Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Миран сан послије више од 1.200 злослутних ноћи

Датум објаве: уторак, јун 1, 2010
Величина слова: A- A+

Заспао сам изненада, нисам ништа размишљао. Била је то прва сигурна ноћ, ноћ без злослутних неизвјесности, каквих је било на стотине од почетка 1941. године. Док сам ја опрао ноге, Стево је већ заспао. Ујутро је устао и отишао, нисам га ни чуо. У једном моменту ми се учини као да чујем куцкање и стругање жлица, онако иза сна. Приберем се и схватим гдје сам – ваљда то ти партизани доручкују. Не знам да ли је баш сад паметно да устанем. Или да то учиним кад они оду? Лежим и шутим. Чујем неки одлазе, поздрављају се, жлице се не чују. Устанем, обучем хлаче, навлачим чарапе и обујем се па пођем ван. Поздравим тету Марију, а она ме упути гдје је заход. Кад сам се вратио, она ми рече да оперем руке у лавору, а она ће ми полити да се умијем. Пометнула ми је ручник на раме па опет оде к столу. Кад сам се обрисао, гледам куд ћу са ручником, а она каже: „Метни га на вјешал’цу“. Рече ми да мало сачекам – сад ће доћи Стево са страже па да доручкујемо скупа. Каже ми да је ноћас касно дошао Гојко. Још спава. „А како је онај усташа што је утек’о овим нашима? ’Е л’ се коме осветио“, пита ме. „Нисам ништа чуо, али знам да је одселио породицу из Гавранове куће. Отиш’о у варош Габлеру. Него, јучер усташа Маркота закл’о Вимера и Такача из горњег краја. Такача сам видио у Шегића башчи у локви крви, а Емица крај њега клечи и јауче“, причам јој. Ево, стиже и Стево. Одложио пушку у ћошак крај собних врата и сједа за стол. „Ево, сад ћу ја вама направит’ кајгану. Има паприке, а ти Стево иди убери који парадајз“, каже тета Марија. Подијели кајгану сваком у тањур. Паприка и парадајз су на столу. Примакну нам сол и додаде два ножа. Почесмо јести, а она нам добаци: „Је л’ се сјећате како дуго нисте скупа јели? Не сјећам се више ни ја. Ал’ знате да сте обојица сисали и мене и снашу Ев’цу. Кад је једна у пољу, она друга даје сису обадвојици. Тако је било читава два љета, у љетњим мјесецима. Сисали сте, а већ сте прешли двије године. Бога ми, баш тако“, прича она. „А је л’ се сјећаш, Стево, како су нас у Јасеновцу раздвојили“, питам Стеву. „А, јој, да. А ти опет пош’о на ону моју страну, а усташа се издер’о и полетио к теби. Да, онда су нас дјецу и старце, који смо издвојени, вратили у вагоне па смо одвезени у Сисак“, каже Стево, а тета Марија наставља: „О, Боже, кад се сјетим како ти је мама плакала кад јој је Стево у Сиску исприч’о да си остао у Јасеновцу и како си ћијо пријећ’ на његову страну. А онда са осталом дјецом отеше и мени Стеву и све их некуд отпремише. А нека је враг с њима, сад више не могу до нас. Само да се и Јованка и снаша некако склоне док то упориште не падне. Идите ви сад. Мало прошетајте по башчи док ја оперем суђе. Стево, немојте ићи далеко. Никако ван страже. Боље узми ову кошарку па покупите и наберите јабука. Настојат ћу, сад кад имамо госта, да испечем гибаницу са јабукама“, каже нам тета Марија. Одосмо ми некако весели. Јабука је било на земљи, а нешто и убрасмо. Кошарка скоро пуна. Ја је пометнем на земљу, а Стево каже да идемо потражити печењака. „Они кукурузи тамо су касно сађени па има печењака. Убери ти четири-пет, а и ја ћу тако, па ће бити за све. Немој брати зреле, начни клип прије него убереш“, упозори ме он. „Ма, знам ја, Стево, шта је печењак. Буди без бриге“, кажем. Изађосмо из кукуруза, идемо према јабукама. Бацим ја моје печењаке на јабуке, узмем кошарку и кренемо. „Баш добро да си дош’о. Сад ћемо бити скупа. Овдје сам добар углавном са Гојком и са Николом, ал’ он ријетко наврати. Ове остале не познам од раније, а некако су и пргави. Кад се они разиђу или кад спавају између стража, углавном разговарам са мамом. Ја стражарим три пута – ујутро од шест до осам, онда од дванајст до два, па онда опет од шест до осам. Гадно је то што не смијеш сједити, нити се на дрво наслањати, него стој и, оно на кратко, шетај. А између тога се и одморим па некако иде. Добро да не морам по ноћи. Мами је тешко. Цијели дан је на ногама, а свима куха и пере веш. За велике рубне, постељину, дође једна друга жена“, прича ми Стево. Тако стигосмо одакле смо пошли. „Окомушајте печењаке да их ставим кухати, па гулите јабуке“, заповиједи нам тета Марија, а на клупицу стави два ножа. Гулимо јабуке, помало зарезујемо и једемо иако нису богзна какве. Завршисмо са јабукама. Тета Марија вели Стеви да легнемо неђе у ’лад да не бисмо пробудили оне што стражаре ноћу, а и да се Стево одмори за стражу. Простро он некакву крпару, па позва и мене да си донесемо сламе под главу. Подметнусмо сламу под крпару и извалимо се колико смо дугачки. „Не знам како ће Гојко одлучит’ с тобом. Ови други веле да мене држе само ради маме, јер им она треба, а била је и сурадник па има и она неко право. Прије су нешто о томе расправљали, ал’ им је свашта рекла, па су, бо’ме, зашутили. А онда, знаш, ни Гојко сам не одлучује – ту су Ђорђе и Буквић, а ови други се не питају. Па добро. Виђе’ ћемо кад дође Гојко. Знам ја и Ђорђа и Буквића, ал’ са Гојком сам добар“, каже Стево. „Па шта мислиш? Шта би могли са мном направити“, питам. „Чуј, могу те послати неђе у јединицу за курира или за борца, а могу и некога од ових послати у јединицу, а тебе оставити овдје“, каже ми. Не знам да ли смо и нешто дријемали, кад дође један друг и зовне Стеву да иде у стражару због тога што тамо мора бити сат прије страже. „Ти ту лези или отиђи до маме па сачекај ручак“, каже ми Стево. Лежим ја даље и премећем по глави оно што ми Стево рече о мојим изгледима. Тргнем се на Гојков глас: „Ђе си Мили, јеси л’ се одморио“? „Ма јесам. Ноћас сам добро спавао. Већ дуго нисам тако мирно заспао и спавао“, кажем му. „А ја ходао скоро цијелу ноћ. Мало пред јутро сам одријемао на сједећ’. Ти си видио Такача, а ја сам добио причу о томе Вимеру. Маркота га закл’о у дворишту. Човјек се вратио са колима од врх села, таман испрегао коње, кад дош’о Маркота па га пита где је био. Овај одговори да је морао возити мине и минобацаче партизанима. ’Е, сад идеш са мном да видиш како прођу они који раде за партизане’, каже му Маркота. Нареди му да се окрене, некаквом шпагом му је завезао руке и одмах га срушио на земљу. Клекн’о на њега и закл’о га пред женом и сестром“, исприча ми Гојко. „Па њих сам ја видио кад су ишле у варош кукајући и плачући“, рекох ја. „Кад је закл’о Вимера, отишао је по Такача. Рекао му да мора ићи са њим у усташки логор. Наредио му да се окрене и стави руке од’зада, па га је свезао. Његовој жени и ћери је рекао да ће му се судити јер је партизански предсједник. Ето, и он му пресудио бајонетом, као што си видио. ’Ајмо ми сад ручати, па да ја одморим“, позва ме Гојко. За столом смо само нас двојица. „Ручак ће бити брзо“, каже тета Марија и понуди нас печењацима. Мени рече да један однесем Стеви прије него иде на стражу. У трку сам то обавио и вратио се. Дођоше још тројица другова, па још два. Гојко им рече да сам ја курир из упоришта, а домаћица свакоме даде пун дубоки тањур чорбастог крумпира са комадићима меса. Круха има нарезаног на столу у хрпицама па свако себи узима. Гојко појео своје следовање и рече да иде одморити. Један од другова пита има ли репете, па му домаћица насу још пола тањура. Други се огласи да и њему још наспе, а она упита мене да ли хоћу још. „Не могу, тето. Јео сам и куруза. Баш сам сит“, одговорим. Устанем и идући иза стола рекох да идем у ’ладовину. Поправим оно узглавље од сламе под крпаром и легнем. Добро сам заспао, а кад сам се пробудио, видим да Стево спава па останем лежати док се није пробудио. Немам сата, не знам колико је сати, али сунце је добро превалило према западу. Ево тете Марије, а ја јој дајем знак прстом на устима да Стево спава. „Од’ ти ’вамо“, рече она тихо и зове ме руком. „Ено, ја сам умијесила гибаницу па кад се Стево пробуди накупите ситних дрва и донесите пред кухињу. Донесите више да остане и за ујутро“, рече она и оде натраг. Ја устанем и кренем према дрвљанику гдје је било отпадака, али видим у воћњаку сухе гране. Довучем двије баш повелике и тргам комадиће за пећ. Ето, радим некакав користан посао. У томе осјећању одем по још једну грану. На крају је била велика хрпа и требало је то пренијети до кухиње. Носим у нарамцима. Кад сам се враћао, видим да Стево сједи на крпари. „Ајде на посао“, подвикнем ја и он дође на дрвљаник. Наредасмо ми прави ред тога грања испод стреве, управо је лијепо видјети. „Ма, знате шта, ’ајте ви тога још донесите. Може сутра и киша, па да имамо сухога“, рече тета. Одем у кухињу да се напијем воде и видим како она развија тијесто за гибаницу. Потргасмо још по коју грану, кад Стево рече да опет мора у стражару.

 

< Мама, ја идем у партизане                                                       Садржај                                                            Опет о Ногалу >




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top