самоуправи, нема ни трага институционалног присуства Срба (не постоји српска заједница општина, уклањају се двојезичне табле на државним институцијама…). Практично споразум о мирној реинтеграцији је постао споразум о предаји Срба у руке хрватским властима. Мада се у споразуму чак 7 тачака бавило људским правима све је на крају остало мртво слово на папиру. Споразум је Србима гарантовао индивидуална права, али права заједнице су остала изневерена јер за њихово остваривање није добијен чврст оквир још на почетку преговора.

Преговори су увек бољи него рат, војници то најбоље знају. Али да би нека страна била успешна у овим преговорима увек мора бити спремна за одбрану – да у крајњем случају прихвати рат као средство заштите властитих интереса.

Због оних који су заборавили можда би требало подсетити на оно што је о рату рекао чувени британски филозоф Џон Стјуарт Мил: „Рат је ружна ствар али не и најружнија. Далеко ружнији је деградирани морални став и патриотско мишљење по коме ниједна ствар није вредна ратовања“. Дакле уколико нисмо спремни да платимо цену слободе – нисмо је достојни.

Грађани Новорусије уз себе имају тековине своје херојске борбе, своју војску и своју власт, али имају и значајан документ који им даје основу за активан и сигуран положај у обезбеђивању властите судбине – „Мински споразум“. Мински споразум је, мада „несавршен“, конкретан документ на чије спровођење може утицати и Русија и тако спречити наметање једностраних решења. Безбедност и стварање услова за рад привреде је тековина која се не сме игнорисати.

Али оно на шта се не сме пристати то је повратак у „уставноправни поредак“ својих душмана и непријатеља. Мора се претходно изградити уставни и законодавни оквир који мора сачувати тековине борбе (територија, народ, власт, одбрана, економска независност…). Тај уставни оквир се више не може мењати без изричите сагласности легитимних представника Новорусије.

По договору, царински службеници и службеници на граници могу бити и заједнички али ВОЈСКА мора бити властита. Само је способност за одбрану гарант да се агресија не може поновити.

Али док се са пушком у руци разговара о миру, не треба заборавити оно што је један од највећих српских мислилаца рекао о нама и нашем највећем греху (а што се може односити и на друге православне народе).

Који је највећи српски грех?

„Обично, мало, свакодневно, тобоже безазлено НЕСТРПЉЕЊЕ. Оно је наш највећи, најтежи, онај оригинални грех. Праузрок свега што ћемо касније упропастити, издати, уништити, оскрнавити, одбацити, заборавити…..

Јер нестрпљење није супротност „стрпљењу“, већ мудрости. Нестрпљење је очито показани недостатак вере у Бога и у себе. Нестрпљење је малодушје и маловерје. Нестрпљење је узрок сваком разочарењу. Нестрпљење је побуна против онога „нека буде воља Твоја“. Нестрпљење је почетак сваког краја. Нестрпљење је оно самоубилачко српско „бунтовништво без разлога“. Нестрпљење је безбожни отпор свему оном што не разумемо[3].“

Када се Русија почетком 1812. године суочила са претњама Наполеонове инвазије, генералу Кутузову је у Букурешт послато наређење да што пре и под било каквим условима закључи мир са Турском. Било је неопходно прикупити све снаге за одбрану Отаџбине од смртне опасности и инвазије највеће армије коју је свет до тада окупио. Само три седмице пре инвазије са запада потписан је мир[4] којим је окончан рат и Русија добила Бесарабију. Русија је изневерила наде српских устаника са којима се, раме уз раме, борила пуних шест година против заједничког непријатеља. Уместо потпуног националног ослобођења Србима се нудила „мршава“ аутономија. Они су је у свом нестрпљењу одбацили и упустили се у отворену борбу са далеко надмоћнијом Османском империјом. Резултат је био слом устанка 1813. године, насиље окупатора, поново устанак и мукотрпна борба за аутономију па независност. У тој борби, деценијама касније Русија је била уз нас. Баш позивајући се на Букурештански мир и захваљујући нараслој руској моћи и њеном утицају Србија је проширила територију за 6 нахија 1830. године а три године касније и стекла потпуну аутономију коју је уздигла на ниво државне независности после ратова 1876. и 1877-78. Својим нестрпљењем и мањком вере пропустили смо прилику да свој народ поштедимо непотребних жртава и сачекамо повољне међународне околности за потпуну реализацију нашег основног циља – националне независности.

За православне хришћане важна је поука „Благослови Господе непријатеље моје и ја их благосиљам и не кунем“. Наши непријатељи су само строги пријатељи који нам указују на наше пропусте и грешке. Један век националног лутања, саучесништва у разбијању целовитог руско-православног простора не може проћи некажњено. Бољшевички експеримент са стварањем „совјетских република“ показао се погубан по све православне народе и зато данас треба окајати своје грехе и у обнову духовног и државног јединства кренути одлучан за борбу али не заслепљен мржњом. Борба народа Новорусије није само борба за њих. То је борба за све народе света који су препознали оне којима је Украјина само пијун на шаховској табли а народ Украјина само средство за остваривање властитих геостратешких интереса. Зато народ Новорусије треба стрпљиво и одлучно да се бори за очување тековина своје борбе а ми их у тој борби морамо подржати – увек и на сваком месту.

[1] Отац садашњег генералног секретара НАТО Јенса Столтенберга.

[2] Резолуцијом бр. 1037 од 15. јануара 1996. године, установљена је посебна „Прелазна управа УН-а у источној Славонији (UN Transitional Authority in Eastern Slavonia, односно UNTAES.

[3] Владика Николај Велимировић, Беседа:15, Друштво српске заједнице Љубљана, 35.

[4] Букурештанки мировни уговор је потписан 28. маја 1812.године.

Извор: Фонд стратешке културе